 |
| МИЛАН БУТРИЋ |
Дође зло по своје,
полуди човек,
полуди народ.
Судбину људску,
није лако написати,
није то ћилим па ткај
да буде што шареније.
Окупе се на сахрани,
о покојнику све најлепше,
само тај покојник зна како му је било,
док је био жив.
Мрзела га цела варош,
и још пола среза,
гледају дрвени сандук,
свако додаје и измишља,
по вољи.
Ти сам одлучи шта ћеш да слушаш,
можеш и ти нешто да измислиш,
и лажи,
и овако ће свако на своју страну кад се сахрана заврши.
Гроб остаје,
коров остаје,
покојнику је лакше кад на њега забораве,
тада је стварно мртав.
Обуче човек антерију,
шарене чарапе,
ко да се само аљине памте,
ко да је то само важно,
памте људи,
какав је газда био,
какво је богатство имао,
чак и коме је остао дужан,
али упитај за гроб,
где се гроб налази,
то не памте.
Забораве се,
антерија и шарене чарапе,
све човек заборави,
како је стварно било,
само дође нека помрчина,
гробља на све стране.
Све се мења,
људска судбина је то,
ту судбину стало спомињу,
ко да је она за све крива.
Све остало лако промениш,
све да окренеш и обрнеш,
да преврнеш,
обришеш,
све по вољи.
А гроб?
ко би га и знао,
где је.
Оно што знаш,
као да и не знаш,
падне помрачина,
она сведоке нема.
Оде човек,
са антеријом и шареним чарапама,
ујутру ко да га није ни било,
сведока нема,
ако их је можда и било,
ћуте,
плаше се помрчине!
После гледај,
да помрчине,
не буде и пред твојом кућом.
Обуку људи,
најлепшу антерију,
шарене чарапе,
да се не обрукају,
копоран ставе под главу,
па чекају,
да помрчина на прозор падне,
ако падне,
ту ни лампа више не помаже.
Лупа помрчина на врата,
лупа на прозоре,
на кров се пење,
ујутру нема ни куће ни домаћина.
А гроб,
ко би га и знао где је,
сараниш лако,
ништа лакше,
ливада,
поток,
коњско гробље,
кречана,
места колико хоћеш да бираш.
И овако се ујутру,
сви праве да нису ни чули колико је
помрчина лупала,
на туђу капију,
врата,
прозоре,
да се и на кров пењала,
ни куће нема.
Овде код нас стално,
нека помрчина,
наша или туђа.
А кад залупа,
лупа, јако, јако...
Гледај или немој да гледаш,
помрчина се овде стално враћа,
ко да смо јој нешто остали дужни.
Воли наш човек,
да не види,
да се прави луд,
да помрчина није ни долазила.
Где си видео да Србин нешто види,
да види постао би окат,
па би се и помрчина упашила.
Да заобиђе мало,
да нас заборави,
остави на миру.
Наше куће,
кровове,
оџаке,
њиве,
и ливаде,
нашу децу и унуке.
Нико нас није посвађао,
нико неће да нас мири,
куће су нам лепе.
Мотке су нам увек на дохват руке,
помрчина само чека,
да нам и она мало припомогне.
Волимо
да у туђу њиву сејемо,
да припомогнемо,
да нам помрчина дође.
Да сами себи у око бркнемо,
да нас заболи,
зато помрчину,
и унуцима остављамо.
Како да направимо,
оно чега нема,
како да и ми гледамо своја посла,
да нам се више помрчина не враћа?
Стално џарамо, џарамо,
и други нам помогну,
па нам ватра гори,
и усред лета.
Стално је некима ладно,
стално џарају,
воле да се греју на туђој ватри.
Ниси се грејао,
не знаш како је то,
како је лепо грејати се,
када туђа
кућа гори.
Милина једна,
сви се окупе,
да гледају.
Оно што не изгори,
лако се подели,
знају људи,
џарају, џарају...
Они који то неће,
њима и гори.
Није баш све просто,
има и оних који би за туђ интерес,
и своју задњицу дали,
да и њихова задњица буде лепа,
све за туђ интерес,
само је наша рачуница,
ту нема вересије,
и рабоша,
све је тачно израчунато,
рачуница је тачна.
Све намиримо и платимо,
данас, сутра,
прекосутра,
интереса увек има,
рачуницу сви праве,
ми никоме не остајемо дужни,
редовно враћамо,
плаћамо,
како ко може,
у динар или у натури,
дуг је дуг,
никад нисмо остали дужни.
Сад ко је шта потрошио,
проћердао,
ко је кога и зашто задужио,
чију смо рачуницу платили,
чије дугове вратили,
није толико важно,
нисмо остали дужни.
Кажи смрди,
нико ти неће веровати,
најлакше је гаће скинути,
сви се разголите,
навикнеш и на смрад,
на голотињу.
Смрди,
лако се навикнеш,
па ћутиш.
Дође увек нешто ново
овде код нас,
стално се навикаваш,
што је твоје смрди ти,
па би и да бациш.
Ето ти
помрчине у госте,
у сватове и у пођане,
лако свадбу направиш,
свира ти музика
по жељи,
домаћа или туђа.
Сви ти направе нови распоред
по кући,
ливади,
њиви,
ако треба и кућу ти сруше да се не гураш,
и да имаш где да спаваш.
На њиви,
под дрветом,
небом,
на трави,
или испод траве,
ништа се не брини,
не секирај,
сви ће ти помоћи,
да се скућиш.
Сви су твоји,
у сватове их зовеш.
Човек из твоје вароши,
оца и матер му знаш,
асркунђела и деду,
заједно сте качамак јели,
али кад се рачунице праве,
онда ти је све лако,
лако и мотку узмеш.
На оног ког не знаш,
не смеш ни да вичеш,
баш тај држи
кантар и мери,
па ћутиш,
гледаш,
да и тебе не превари,
или да му и ти нешто
не дугујеш.
2.
Туђин
види како ће да ти мери,
и на крају пресече.
Воли он тебе.
У свакој вароши се појави,
по дану,
не крије се,
само он,
и ту је,
не питаш ни ко је,
ни зашто је ту,
донело га време.
Онда је ту и помрчина,
само чека да
осветлиш прозор,
лампу да упалиш.
Па, ти седи у мраку,
или те однесе помрчина,
не крије се,
и не бира,
тебе, децу,
њиву, ливаду,
кров или кућу,
рачуницу је већ неко саставио,
само треба да се наплати.
Никада не остајеш дужан,
твојом имовином намире сваку рачуницу,
стално дугујеш.
Лако руши,
и гради,
кућа није његова.
Неће ту спавати,
неће плакати,
ако ти кров на главу падне.
Није дошао да ту станује,
него теби кућу да направи,
да лепо живиш,
и ако га ниси звао,
да дође,
ни у госте,
ни кућу да ти прави,
воли он тебе.
Брине за твоју децу,
па их и води на ледину да се играју,
милина једна.
Ако буде могао,
направиће и себи нешто
у твом дворишту,
мораш и њему да се одужиш,
да не останеш дужан.
Стално је ту,
камен ће ти узети,
па нећеш имати ни чиме
да га отераш.
Гиздав је,
леп,
и ти би туђе да изгледаш,
и са децом ти се лепо игра.
Оградиће пола,
узети трећину,
ти ћеш му мало помоћи.
Он ће да пева,
ти плакати хоћеш,
децу ти воли, лепо се играју.
Из твоје чиније једе,
ако се разбије,
створиће ти другу.
Кад прави,
ти помогни,
да нешто не помисли.
И ништа се не брини,
ни камен нећеш имати.
3.
Да вичеш не смеш,
не виде муку,
већ задњицу,
у око им не смеш бркнути,
кад су сви разголетили задњице,
свака задњица,
своју столицу тражи,
што је већа задњица,
већу столицу тражи.
Још ће и твоју децу
да науче како да се разголите,
да и они буду голи,
да се радују,
да буду исти,
да честитају једно другоме,
што су живи.
Да честитају рођење,
а ни сами не знају када су рођени,
ни какву ће судбину имати,
да се радују,
што су живи.
На Ледини,
весели,
на Ледини,
радосни,
на ледини,
разголићени,
на Ледини,
стоје.
Мртви нису,
живи нису,
само Ледину,
имају.
4.
Срам,
срамота,
срамотан,
осрамоћен,
Стид,
стидљив,
постиђен,
Срам, стид,
на ледини стоје,
играју се,
милина их је гледати,
воле они тебе.
5.
Писар,
страницу, по страницу,
да напише,
рачуница,
велика.
Грешке нема,
дугови наплаћени,
рабош и вересија,
све тачно у динар.
Опет,
да наплате,
да не останемо дужни за други пут,
дуг је то,
да не дугујемо,
да вратимо,
да наградимо,
да не останемо дужни.
Требаће,
и за други пут
да узмемо,
да се задужимо,
да не дугујемо.
Да нам име
стоји записано
и за други пут,
требаће нам.
За Јово и наново,
за стално и понекад,
за зајам,
за вересију,
и на рабош,
да се упишемо.
Дуг је дуг,
да дугујеш,
и да вратиш,
и опет.
Да намириш,
да ти џепови,
нису празни.
Да узмеш кад хоћеш,
и вратиш кад нећеш,
увек треба,
стално си дужан.
Да потрошиш,
и даш,
да ти остане,
опет се задужиш да имаш.
Да намириш,
да ти џепови нису празни,
дуг је дуг,
увек ти треба.
6.
Свака Ледина,
у Цркву,
Свака клепетуша,
у звоно.
Узбуна,
и гурање,
на Ледини да сви уђу.
Камен немају,
главе да разбију,
ни имена,
у Цркву да уђу.
7.
Већ су им све
израчунали,
наплатили,
вересију имају,
рабош је стално отворен.
Да им дају,
да узму,
да задуже,
одуже,
да врате,
да им остане.
Ледина
им мала,
њу би да скрате,
да се не гурају,
па ко стане,
стане,
да се и они,
више не гурају.
На кантару,
да им мере,
и одмере,
и меру да им нађу.
Да је по мери,
ни кратко, ни дугачко,
кнап да нам буде,
и свакоме право.
8.
Ни веће вароши,
ни већег града,
ни веће творевине,
све по реду,
по мери,
не мораш ни да журиш,
ако ти нећеш да мериш колико,
ти треба,
други ће ти измерити,
добићеш тачно колико,
ти следује.
И све имаш,
што ти треба,
зна се да си ту,
све написано,
нема забуне.
Они који чекају,
на свој ред и редослед,
побринуће се,
да ти ништа не фали,
да све буде по реду,
таман онолико колико ти треба.
Не мораш да бринеш,
ниси сам,
и други чекају.
Све ти је по мери,
и таман,
знаш и зашто си ту где јеси,
унапред је то већ неко саставио,
израчунао,
све је по реду,
дошао је твој ред.
Да се буниш немаш зашта,
све је јасно,
стиго си на време.
Да намириш и ти свој дуг,
да сада и ти друге чекаш,
и да се радујеш кад стигну,
на ред.
Да се и ти мало радујеш,
да се помрчина спустила
на туђ кров,
да ниси само ти,
и да и другоме лупа,
на врата и прозоре.
Ти си свој дуг одужио,
и друге задужио,
сад само чекаш,
да видиш,
ко ће још да стигне по реду.
Теби су меру
узели,
ред је да и друге измере.
Да си миран,
и одморан,
да и други чекају свој ред,
и свој дуг одуже.
9.
Немој да бринеш,
ови што чекају,
све су договорили,
рачуница проста,
нас је доста,
сви ћемо по реду.
Трговина ради,
лако се купује,
лако продаје,
наши смо,
лако ћемо.
Немој да бринеш,
има нас,
да сви одемо по реду.
Побринућемо се,
за оне који неће да иду,
узећемо им меру,
кад-тад,
да не чекају.
1о.
Што да чекамо,
ко да је наша глава
толико вредна,
има много глава,
једна мање, једна више,
глава ко глава,
наша или туђа,
најлепша је наша.
Очас оде глава,
одкотрљаш,
одлети,
бациш,
пребациш,
одбациш,
или само бациш.
Једна глава више или мање,
само је глава,
главе наше,
само решиш,
и готова глава.
Глава има,
има глава,
да даш,
и изгубиш,
да продаш.
11.
Глава туђа,
па је лако,
главу да изгубиш,
очас нема главе.
За глупост,
за корист,
за друге,
за џабе.
Што је људска лудост већа,
и глава је више,
по потреби,
само узми,
дај,
има,
нај.
Рачуница проста,
само дај.
Цену нема,
нико не пита,
само дај.
Трговина ради,
па и ти дај,
дали су и други,
па, и ти нај.
Ако нећеш,
други ће уместо тебе,
да и ти своје даш.
И да се не буниш,
и други ће дати,
глава има само дај.
12.
Ледина,
све мања,
све је по реду,
како код да окренеш,
сви не можемо стати,
помрачине има,
биће је стално,
нико неће ни видети,
да неко од нас фали.
Глуви смо постали,
клепетушу лупају,
звона и не чују,
сви смо мирни,
узбуне нема.
Са ледине,
мирно, све нам се спрема,
све по реду,
таман,
мере нам узете,
да се буниш немој,
стићи ћеш на ред.
Зато се не брини,
мера ти је лепа,
и ти си уписан,
само да кренеш.
Уписан си давно,
и све твоје бриге,
не брини се много,
и тебе ће неко са ледине да прати,
кепетуша звони,
само се примакни,
ништа немој да носиш,
све ће ти се дати,
крени само мирно, ћути,
ниси ти једини,
и дуги ће на ред.
Судбину ће твоју
у књигу да ставе,
да се деца уче,
док и она не дођу на ред.
13.
Непријатеља се не бој,
сви смо ми наши,
заборава нема,
да бираш не можеш,
и њима ће други,
да ископа рупу,
само мирно,
ћути,
да будемо људи,
ледина је мала,
па, мало пожури.
Немој нешто
погрешно да разумеш,
само ти крени,
други бригу брину,
па се и не буни.
Све су ти спремили,
и за тебе брину,
на једну ћемо страну,
сви у материну.
И оног што мрзиш,
и он ће за тобом,
каснити неће,
стићи ће на време,
да и њега видиш,
па да му се смејеш.
За пријатељем,
плакати немој,
и нега су задужили,
вересију нема,
стићи ће и он ,
по рабошу на ред.
Сви смо ми исти,
мера нам је иста.
14.
Гозбе увек има,
и весеље траје,
глава има довољно,
да весеље траје.
Нигде ми не зуримо,
ледина је наша,
има нас, има,
само нек траје.
Весело нам било,
у радост и весеље,
само нека траје,
има, нас има,
само нека траје.
Да претекне мало
и да остане,
ајде свако у ред,
нек весеље траје.
Да се деца уче,
и они ће на ред,
најлепше су наше главе,
нека је весело и нека потраје.
Глава има доста,
ледина све мања,
лепо неко славље,
даћу и ја главу,
само нека траје.
15.
Не можеш ти сам страну
да бираш,
да будеш тамо где ти хоћеш,
има, има, има,
оних који брину,
да ти буде лепо,
њима ништа да не фали.
Они су ту стално,
о теби да брину,
није њима лако,
стално туђу муку носе.
Оградили су њиву,
и ливаду туђу,
о свима да брину,
да не луташ нигде,
да се не изгубиш,
стално неког воде,
и о њима брину.
Нико им не фали,
рачуница тачна,
сви су на броју.
Број је тачан,
има нас још увек,
нико се не буни,
о свима се брину,
даћеш ти мало,
да и о теби брину.
Брига је велика,
кантар је још већи,
да измере сваком,
по његовој срећи.
Они су ту стално,
наши су,
глава више мање,
нико и не броји.
О нама се
брину,
док весеље траје.
16.
Што је гозба већа,
весеље се чује,
само нек потраје.
Сви смо ради гости,
само нека траје,
да све дамо,
и деци да остане,
да се веселе,
док не стигну на ред.
Што је гозба већа,
имаш више,
пријтеља и непријатеља,
можда ти је баш та овца,
коју су појели,
била већи пријатељ од свих њих?
Није ти све на корист,
има и на штету,
док све то све видиш,
гозби дође крај.
Гости отишли,
тањири су празни,
покрали су
што нису могли
да поједу,
да понесу,
да им се нађе.
Препуног стомака,
да им буде слађе,
да виде како је кад
те мука снађе.
Гости
су ти весели,
грохотом се
смеју,
сада када виде,
да су ти остале само гаће.
17.
Бусаће се,
смејаће се,
измишљаће и оно чега није било.
Да ти се наругају,
да никакву,
корист немаш,
само да те заболи.
Да се бусају,
да су те преварили,
да би ти и те гаће украли,
само да су могли.
Да би те и мотком истукли,
да ће помрчина и на твоју кућу,
и увек је исто,
када гости оду,
видели су греду,
и у твоме оку.
18.
Нису људи стока,
стока зна када јој је доста,
све свој закон има,
ко што свака батина има два краја,
па туку тебе и стоку.
Да вучете,
да теглите,
да вас стоком зову.
Да вас за дирек вежу,
у тор затворе,
да вам и њихов грех натоваре.
Да вучете,
да теглите,
да вас стоком зову.
Батина има два краја,
по леђима вас туку.
Да вучете,
да теглите,
да вас стоком зову.
19.
Човек или само фукара,
једно или друго,
узми пушку,
па убиј човека.
Не може ти сваки човек,
бити непријатељ, ни пријатељ,
нити се пушком сме,
на свакога,
хоћеш,
нећеш,
опалиће.
Настрадаћете,
деца ће заклоне да вам праве,
шумом да лутају,
да реже,
стално да се уједају.
Ране да носе,
кости да вуку,
од истога метка,
да погину и стално да се туку.
20.
И ето
ти дуга,
вересије,
рабоша,
и трговине.
Помрчине
на вратима,
и удараца
у прозоре,
мутне воде
у бунару,
крви у потоку.
Цркве на ледини,
клептуше уместо звона,
змије у авлији,
куће у пламену.
Глава мало,
помрчине увек,
ред дугачак,
гробом те мере,
да ти меру узму,
и да те нема.
На Ледини,
више ништа нема.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Милан Бутрић је рођен 8. децембра 1964. године у Смедереву.
Објавио је две књиге,"Туђинци".поезија. Награда " Културног наслеђа града Смедерева" и збирку афоризама " Богу иза леђа" у издању " Арте Књиге" у Београду.
Живи и ствара у Смедереву.
Нема коментара:
Постави коментар