Веселин Џелетовић: Кад је правда са света прогнана

ВЕСЕЛИН ЏЕЛЕТОВИЋ

ШАРОВ

Немам ни кућу, срушена оста,

трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,

премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,

ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села

кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.

Кренули редом све да пале,

почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,

злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,

па све то човек ствара,
ал' никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,

срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,

за вашу душу палим свећу,
праштам вам  чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.



Посвећено свим Српкињама које не могаху да напусте огњиште
а знале су да ће их зликовци убити

НЕ ХТЕ МАЈКА...

Понекада ноћу, када клоне тело
из даљине завичај заболи
па дозове моје родно село
из сећања, ко да још постоји

Заборавим тада оне муке
све невоље, тешкоће и боли
па ми у сну саме крену руке
да загрле, срце које воли

Отишли смо у вихору рата
јер погани тој не веровасмо
као слику, у оквиру врата,
урамљену, мајку остависмо

Не хте стара преко кућног прага
планину би лакше прескочила
неће нога лутати бестрага
кад би кућу своју оставила

Не хте поћи, није било силе
само рече: "Неће нико мене"
те су речи можда пресудиле,
ако крене - знам да ће да свене

Испред куће махала нам дуго
као да је сузе сакривала
хтедох назад, хтедох моја туго,
али напред нејач је чекала

Већ сутрадан попалише село
и у њему све часне старине
не дадоше да видимо тело
јер га нема, већ шака прашине

Због тог ноћу често из сна скачем
јецам, ридам, будим се у зноју
па изнова неутешно плачем
што сам мајку оставио своју

Нема куће, нема ни огњишта
нестала су многа лица драга
избледеле и слике згаришта
само мајка још маше са прага

 

 

НА МОРАВИ ЊЕНО ИМЕ ПИШЕ

Госпођи Јелици - Разумној

Ој, Мораво зашто тужно хучиш
своју тајну повери нам, реци,

проговори, немој да се мучиш
исповеди, па мирно потеци.

Кажи сејо, шта се тада збило

на тренутак када си застала
да за вечност, ти у своје крило
примиш нежно два анђела пала.

Која жена у теби се скрива

док на води њено име пише
каква љубав у теби почива
такве неће бити никад више

 И сад ноћу, када падну звезде

на твом току да огледну лице
забљесне их лик Војводе Пријезде
и његове госпође Јелице.

Вал за валом док нежно ромори

открива ми тајну што си скрила
сад Јелицу чујем где говори
„Морава нас вода одранила“

„Нек Морава вода и сарани“

брзацима - преносе нам фруле
ој, Мораво, молим те застани
баш ту подно Тодорове куле

Тој љубави да одамо славу

тихим хуком и сузом у оку
ја ћу смерно, само погнут главу
ти помамна застани у току...

ИЗБЕГЛИЧКИ САН

Увече кад легнем

све је као некад
разбије се магла
ад самотним сутра

И мирис ливада

ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла

до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке

већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате

све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину

што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона

грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем

једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.

 

ГЕОРГИЈУ ПЕТРОВИЋУ

Кад је правда са света прогнана

а живот се претвори у можда
кад притисну Србе са свих страна
изроди се домаћин у Вожда.

Ужежена луча се разрачи

насред тмине и тешкога јада
тужном збегу жена и нејачи
давно свиклом да пати и страда.

Изронише из шума и гора

све смркнути јунак до јунака

хиљадили оно што се мора

црпли веру из крви предака.

И кренули без грдње и вике

да огреју душу поред хана

гле, заискри сред битке велике

цела земља огњем обасјана.

Зајармљени од Косова давна

прометејски живот прекинуше
а времена и тешка и славна
пред очима њиховим минуше.

У одјеку тешког незнанога бола

у говору ветра, рогоза и смиља
у свакоме сутра видимо сокола
оца наше земље, Црног Георгија.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

 

      Веселин Џелетовић рођен је 12. фебруара 1962. године на Космету,  члан је Удружења књижевника Србије и IFJ (International federation of journalists - међународне федерације новинара). Председник је Удружења писаца „Поета“.

Објавио је следеће књиге:
Племенити витез од Космета, Интер Ју Прес, Београд, 2002. ISBN 86-7667-028-5
Ех, Косово, Удружење писаца „Поета“, Београд, 2004. ISBN 86-905167-1-9
Лепоти твојој дариваћу риме, Народна књига, библиотека -Савремени српски писци-, Београд 2005. ISBN 86-331-2411-4
Последњи српски цар Јован Ненад, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2007. ISBN 978-86-86863-00-3. pp.
Чувари завичаја, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2008. ISBN 978-86-86863-12-6. pp.
Ограма, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2009. ISBN 978-86-86863-23-2. pp.
Орихалк и кристал Атлантиде, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2010. ISBN 978-86-86863-44-7. pp.
Српско срце Јоханово, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2010. ISBN 978-86-86863-43-0. pp.
Срби и свет, коаутор Радомир Смиљанић Удружење писаца „Поета“, Београд, 2010.
Боемска поезија, коаутор Миленко Чуровић Кичавски Удружење писаца „Поета“, Београд, 2010.

Добитник је следећин награда и признања:
Повеља - Краљевски књижевни клуб „Карађорђевић“, 2006.
Повеља - Књижевни клуб „Мирослав-Мика Антић“, 2008.
Мајсторско писмо - „Српска круна“, Крунски културни центар, 2008.
Повеља - Друштво за очување ћирилице и српске културне баштине „Жубор Млаве“ и Домаћа библиотека „Млава“, Петровац на Млави - Велики Поповац, 2009.
Признање „Српски витез“ - „Српска круна“, Крунски културни центар, 2009.
Специјално признање Академије „Иво Андрић“, за роман „Српско срце Јоханово“, Београд 2010.

 

 

 

Tweet