1.
Тог дана, није ми било потребно јутро да бих га започео буђењем. Ако ћемо право, није ми било потребно ништа. Јер када изађете из коме и видите да су вас отписали, штавише и оплакали, брзо схватите да се све чиме сте окружени заправо налази у габули не мањој од оне из које сте се управо извукли, наводно без последица. Наводно извукли, а за последице ћемо тек да видимо.
Тако тријумфалним повратком у стварност, у збиљу која вас окружује, ролате право на писту одакле се отискујете у непрегледно пространство сурове неизвесности. А, при том, немате прецизне справе за навигацију, знате само правац и одредиште, немате нити падобран, нити појас за спасавање, ништа чиме би амортизовли могући аксидент, ако би се догодио. Евентуални пад са висине, док сте негде на пола пута, или при крају, када помислите да сте на корак од циља, да су вам сва врата отворена. Једно – буп! пркном о ледину; тек толико да вам помогне да схватите оно што још нисте разумели: да у почетку беше упорност, а напослетку можда и поберете ловорике!
Наравно, ако се приликом суноврата нисте превише офанфуљили, па речима више не можете да ухватите смисао, или се још ошамућени од пада питате свеушеснаест, може ли то бупете да буде ипак малко нежније, да не искрварите пре времена.
Онда, док скупљате крхотине свога Ега покушавајући да се усправите, чујете глас старијег у вама, како вас охрабрује. Глас за који вам се чини да долази негде из дубине векова, чије заповести вам одзвањају у ушима: ОК, дечко, добро си се заиграо, али где су ти крила за летење? Пао си, ниси главом платио, али једнако боли – соррy, мораш да трпиш последице! Врати се на почетак, пробај поново; није важно што ти нису порасла крила, савладао си технику. Не одустај пре него што опет покушаш, не одустај на домаку си циља. Само још мало, само још да ти се Бог насмеши… Али, шта ако се намршти, кажем ја, па опет буде бупете? Хоћемо ли опет Јово наново? Па онда опет, и опет, и опет? И докле тако? Све док не стигнеш на небеса. А, као што видиш, тамо се не стиже лако. Не примају без пропуснице! – гласио би одговор.
Ето, драги мој, то те чека у свету великом. Па узми или остави, на теби је избор. И буди паметан, кажу. Ако си меланхолик, па још и фантаста, нека ти се смилују сви свеци и девице, и нека се моле за тебе, заблуделу овчицу тако скројену. Ваљаће ти њихов благослов. Умојебина од цивилизације смеши ти се раширених руку: нож у леђа и аплауз у потиљак, сигурно ти неће измаћи.
А шта би ти хтео, чему би се радовао? Оно за чиме уздишеш, а чега нема између трепавица? Самилост без презира, лојалност без оправдања, нешто што ничим није условљено? Можда нешто без борбе, што ништарије попут тебе уображавају да се подразумева? И што мислиш да заслужујеш? Ништа од тога. Овде не расту такве воћке, дечко мој. Можда у неком другом врту неизмерно срећнијем, где хуманије силе заповедају. Можда тамо одакле поете певају арије да би дозвале своје музе. Зато, заборави да ћеш добити оно што очекујеш, или што мислиш да заслужујеш: у овом свету нема нешто за ништа – доћи ће само оно што мора, и коштаће увек више него што ти је губер. И помири се с тим.
Нећу!
Онда скапај!
А можда је свет у најбољој намери несклон мени овако слуђеном? Можда би више био наклоњен некоме другачијем, некоме разборитијем и прилагодљивијем, и зато ме стално опомиње да се променим? Помислио сам да можда у том грму лежи зец. Ако је тако, све му је опроштено.
То јутро без буђења у које сам упловио после дуге ноћи без сна, дочекало ме је са хиљаду упитника. Како сам доспео овамо? Шта ми се догодило? Зашто ми се догодило то што ми се догодило? Да ли је морало да се догоди? Знају ли моји где се налазим? Где су сад они? Да се и њима нешто није десило? Шта је са Теодором? Ако се и њој нешто догодило?!… Морам знати. Кога да питам? Сестре? Доктора? Неко наилази, мораћу да покушам.
Сестра медицинка. Корпулентна црнка, тешка као хаубица; али отресита, рекло би се прави харамбаша. Не дај боже да та некога опаучи. Ваљда и неће. Примећује ме, види да гледам у њеном правцу и да покушавам да се придигнем.
- Јооој, што боли! Да ми је знати ко је измислио лежање, не би му требало дати да устане – прогунђам не бих ли јој скренуо пажњу.
- Црногорци! – оглашава се сестрица, пришавши ми. Избечи се онда у мене, заврте главом, и настави: – Не. Погрешила сам. Они су измислили излежавање, а то је већ нешто друго.
- Сестро слатка, може бити и четврто, али мени је лежања више преко главе. Боље ми је, зар не? – упитам.
- Ако ти не знаш, ко онда зна, фрајеру?… И, ако ћемо искрено, дозлогрдило ми је више да те дворим. Бриши одавде, да те више не видим. И немој случајно да ти падне на памет да ми овде изводиш неке бесне глисте. Ево ти доктора, па њих мунтај до миле воље. Мене сигурно нећеш, знам вам нарав погану… И, у поверењу, пун ми је к. вас недоклепаних, малоумних алкоса и осталих београдских дрогоша.
Запретила ми је онда прстићем и изгубила се из мог видокруга.
Лепе ли добродошлице. Такву сам ваљда и заслужио?
Да, у Београду су с јутра сви надрндани. На то сам заборавио. А опет, њој је можда с разлогом пун к. оних због којих је и овде. Ко зна чега се све нагледала. Такво је време дошло: свако мало некоме је пун к., и на то никако да се привикнем. Овој је пун к. неснађених, оној је пун к. неиживљених, оној је пун к. незрелих. Овом је пун к. овога, оном је пун к. онога, а можда је и мени пун к. нечега; соррy, ничији к. није светиња. Или ја немам право на то, да ми буде пун к.? Јер мене нико не зарезује ни за шта? Биће да је у томе виц. Не вреди ти што ти је пун к. ако си нико и ништа. Мораш бити нешто, мораш бити неко мудо, да би ти био пун к. Онда то има смисла, онда то нешто значи, онда је то већ нешто…
Опет чујем кораке. Одсечне и уједначене. Тако бар одзвањају. И, колико знам, тако важно иду само доктори и министри. С тим што ови други не залазе у овакве одаје, суморне и понекад безнадежне, за њих су резервисана само фина места, кристалне дворане, палате и дворови, ако им се у међувремену не догоди аксидент с карактером па, у име народа, а сходно слову закона, заслуже конфор омеђен зидовима с најдосаднијом нијансом сиве боје. Приближавају се. Сад ћемо да видимо ко нам то долази, можда је и њему пун к.
Дође и доктор. И то у сукњи. Равној, до колена. Баш по мери. По мери њених бутина, и мог погледа. Пегава, танковијаста, наочита плавојка мојих година. Коса пуштена, мантил раскопчан. Ја зевам у њу, она студира историју болести. Има шта и да види. Добро знам тај поглед: кад год сам ја на мениу, увек је исто, уозбиље се као да изричу смртну пресуду. Чекам, мада већ знам исход. Зато ништа и не питам. Овде је свима све познато. Никад је нисам видео а знам тачно шта мисли, зашто врти главом и зашто се унервозила. Потписа брже-боље нешто, и без речи испари њишући боковима.
Оде моја лађа спаса. А ја, очито слободан да напустим ове тужне беле одаје, пребирам по можданим браздама, односно по њиховом корову, питајући се куда ћу да се отиснем. Прибојавајући се те слободе у којој ме поуздано чека нови бродолом. Онда на тренутак помислим да сам превазишао самога себе из така налазећи одговор: Како куда? Из коме ћу да зароним право у кому!
Браво геније. А где би друго?!
Са Теодором се налазим испред болнице. Није било осмеха. Само загрљај, грчеви у мишићима, и покоја сузица. Прилично је нервозна, примећујем. Сигурно се поломила да стигне на време. Колико памтим, никада нигде није закаснила, осим ако изузмемо наше познанство. Да је провиђење наш сусрет уприличило пар година раније, вероватно се сад на њеном младом и лепом лицу не би очитавало толико озбиљности.
Док је гледам, чини ми се да је превише млада за толико тужних сенки на својим образима. Али као да то њену лепоту чини зрелијом а мани дражом, дајући јој потребну дозу сензибилности какву срећемо само у меланхолији прерано отписане младости. Њено лице било је моје огледало истине; сваки дрхтај на њему значио би нешто. Захваљујући томе, увек бих знао када сам у нечему претерао, и кад сам у нечему погрешио, и кад сам нешто тотално засро, и када сам океј, мада се, истини за вољу, ово последње дешавало веома ретко. Имала је непогрешив осећај да процени пулс тренутка и невероватну проницљивост. И храброст вучице. Као ретко ко, имала је тај нерв да прозре ствари које се не виде, или бар ја мислим да се не виде, да осети титраје будућег времена у садашњем тренутку, да види нешто што ће се десити много пре уочљивих назнака да би се тако нешто уопште могло догодити. Дар или инстикт? Шта год било. Ја сам, такав какав сам био, неспретан и недозрео, постао њена брига и њена мука. И љубав. И све њено.
Почела је да брине за мене такорећи од дана када смо се упознали; премда сам био старији од ње готово читаву деценију, и било би логично да је ситуација обрнута. Прозрела је моју неспремност да гризем живот и невероватан таленат да привлачим невоље. Свако други би на њеном месту побегао миљама далеко од мене. Она није. Борила се с мојим погубним навикама и пороком који ми умало није дошао главе, ни једног тренутка не одустајући од мене. И верујући у мене. На свој начин. Оштро, понекад и грубо. Јер, као што знамо, са животом нема шале. Истрајно, мимо наше воље, нагризао је тако наше године. И нас саме.
Б езброј пута ме је сатерао у мишију рупу из које би ме онда она извлачила и враћала на позорницу: играо, борио се, падао, дизао се, поново покушавао. Био сам тамо где је она мислила да ми је место, само да је не бих изневерио. А јесам, и то много пута. Сваки пут када нисам био на висини задатка, а потом се повукао у себе изједан кривицом и ојађен неуспехом; сваки пут када би ме страх надвладао, када не бих издржао притисак неизвесности и ризика; када бих размишљао о последицама а не о томе где идемо, шта тражимо и шта хоћемо. Шта нас двоје заправо хоћемо! И, коначно, сваки пут када бих се поново ухватио флаше. А, за невољу, ова ме никад није изневерила, увек би била тачно тамо где не треба да буде, увек при руци. А било би боље да јесте, и за мене, и за Теодору. Тек она ме никад није изневерила. И она је увек била ту, за мене ту, као спас, на моју срећу, а њену несрећу. И, ево опет, осећам да на тренутак налазим спас у њеном загрљају. Бескрајно нежном.
Мало ми је требало да схватим да нешто није у реду. На ова срања у која сам уваљивао и себе и њу, већ је огуглала. Истина, никада нисам овако забраздио, да се напиздим преко сваке мере, заглавим у кому, и да висим о концу. Да се, такорећи, до последњег момента не зна да ли ће ми се повратити свест, или ми је дошао крај. Али нешто у њеном погледу говорило ми је да није реч о томе. Нешто друго је наоблачило њене образе. Од људске беде како сам видео себе у њеном присуству, претворио сам се у упитност. Бедну, ништавну упитност.
Отишли смо у нашу изнајмљену гарсоњеру на Звездари. Небо је било замрачено облацима. Само што смо били стигли, напољу је грунула киша. Теодора је на брзину скувала своју омиљену бонито кафу, док сам ја нервозно шпартао около; потом седосмо на кауч једно поред другог, као што смо одувек седели.
Не знам колико је времена прошло, минут, десет минута, пола сата, које смо тако провели, немо, загледани једно у друго. Онда ме је загрлила и своју лепу главицу приљубила уз моју, а другом руком провлачила ми је прсте кроз косу, дуго, дуго. Да би онда тихо заплакала.
Другачије изгледа није могло. Никада ништа није крила од мене. Била је сушто поштење и истина. Знала је да се постави у свакој ситуацији, и да прогута ватру онда када је то потребно, за разлику од мене који то нисам умео. Сад јој је допало у задатак да ми саопшти оно што вероватно нико никоме не би пожелео. И то је учинила на свој начин, не да би ме утешила, то није ни покушала, већ да би ме охрабрила. И на томе сам јој бескрајно захвалан. Помогло ми је да коначно прогледам, ако тако може да се каже.
Када је мој отац сазнао шта се са мном догодило, није могао да издржи – дигао је руку на себе и пресудио себи. Није имао снаге да сачека следећу вест, не би могао да поднесе такав губитак. Пре два дана – док сам ја лежао на клиници једва дајући знаке живота – испратили су га уз све војне почасти, како је ред и обичај.
- Није било ни најмање наде за тебе – рекла је. – Сви су се већ помирили с тим да смо те изгубили. Ја нисам. Веровала сам. Била сам сва погубљена и очајна, али сам веровала да не може бити толико несреће у једном дану а да то ни на који начин не буде оправдано… Ништа од тога што се догодило није било нужно да се мора догодити. Не верујем у предодређеност, у апсолутно добро или апсолутно зло; не верујем у то да је негде већ записано шта нас све чека, да ће бити тако и тако и никако другачије. Ако и има повезаности у појавама које нас се тичу, онда она није одређена ни добром ни злом, ни патњом ни несрећом, ни кривицом ни казном, пре ће бити да то има неке везе са смислом и са сврхом, да би то могло да се односи на сврху наше патње, да би могло да се тиче наше способности да одолевамо патњи сагледавајући њене узроке и тражећи у њој смисао који може оправдати њено присуство. Тако сам и знала када је он отишао да ћеш се ти вратити, јер само тако ће све ово што се већ догодило, сва силесија зла и несреће, бол и патња којим смо изложени ми који вас волимо, оправдати саме себе.
Д ржао сам је чврсто, као и она мене. Ништа нисам рекао. Ништа нисам могао да кажем. Речи су ми застајале негде у пределу бомбе у грудима која је пулсирала у мени. Нестао сам у васиони која се изобличила у живу рану. И болно зајецао.
Требало ми је времена да дођем к себи и да прихватим ствари овакве какве су, не пожелео их ни највећем непријатељу. И да се суочим са последицама. Да без имало самилости будем у стању да својој бедној појави погледам у очи а да, при том, не скршим све око себе, или бар свој лик у огледалу. Коначно сам увидео шта ми је све донела моја несмотреност. И да је извесно да ћу оца носити на души докле год будем жив. Јер нема начина да поправим оно што сам направио, последице су ту, црне да црње не могу бити, болне да болније не могу бити. И да ми нема ни покајања, ни опроста, нити искупљења. Да ћу погружен у кошмарну збиљу самоосуде и самопрекора исијавати своју патњу колико год буде требало. И да као његов недостојни син, имам само једну дужност коју не могу и не смем да избегнем: Ако је он отишао да бих ја могао да се вратим, моја једина дужност је да наставим тамо где је он стао! Само тако ће патња оправдати саму себе. Само тако, и никако другачије.
Исте вечери пут нас је одвео у Црну Гору, тачније у Боку Которску. Да се опростимо од мог драгог оца, кад смо већ силом прилика пропустили његов испраћај.
Пре него што смо пошли, позвао сам другаре из краја, Гашпара, Балтазара и Мелкиора, да им се искрено захвалим на бризи и подршци током моје вегетативне фазе. По њиховим бурним реакцијама, схватио сам да нису били начисто у којој од својих фаза се сада налазим, нити колико ће иста трајати. Очигледно, познавајући ме добро, једино у шта су поуздано били сигурни било је то да их дух са друге страни жице ни на који начин више не може изненадити. Чак ни ако би се заиста повампирио.
Тако тријумфалним повратком у стварност, у збиљу која вас окружује, ролате право на писту одакле се отискујете у непрегледно пространство сурове неизвесности. А, при том, немате прецизне справе за навигацију, знате само правац и одредиште, немате нити падобран, нити појас за спасавање, ништа чиме би амортизовли могући аксидент, ако би се догодио. Евентуални пад са висине, док сте негде на пола пута, или при крају, када помислите да сте на корак од циља, да су вам сва врата отворена. Једно – буп! пркном о ледину; тек толико да вам помогне да схватите оно што још нисте разумели: да у почетку беше упорност, а напослетку можда и поберете ловорике!
Наравно, ако се приликом суноврата нисте превише офанфуљили, па речима више не можете да ухватите смисао, или се још ошамућени од пада питате свеушеснаест, може ли то бупете да буде ипак малко нежније, да не искрварите пре времена.
Онда, док скупљате крхотине свога Ега покушавајући да се усправите, чујете глас старијег у вама, како вас охрабрује. Глас за који вам се чини да долази негде из дубине векова, чије заповести вам одзвањају у ушима: ОК, дечко, добро си се заиграо, али где су ти крила за летење? Пао си, ниси главом платио, али једнако боли – соррy, мораш да трпиш последице! Врати се на почетак, пробај поново; није важно што ти нису порасла крила, савладао си технику. Не одустај пре него што опет покушаш, не одустај на домаку си циља. Само још мало, само још да ти се Бог насмеши… Али, шта ако се намршти, кажем ја, па опет буде бупете? Хоћемо ли опет Јово наново? Па онда опет, и опет, и опет? И докле тако? Све док не стигнеш на небеса. А, као што видиш, тамо се не стиже лако. Не примају без пропуснице! – гласио би одговор.
Ето, драги мој, то те чека у свету великом. Па узми или остави, на теби је избор. И буди паметан, кажу. Ако си меланхолик, па још и фантаста, нека ти се смилују сви свеци и девице, и нека се моле за тебе, заблуделу овчицу тако скројену. Ваљаће ти њихов благослов. Умојебина од цивилизације смеши ти се раширених руку: нож у леђа и аплауз у потиљак, сигурно ти неће измаћи.
А шта би ти хтео, чему би се радовао? Оно за чиме уздишеш, а чега нема између трепавица? Самилост без презира, лојалност без оправдања, нешто што ничим није условљено? Можда нешто без борбе, што ништарије попут тебе уображавају да се подразумева? И што мислиш да заслужујеш? Ништа од тога. Овде не расту такве воћке, дечко мој. Можда у неком другом врту неизмерно срећнијем, где хуманије силе заповедају. Можда тамо одакле поете певају арије да би дозвале своје музе. Зато, заборави да ћеш добити оно што очекујеш, или што мислиш да заслужујеш: у овом свету нема нешто за ништа – доћи ће само оно што мора, и коштаће увек више него што ти је губер. И помири се с тим.
Нећу!
Онда скапај!
А можда је свет у најбољој намери несклон мени овако слуђеном? Можда би више био наклоњен некоме другачијем, некоме разборитијем и прилагодљивијем, и зато ме стално опомиње да се променим? Помислио сам да можда у том грму лежи зец. Ако је тако, све му је опроштено.
То јутро без буђења у које сам упловио после дуге ноћи без сна, дочекало ме је са хиљаду упитника. Како сам доспео овамо? Шта ми се догодило? Зашто ми се догодило то што ми се догодило? Да ли је морало да се догоди? Знају ли моји где се налазим? Где су сад они? Да се и њима нешто није десило? Шта је са Теодором? Ако се и њој нешто догодило?!… Морам знати. Кога да питам? Сестре? Доктора? Неко наилази, мораћу да покушам.
Сестра медицинка. Корпулентна црнка, тешка као хаубица; али отресита, рекло би се прави харамбаша. Не дај боже да та некога опаучи. Ваљда и неће. Примећује ме, види да гледам у њеном правцу и да покушавам да се придигнем.
- Јооој, што боли! Да ми је знати ко је измислио лежање, не би му требало дати да устане – прогунђам не бих ли јој скренуо пажњу.
- Црногорци! – оглашава се сестрица, пришавши ми. Избечи се онда у мене, заврте главом, и настави: – Не. Погрешила сам. Они су измислили излежавање, а то је већ нешто друго.
- Сестро слатка, може бити и четврто, али мени је лежања више преко главе. Боље ми је, зар не? – упитам.
- Ако ти не знаш, ко онда зна, фрајеру?… И, ако ћемо искрено, дозлогрдило ми је више да те дворим. Бриши одавде, да те више не видим. И немој случајно да ти падне на памет да ми овде изводиш неке бесне глисте. Ево ти доктора, па њих мунтај до миле воље. Мене сигурно нећеш, знам вам нарав погану… И, у поверењу, пун ми је к. вас недоклепаних, малоумних алкоса и осталих београдских дрогоша.
Запретила ми је онда прстићем и изгубила се из мог видокруга.
Лепе ли добродошлице. Такву сам ваљда и заслужио?
Да, у Београду су с јутра сви надрндани. На то сам заборавио. А опет, њој је можда с разлогом пун к. оних због којих је и овде. Ко зна чега се све нагледала. Такво је време дошло: свако мало некоме је пун к., и на то никако да се привикнем. Овој је пун к. неснађених, оној је пун к. неиживљених, оној је пун к. незрелих. Овом је пун к. овога, оном је пун к. онога, а можда је и мени пун к. нечега; соррy, ничији к. није светиња. Или ја немам право на то, да ми буде пун к.? Јер мене нико не зарезује ни за шта? Биће да је у томе виц. Не вреди ти што ти је пун к. ако си нико и ништа. Мораш бити нешто, мораш бити неко мудо, да би ти био пун к. Онда то има смисла, онда то нешто значи, онда је то већ нешто…
Опет чујем кораке. Одсечне и уједначене. Тако бар одзвањају. И, колико знам, тако важно иду само доктори и министри. С тим што ови други не залазе у овакве одаје, суморне и понекад безнадежне, за њих су резервисана само фина места, кристалне дворане, палате и дворови, ако им се у међувремену не догоди аксидент с карактером па, у име народа, а сходно слову закона, заслуже конфор омеђен зидовима с најдосаднијом нијансом сиве боје. Приближавају се. Сад ћемо да видимо ко нам то долази, можда је и њему пун к.
Дође и доктор. И то у сукњи. Равној, до колена. Баш по мери. По мери њених бутина, и мог погледа. Пегава, танковијаста, наочита плавојка мојих година. Коса пуштена, мантил раскопчан. Ја зевам у њу, она студира историју болести. Има шта и да види. Добро знам тај поглед: кад год сам ја на мениу, увек је исто, уозбиље се као да изричу смртну пресуду. Чекам, мада већ знам исход. Зато ништа и не питам. Овде је свима све познато. Никад је нисам видео а знам тачно шта мисли, зашто врти главом и зашто се унервозила. Потписа брже-боље нешто, и без речи испари њишући боковима.
Оде моја лађа спаса. А ја, очито слободан да напустим ове тужне беле одаје, пребирам по можданим браздама, односно по њиховом корову, питајући се куда ћу да се отиснем. Прибојавајући се те слободе у којој ме поуздано чека нови бродолом. Онда на тренутак помислим да сам превазишао самога себе из така налазећи одговор: Како куда? Из коме ћу да зароним право у кому!
Браво геније. А где би друго?!
Са Теодором се налазим испред болнице. Није било осмеха. Само загрљај, грчеви у мишићима, и покоја сузица. Прилично је нервозна, примећујем. Сигурно се поломила да стигне на време. Колико памтим, никада нигде није закаснила, осим ако изузмемо наше познанство. Да је провиђење наш сусрет уприличило пар година раније, вероватно се сад на њеном младом и лепом лицу не би очитавало толико озбиљности.
Док је гледам, чини ми се да је превише млада за толико тужних сенки на својим образима. Али као да то њену лепоту чини зрелијом а мани дражом, дајући јој потребну дозу сензибилности какву срећемо само у меланхолији прерано отписане младости. Њено лице било је моје огледало истине; сваки дрхтај на њему значио би нешто. Захваљујући томе, увек бих знао када сам у нечему претерао, и кад сам у нечему погрешио, и кад сам нешто тотално засро, и када сам океј, мада се, истини за вољу, ово последње дешавало веома ретко. Имала је непогрешив осећај да процени пулс тренутка и невероватну проницљивост. И храброст вучице. Као ретко ко, имала је тај нерв да прозре ствари које се не виде, или бар ја мислим да се не виде, да осети титраје будућег времена у садашњем тренутку, да види нешто што ће се десити много пре уочљивих назнака да би се тако нешто уопште могло догодити. Дар или инстикт? Шта год било. Ја сам, такав какав сам био, неспретан и недозрео, постао њена брига и њена мука. И љубав. И све њено.
Почела је да брине за мене такорећи од дана када смо се упознали; премда сам био старији од ње готово читаву деценију, и било би логично да је ситуација обрнута. Прозрела је моју неспремност да гризем живот и невероватан таленат да привлачим невоље. Свако други би на њеном месту побегао миљама далеко од мене. Она није. Борила се с мојим погубним навикама и пороком који ми умало није дошао главе, ни једног тренутка не одустајући од мене. И верујући у мене. На свој начин. Оштро, понекад и грубо. Јер, као што знамо, са животом нема шале. Истрајно, мимо наше воље, нагризао је тако наше године. И нас саме.
Б езброј пута ме је сатерао у мишију рупу из које би ме онда она извлачила и враћала на позорницу: играо, борио се, падао, дизао се, поново покушавао. Био сам тамо где је она мислила да ми је место, само да је не бих изневерио. А јесам, и то много пута. Сваки пут када нисам био на висини задатка, а потом се повукао у себе изједан кривицом и ојађен неуспехом; сваки пут када би ме страх надвладао, када не бих издржао притисак неизвесности и ризика; када бих размишљао о последицама а не о томе где идемо, шта тражимо и шта хоћемо. Шта нас двоје заправо хоћемо! И, коначно, сваки пут када бих се поново ухватио флаше. А, за невољу, ова ме никад није изневерила, увек би била тачно тамо где не треба да буде, увек при руци. А било би боље да јесте, и за мене, и за Теодору. Тек она ме никад није изневерила. И она је увек била ту, за мене ту, као спас, на моју срећу, а њену несрећу. И, ево опет, осећам да на тренутак налазим спас у њеном загрљају. Бескрајно нежном.
Мало ми је требало да схватим да нешто није у реду. На ова срања у која сам уваљивао и себе и њу, већ је огуглала. Истина, никада нисам овако забраздио, да се напиздим преко сваке мере, заглавим у кому, и да висим о концу. Да се, такорећи, до последњег момента не зна да ли ће ми се повратити свест, или ми је дошао крај. Али нешто у њеном погледу говорило ми је да није реч о томе. Нешто друго је наоблачило њене образе. Од људске беде како сам видео себе у њеном присуству, претворио сам се у упитност. Бедну, ништавну упитност.
Отишли смо у нашу изнајмљену гарсоњеру на Звездари. Небо је било замрачено облацима. Само што смо били стигли, напољу је грунула киша. Теодора је на брзину скувала своју омиљену бонито кафу, док сам ја нервозно шпартао около; потом седосмо на кауч једно поред другог, као што смо одувек седели.
Не знам колико је времена прошло, минут, десет минута, пола сата, које смо тако провели, немо, загледани једно у друго. Онда ме је загрлила и своју лепу главицу приљубила уз моју, а другом руком провлачила ми је прсте кроз косу, дуго, дуго. Да би онда тихо заплакала.
Другачије изгледа није могло. Никада ништа није крила од мене. Била је сушто поштење и истина. Знала је да се постави у свакој ситуацији, и да прогута ватру онда када је то потребно, за разлику од мене који то нисам умео. Сад јој је допало у задатак да ми саопшти оно што вероватно нико никоме не би пожелео. И то је учинила на свој начин, не да би ме утешила, то није ни покушала, већ да би ме охрабрила. И на томе сам јој бескрајно захвалан. Помогло ми је да коначно прогледам, ако тако може да се каже.
Када је мој отац сазнао шта се са мном догодило, није могао да издржи – дигао је руку на себе и пресудио себи. Није имао снаге да сачека следећу вест, не би могао да поднесе такав губитак. Пре два дана – док сам ја лежао на клиници једва дајући знаке живота – испратили су га уз све војне почасти, како је ред и обичај.
- Није било ни најмање наде за тебе – рекла је. – Сви су се већ помирили с тим да смо те изгубили. Ја нисам. Веровала сам. Била сам сва погубљена и очајна, али сам веровала да не може бити толико несреће у једном дану а да то ни на који начин не буде оправдано… Ништа од тога што се догодило није било нужно да се мора догодити. Не верујем у предодређеност, у апсолутно добро или апсолутно зло; не верујем у то да је негде већ записано шта нас све чека, да ће бити тако и тако и никако другачије. Ако и има повезаности у појавама које нас се тичу, онда она није одређена ни добром ни злом, ни патњом ни несрећом, ни кривицом ни казном, пре ће бити да то има неке везе са смислом и са сврхом, да би то могло да се односи на сврху наше патње, да би могло да се тиче наше способности да одолевамо патњи сагледавајући њене узроке и тражећи у њој смисао који може оправдати њено присуство. Тако сам и знала када је он отишао да ћеш се ти вратити, јер само тако ће све ово што се већ догодило, сва силесија зла и несреће, бол и патња којим смо изложени ми који вас волимо, оправдати саме себе.
Д ржао сам је чврсто, као и она мене. Ништа нисам рекао. Ништа нисам могао да кажем. Речи су ми застајале негде у пределу бомбе у грудима која је пулсирала у мени. Нестао сам у васиони која се изобличила у живу рану. И болно зајецао.
Требало ми је времена да дођем к себи и да прихватим ствари овакве какве су, не пожелео их ни највећем непријатељу. И да се суочим са последицама. Да без имало самилости будем у стању да својој бедној појави погледам у очи а да, при том, не скршим све око себе, или бар свој лик у огледалу. Коначно сам увидео шта ми је све донела моја несмотреност. И да је извесно да ћу оца носити на души докле год будем жив. Јер нема начина да поправим оно што сам направио, последице су ту, црне да црње не могу бити, болне да болније не могу бити. И да ми нема ни покајања, ни опроста, нити искупљења. Да ћу погружен у кошмарну збиљу самоосуде и самопрекора исијавати своју патњу колико год буде требало. И да као његов недостојни син, имам само једну дужност коју не могу и не смем да избегнем: Ако је он отишао да бих ја могао да се вратим, моја једина дужност је да наставим тамо где је он стао! Само тако ће патња оправдати саму себе. Само тако, и никако другачије.
Исте вечери пут нас је одвео у Црну Гору, тачније у Боку Которску. Да се опростимо од мог драгог оца, кад смо већ силом прилика пропустили његов испраћај.
Пре него што смо пошли, позвао сам другаре из краја, Гашпара, Балтазара и Мелкиора, да им се искрено захвалим на бризи и подршци током моје вегетативне фазе. По њиховим бурним реакцијама, схватио сам да нису били начисто у којој од својих фаза се сада налазим, нити колико ће иста трајати. Очигледно, познавајући ме добро, једино у шта су поуздано били сигурни било је то да их дух са друге страни жице ни на који начин више не може изненадити. Чак ни ако би се заиста повампирио.
2.
Тог дана, ништа ми више није било потребно, јер тог јутра сам већ добио све што млад – и проблематичан – човек може добити. Као поклон провиђења, добио сам њу. И она је добила мене. Али као ничим заслужену казну.
Нема сумње да сам ја био тај коме се тог дана Бог насмешио, док се њој враг насмејао. Мада је, истина, могло бити и другачије, да сам ја био другачији. Да сам се у међувремену променио: да сам постао разборитији, човек срчаног духа каквог сам себе одувек замишљао и чему сам тежио. Али нисам. Био сам само онолико бољи колико је она својим несебичним залагањем успевала да истера из мене, макар привремено. Но, ипак, и срцем и душом отворен према њој, као што је била и она према мени. Поверење и искреност уједно су били и најдрагоценији састојак наше љубави.
Безгранично привржени и посвећени једно другом, веровали смо да смо на правом путу; негде сам прочитао да заљубљени гледају једно у друго, док они који се воле гледају у истом правцу – и ми као да смо се пронашли у тим речима. Лишени лажљивих маски и претварања, свакоднено смо искушавали једно друго преиспитивањем и тестирањем наше спремност да се ухватимо у коштац с муком сопствених мањкавости виђених очима оног другог. Упорност је био наш најјачи савезник. Као и стрпљење. Није било дана да нисмо анализирали неку спорну ситуацију у којој би се нашли, или неки изненадни неспоразум са видљивим последицама по нас, при чему би најчешће закључили да сам ја тај који није био на висини задатка. Најгоре је, међутим, било то што су се временом сличне ситуације ређале а ја учестало правио исте грешке. Ту је њена одлучност била пресудна; чинило се да ни за шта на свету не би пристала да одустане од своје намере да исправи ту криву дрину у мени о коју сам се стално саплитао, свесна да ће још дуго морати да плаћа цену моје, чини се, непоправљиве, а за њу можда и неодољиве несавршености. Зато сам ја био тај који није био свестан колика је цена у питању. И колико су загонетни и недокучиви путеви који воде до сопственог преображаја.
Као што је загонетан и скривен смисао свих наших путева и ломова, свих наших падова и неспоразума, свих наших усхита и озарења, као делића наших започетих а неостварених стремљења и амбиција. Докучиво је само оно ште препознајемо као резултат, само оно што је реализовано и, као такво, потврђено као добитак или губитак, победа или пораз. Докучиве су још и неизбрисиве и незаборавне мелодије настале у тајанственим, најскривенијим одајама наших душа, ти титраји чежње за сједињењем са оним другим, оним правим, оним препознатим, оним изабраним, у загрљају небеских сфера блаженог пољупца, блаженства и сладострашћа које нам доноси чаролија љубави. Докучиви су, такође, и ожиљци и ране на души. Неизбежни и неизбрисиви трагови нашег животног брушења и обликовања.
Све је почело тог јутра на још неужареном августовском сунцу надомак рушевина манастира Св. Арханђела Михаила на Превлаци. Међу стотинама младих, у вијугавој поворци која се протезала са једног на други крај полуострва, били смо и она и ја. Нисмо ни слутили да ће то месташце где смо се обрели на некој врсти ходочашћа, заправо постати место нашег сусрета. Да ће нам се ту указати љубав безмало као благодат божја. Љубав коју смо свугде тражили и очекивали, само не ту, и да ће нас прострелити заводљиво и очаравујуће, али без нереалних очекивања, лажних обећања, тривијалности и патетике.
Предвођена неколицином архијереја, поворка је вијугала поносно и смерно. У тишини коју је нарушавало само таласање мора и шум наших корака. Замишљени, знали смо колико је важно што смо ту, што својим присуством оживљавамо запретену прошлост места на коме се налазимо, и да делимо исто дивљење и поштовање према светињи којој смо дошли да се поклонимо, и исту радозналост. Чини се да је то осећање у свима нама побудило тешко објашњиву блискост, приметну на сваком кораку, при сваком нашем покрету и погледу. Међу нама који се заправо и не познајемо, који смо се овде окупили с истим разлогом, а већ сутра ћемо бити ко зна где, и ко зна на ком крају света, свако са својом муком и надом, суочен са буком и риком баналности подивљалих у грозничавој безличности наше свакодневице.
Приближавајући се манастиру, купали смо се у мирису мора и борова. Добро су ми били познати ти мириси. Као официр ЈНА, мој отац је ту службовао већ десетак година, од кад је прекомандован из Београда где смо до тада живели. Бринуо је о безбедности угледних гостију. Најчешће су то били официри највишег ранга, бумбари с чварцима, како их је звао; долазили су са породицама на Острво цвећа ради одмора и забаве. Од њега сам и сазнао да Острво Цвећа, наш нови дом, заправо и није острво, већ полуострво, односно превлака, и није никаква цветна башта да би се тако звало, већ место страдања, место опомене. За неке и место искупљења.
Наиме, недавно је обелодањено да у остацима манастира Св. Арханђела Михаила на Превлаци, заборављене у ковитлацу историје, затрпане и неосвештане, почивају мошти 70 монаха, праведника и мученика. Избрисане из вековног народног памћења, препуштене усуду заборава, трулиле су и распадале се, исто као што се распршио и запарложио готово сваки траг о постајању те мале монашке заједнице на овом бисеру Јадрана. То сазнање о чудној и трагичној судбини братства Михољског манастира побудило је у оцу радозналост. Читав низ година предано је скупљао грађу, трагајући за аутентичним документима и сведочанствима о судбини михољских мученика, склапао је мозаик чињеница о њиховом страдању.
Ништа се не дешава без разлога, говорио је. Ни једном живом створу, како међу нама који смо сада међу живима, тако ни међу онима који су живели пре нас и онима што ће доћи после нас, није удахнут живот да би га провели бивствујући само ради себе и сопствених разлога. Свакоме од нас уприличена је иста могућност, да својим делима испише сопствену партитуру као учесник у стварању васељенске симфоније. Свако од нас својим поступцима исписује странице књиге и свог и туђих живота, свако од нас је микро-демијург који стварајући свој свет, у сагласју или несагласју са туђим световима, заправо утискује свој лични печат на свакој страници живота. Сврстани у богату ризницу свеопштег трајања, сви ми, са својим исписаним и неисписаним биографијама, налазимо се на неком од безброј тасова којим се остварује равнотежа васељенске хармоније. Коначно, сви смо делићи неразмрсивог клупка космичког каузалитета и синхроницитета.
Тада, када ми је то говорио, нисам знао шта то уистину значи, али сада можда знам, или верујем да знам. Као и да је био у праву. И да свакако није погрешио што ме је позвао да дођем на неколико дана на Превлаку, баш у време одржавања Сабора православне омладине, мада сам одавно престао да будем омладинац.
По завршетку свечаног обреда, вијугали смо истим путем. Манастир, односно оно што је остало од њега, остао је иза нас, препуштен својој сватачкој тишини и таласима времена. Поново смо на уској каменитој стази, загледани свако у своју још неукаљану душу.
Својевремено сам чуо кабалистичку легенду у којој се каже да сваки човак када буде рођен долази на свет позван али непотпун, и да му се живот састоји у трагању за својом другом половином која би га употпунила. Та сила која нас води ка нашој недостајућој половини је заправо наша страст. Страст за целовитошћу, страст за самореализацијом у јединству са другим, као сопственом мисијом. Према том схватању, живот је промашен и безвредан ако као непотпуни и неостварени, ако као неуцеловљени одемо Богу на истину.
Не могу да кажем да сам био богзна какав поклоник кабалистичког учења, нити да ми је такав поглед на свет био претерано близак, али знам да сам у сусрету са Теодором нашао потврду за истинитост тог древног веровања. Заправо, почео сам једнако да верујем и у Кабалу и у љубав. Истина, сусрет са њеним паметним очима, у први мах, није ми променио живот, односно није ми променио живот у довољној мери да би то било препознатљиво. Али јесте променио мој поглед на живот, и начин на који проживљавам све оно што чини живот. Некад је довољно и то; зар не? У свој љубави и нежности коју ми је пружала, први пут сам осетио да је Бог на мојој страни, односно да ми није непријатељ, као што сам до тада мислио. Речју, био сам и свој и њен, а заправо постали смо једно, били смо једно.
Од тог дана, од тог тренутка када су нам се срели погледи, када сам је придржао да не падне пошто се спотакла на уској каменитој стази којом смо пролазили, када је гледала она у мене а ја у њу, она у моје очи а ја у њене, она у моје зенице а ја у њене, и када смо угледали оно што нисмо ни сањали да ћемо икада угледати, и када смо препознали све оно чему се нисмо надали да ћемо икада у некоме препознати, знали смо да смо нашли оно за шта нисмо ни знали да нам је толико драгоцено, знали смо да смо постигли оно чему нисмо ни знали да тежимо – речју, знали смо да је то то! Знали смо да смо постали – једно!
Теодора, моја бистроока, како сам је звао, студирала је у Београду; очев утицај је био пресудан, изабрала је теологију. Када смо се упознали, била је на другој години. Није била ни штребер ни бубало. Студирајући, тражила је одговоре на многа питања која су је мучила и прогањала, тражећи од ње потпуну и безусловну посвећеност самоспознаји. Ништа је није могло одвратити од пута који је изабрала, који преко искуства и благодети проживљеног, кроз призму рационалног, води до жељеног циља, до прозрења суштине бивствовања, односно до врхунске спознаје. Такву сам је упознао, таква је и остала: паметна и проницљива; постојана и племенита, озбиљна, али и враголаста кад је требало; чврст карактер, радознала природа. Красила ју је такође и отвореност према људима. Није се плашила да своју чисту душу отвори према незнанцима и уљезима, веровала је да свако заслужује шансу, и у томе је изгарала.
Ипак: теологија? Морао сам јој признати да ме је прилично зачудио такав избор. Искрено, нисам ни знао да је родна равноноправност закуцала и на врата Цркве. Од ње сам онда сазнао да у томе нема ничега необичног, штавише брзо ме је разуверила да женска памет итекако има шта да тражи на Богословији. Тако сам сазнао и да су се на оно мало женскаћа што се ту обрело, колеге, будуће попе, обрушавале као копци, што ме није чудило, све су биле као Афродите, од пене извајане. А није ми ни претерано сметало, она на то њихово сметењачко удварање, како је са смешком говорила, није давала ни пет пара. Нити ме је пак чинило љубоморним, што би се могло помислити. При том, треба поменути и студентску клетву која се некако баш у то време, може бити с разлогом одомаћила на њиховом факсу, а гласила је: Дабогда оженио колегиницу!
Шалу на страну, моја боља половина прилично се добро снашла на студијама. Испите је давала све онако редом, како Бог заповеда. Поред тога, у организацији Патријаршије СПЦ, водила је децу из Славоније и Барање, са подручја на којим се до скоро ратовало, на летовање у Грчку. Петнест дана у Грчкој, па петнест дана у Београду, и тако од јуна до септембра, сваке године. Сматрала је да та деца заслужују да неко брине о њима на прави начин; како о њима какви су сад, тако и о томе какви ће бити кад одрасту. Тако је, крајње озбиљно, видела свој позив будућег вероучитеља.
Једног поподнева, чекао сам је испред факултета. Имала је да одбрани свој семинарски рад „Исихазам и православна есхатологија“. Био је почетак марта; киша је лила као из кабла. Дошао сам да јој дам подршку. Знао сам да јој то може значити, није била баш претерано сигурна да ли се спремила онолико добро колико је мислила да таква тема заслужује а њени професори захтевају. Као и обично, била је са својом најбољом френдицом Аном. Изашле су насмејане, видело се да је с њима све океј, само што сам ја, захваљујући провали облака, покисао као црквени миш. Отишли смо по навици у оближњи кафић, на еспресо и чашицу разговора. „И, девојке, како је било?“, упитао сам радознало, гледајући у Теодору. „Ха, ха, шта мислиш како? То је био мачји кашаљ за ову твоју мустрицу, а ти се видим уср’о ко грлица због њеног семинарског!“ Одговорила ми је френдица Ана као из топа, док смо се нас двоје гледали насмејаних очију.
Елем, тог блиставог дана, коме се, са усхићењем, у мислима често враћам, ни она се није случајно обрела на Превлаци. Иначе, због обавеза на студијама, ретко је посећивала родитеље; како је знала да каже, углавном о свецима и великим празницима, тада би јој се највише радовали.
Тог дана сам први пут видео и упознао њеног оца, оца Хризостома, свештеника у епархији Которско-Рисанској. Необичног човека. По много чему. И добрицу каквог је данас тешко срести. По облику њихових лица, а још више по карактеристичним кретњама очију које су непогрешиво пратиле ток њихових мисли, нијансе и тонове њихових емоција и след њихових покрета, лако се могло уочити, из авиона такорећи, да једно за друго нису били случајни пролазници.
Када смо му Теодора и ја пришли и она нас представила једног другом, по изразу његовог лица, схватио сам да је њему све било јасно у најмањој мери онолико колико је и нама било јасно шта нам се тада догодило, односно шта је почело да нам се догађа. Наиме, његово оштро око видело је да то што је она препознала у мени није заслепљеност оним што младићи обично траже у крилу згодних девојака, зато је, све време колико смо нас двоје заједно, као мудар човек, са дистанце, ненаметљиво подржавао нашу везу. Злобници би рекли да, доследно свом позиву, ипак није толико бринуо за њено тело колико је бринуо за њену душу. Мени се пак чинило да је највише бринуо за њену срећу.
Као гост у њиховом скромном дому, небројено пута сам чуо како својим одмереним баршунастим гласом ниже величанствеме Хесеове стихове из Игре стакленим перлама:
„…Требало би да ведро корачамо из простора у простор
да се ни у једном не задржимо као у завичају;
светски дух не жели да нас окује и скучи,
он жели да нас, ступањ по ступањ, уздиже и шири…“
Нема сумње да сам ја био тај коме се тог дана Бог насмешио, док се њој враг насмејао. Мада је, истина, могло бити и другачије, да сам ја био другачији. Да сам се у међувремену променио: да сам постао разборитији, човек срчаног духа каквог сам себе одувек замишљао и чему сам тежио. Али нисам. Био сам само онолико бољи колико је она својим несебичним залагањем успевала да истера из мене, макар привремено. Но, ипак, и срцем и душом отворен према њој, као што је била и она према мени. Поверење и искреност уједно су били и најдрагоценији састојак наше љубави.
Безгранично привржени и посвећени једно другом, веровали смо да смо на правом путу; негде сам прочитао да заљубљени гледају једно у друго, док они који се воле гледају у истом правцу – и ми као да смо се пронашли у тим речима. Лишени лажљивих маски и претварања, свакоднено смо искушавали једно друго преиспитивањем и тестирањем наше спремност да се ухватимо у коштац с муком сопствених мањкавости виђених очима оног другог. Упорност је био наш најјачи савезник. Као и стрпљење. Није било дана да нисмо анализирали неку спорну ситуацију у којој би се нашли, или неки изненадни неспоразум са видљивим последицама по нас, при чему би најчешће закључили да сам ја тај који није био на висини задатка. Најгоре је, међутим, било то што су се временом сличне ситуације ређале а ја учестало правио исте грешке. Ту је њена одлучност била пресудна; чинило се да ни за шта на свету не би пристала да одустане од своје намере да исправи ту криву дрину у мени о коју сам се стално саплитао, свесна да ће још дуго морати да плаћа цену моје, чини се, непоправљиве, а за њу можда и неодољиве несавршености. Зато сам ја био тај који није био свестан колика је цена у питању. И колико су загонетни и недокучиви путеви који воде до сопственог преображаја.
Као што је загонетан и скривен смисао свих наших путева и ломова, свих наших падова и неспоразума, свих наших усхита и озарења, као делића наших започетих а неостварених стремљења и амбиција. Докучиво је само оно ште препознајемо као резултат, само оно што је реализовано и, као такво, потврђено као добитак или губитак, победа или пораз. Докучиве су још и неизбрисиве и незаборавне мелодије настале у тајанственим, најскривенијим одајама наших душа, ти титраји чежње за сједињењем са оним другим, оним правим, оним препознатим, оним изабраним, у загрљају небеских сфера блаженог пољупца, блаженства и сладострашћа које нам доноси чаролија љубави. Докучиви су, такође, и ожиљци и ране на души. Неизбежни и неизбрисиви трагови нашег животног брушења и обликовања.
Све је почело тог јутра на још неужареном августовском сунцу надомак рушевина манастира Св. Арханђела Михаила на Превлаци. Међу стотинама младих, у вијугавој поворци која се протезала са једног на други крај полуострва, били смо и она и ја. Нисмо ни слутили да ће то месташце где смо се обрели на некој врсти ходочашћа, заправо постати место нашег сусрета. Да ће нам се ту указати љубав безмало као благодат божја. Љубав коју смо свугде тражили и очекивали, само не ту, и да ће нас прострелити заводљиво и очаравујуће, али без нереалних очекивања, лажних обећања, тривијалности и патетике.
Предвођена неколицином архијереја, поворка је вијугала поносно и смерно. У тишини коју је нарушавало само таласање мора и шум наших корака. Замишљени, знали смо колико је важно што смо ту, што својим присуством оживљавамо запретену прошлост места на коме се налазимо, и да делимо исто дивљење и поштовање према светињи којој смо дошли да се поклонимо, и исту радозналост. Чини се да је то осећање у свима нама побудило тешко објашњиву блискост, приметну на сваком кораку, при сваком нашем покрету и погледу. Међу нама који се заправо и не познајемо, који смо се овде окупили с истим разлогом, а већ сутра ћемо бити ко зна где, и ко зна на ком крају света, свако са својом муком и надом, суочен са буком и риком баналности подивљалих у грозничавој безличности наше свакодневице.
Приближавајући се манастиру, купали смо се у мирису мора и борова. Добро су ми били познати ти мириси. Као официр ЈНА, мој отац је ту службовао већ десетак година, од кад је прекомандован из Београда где смо до тада живели. Бринуо је о безбедности угледних гостију. Најчешће су то били официри највишег ранга, бумбари с чварцима, како их је звао; долазили су са породицама на Острво цвећа ради одмора и забаве. Од њега сам и сазнао да Острво Цвећа, наш нови дом, заправо и није острво, већ полуострво, односно превлака, и није никаква цветна башта да би се тако звало, већ место страдања, место опомене. За неке и место искупљења.
Наиме, недавно је обелодањено да у остацима манастира Св. Арханђела Михаила на Превлаци, заборављене у ковитлацу историје, затрпане и неосвештане, почивају мошти 70 монаха, праведника и мученика. Избрисане из вековног народног памћења, препуштене усуду заборава, трулиле су и распадале се, исто као што се распршио и запарложио готово сваки траг о постајању те мале монашке заједнице на овом бисеру Јадрана. То сазнање о чудној и трагичној судбини братства Михољског манастира побудило је у оцу радозналост. Читав низ година предано је скупљао грађу, трагајући за аутентичним документима и сведочанствима о судбини михољских мученика, склапао је мозаик чињеница о њиховом страдању.
Ништа се не дешава без разлога, говорио је. Ни једном живом створу, како међу нама који смо сада међу живима, тако ни међу онима који су живели пре нас и онима што ће доћи после нас, није удахнут живот да би га провели бивствујући само ради себе и сопствених разлога. Свакоме од нас уприличена је иста могућност, да својим делима испише сопствену партитуру као учесник у стварању васељенске симфоније. Свако од нас својим поступцима исписује странице књиге и свог и туђих живота, свако од нас је микро-демијург који стварајући свој свет, у сагласју или несагласју са туђим световима, заправо утискује свој лични печат на свакој страници живота. Сврстани у богату ризницу свеопштег трајања, сви ми, са својим исписаним и неисписаним биографијама, налазимо се на неком од безброј тасова којим се остварује равнотежа васељенске хармоније. Коначно, сви смо делићи неразмрсивог клупка космичког каузалитета и синхроницитета.
Тада, када ми је то говорио, нисам знао шта то уистину значи, али сада можда знам, или верујем да знам. Као и да је био у праву. И да свакако није погрешио што ме је позвао да дођем на неколико дана на Превлаку, баш у време одржавања Сабора православне омладине, мада сам одавно престао да будем омладинац.
По завршетку свечаног обреда, вијугали смо истим путем. Манастир, односно оно што је остало од њега, остао је иза нас, препуштен својој сватачкој тишини и таласима времена. Поново смо на уској каменитој стази, загледани свако у своју још неукаљану душу.
Својевремено сам чуо кабалистичку легенду у којој се каже да сваки човак када буде рођен долази на свет позван али непотпун, и да му се живот састоји у трагању за својом другом половином која би га употпунила. Та сила која нас води ка нашој недостајућој половини је заправо наша страст. Страст за целовитошћу, страст за самореализацијом у јединству са другим, као сопственом мисијом. Према том схватању, живот је промашен и безвредан ако као непотпуни и неостварени, ако као неуцеловљени одемо Богу на истину.
Не могу да кажем да сам био богзна какав поклоник кабалистичког учења, нити да ми је такав поглед на свет био претерано близак, али знам да сам у сусрету са Теодором нашао потврду за истинитост тог древног веровања. Заправо, почео сам једнако да верујем и у Кабалу и у љубав. Истина, сусрет са њеним паметним очима, у први мах, није ми променио живот, односно није ми променио живот у довољној мери да би то било препознатљиво. Али јесте променио мој поглед на живот, и начин на који проживљавам све оно што чини живот. Некад је довољно и то; зар не? У свој љубави и нежности коју ми је пружала, први пут сам осетио да је Бог на мојој страни, односно да ми није непријатељ, као што сам до тада мислио. Речју, био сам и свој и њен, а заправо постали смо једно, били смо једно.
Од тог дана, од тог тренутка када су нам се срели погледи, када сам је придржао да не падне пошто се спотакла на уској каменитој стази којом смо пролазили, када је гледала она у мене а ја у њу, она у моје очи а ја у њене, она у моје зенице а ја у њене, и када смо угледали оно што нисмо ни сањали да ћемо икада угледати, и када смо препознали све оно чему се нисмо надали да ћемо икада у некоме препознати, знали смо да смо нашли оно за шта нисмо ни знали да нам је толико драгоцено, знали смо да смо постигли оно чему нисмо ни знали да тежимо – речју, знали смо да је то то! Знали смо да смо постали – једно!
Теодора, моја бистроока, како сам је звао, студирала је у Београду; очев утицај је био пресудан, изабрала је теологију. Када смо се упознали, била је на другој години. Није била ни штребер ни бубало. Студирајући, тражила је одговоре на многа питања која су је мучила и прогањала, тражећи од ње потпуну и безусловну посвећеност самоспознаји. Ништа је није могло одвратити од пута који је изабрала, који преко искуства и благодети проживљеног, кроз призму рационалног, води до жељеног циља, до прозрења суштине бивствовања, односно до врхунске спознаје. Такву сам је упознао, таква је и остала: паметна и проницљива; постојана и племенита, озбиљна, али и враголаста кад је требало; чврст карактер, радознала природа. Красила ју је такође и отвореност према људима. Није се плашила да своју чисту душу отвори према незнанцима и уљезима, веровала је да свако заслужује шансу, и у томе је изгарала.
Ипак: теологија? Морао сам јој признати да ме је прилично зачудио такав избор. Искрено, нисам ни знао да је родна равноноправност закуцала и на врата Цркве. Од ње сам онда сазнао да у томе нема ничега необичног, штавише брзо ме је разуверила да женска памет итекако има шта да тражи на Богословији. Тако сам сазнао и да су се на оно мало женскаћа што се ту обрело, колеге, будуће попе, обрушавале као копци, што ме није чудило, све су биле као Афродите, од пене извајане. А није ми ни претерано сметало, она на то њихово сметењачко удварање, како је са смешком говорила, није давала ни пет пара. Нити ме је пак чинило љубоморним, што би се могло помислити. При том, треба поменути и студентску клетву која се некако баш у то време, може бити с разлогом одомаћила на њиховом факсу, а гласила је: Дабогда оженио колегиницу!
Шалу на страну, моја боља половина прилично се добро снашла на студијама. Испите је давала све онако редом, како Бог заповеда. Поред тога, у организацији Патријаршије СПЦ, водила је децу из Славоније и Барање, са подручја на којим се до скоро ратовало, на летовање у Грчку. Петнест дана у Грчкој, па петнест дана у Београду, и тако од јуна до септембра, сваке године. Сматрала је да та деца заслужују да неко брине о њима на прави начин; како о њима какви су сад, тако и о томе какви ће бити кад одрасту. Тако је, крајње озбиљно, видела свој позив будућег вероучитеља.
Једног поподнева, чекао сам је испред факултета. Имала је да одбрани свој семинарски рад „Исихазам и православна есхатологија“. Био је почетак марта; киша је лила као из кабла. Дошао сам да јој дам подршку. Знао сам да јој то може значити, није била баш претерано сигурна да ли се спремила онолико добро колико је мислила да таква тема заслужује а њени професори захтевају. Као и обично, била је са својом најбољом френдицом Аном. Изашле су насмејане, видело се да је с њима све океј, само што сам ја, захваљујући провали облака, покисао као црквени миш. Отишли смо по навици у оближњи кафић, на еспресо и чашицу разговора. „И, девојке, како је било?“, упитао сам радознало, гледајући у Теодору. „Ха, ха, шта мислиш како? То је био мачји кашаљ за ову твоју мустрицу, а ти се видим уср’о ко грлица због њеног семинарског!“ Одговорила ми је френдица Ана као из топа, док смо се нас двоје гледали насмејаних очију.
Елем, тог блиставог дана, коме се, са усхићењем, у мислима често враћам, ни она се није случајно обрела на Превлаци. Иначе, због обавеза на студијама, ретко је посећивала родитеље; како је знала да каже, углавном о свецима и великим празницима, тада би јој се највише радовали.
Тог дана сам први пут видео и упознао њеног оца, оца Хризостома, свештеника у епархији Которско-Рисанској. Необичног човека. По много чему. И добрицу каквог је данас тешко срести. По облику њихових лица, а још више по карактеристичним кретњама очију које су непогрешиво пратиле ток њихових мисли, нијансе и тонове њихових емоција и след њихових покрета, лако се могло уочити, из авиона такорећи, да једно за друго нису били случајни пролазници.
Када смо му Теодора и ја пришли и она нас представила једног другом, по изразу његовог лица, схватио сам да је њему све било јасно у најмањој мери онолико колико је и нама било јасно шта нам се тада догодило, односно шта је почело да нам се догађа. Наиме, његово оштро око видело је да то што је она препознала у мени није заслепљеност оним што младићи обично траже у крилу згодних девојака, зато је, све време колико смо нас двоје заједно, као мудар човек, са дистанце, ненаметљиво подржавао нашу везу. Злобници би рекли да, доследно свом позиву, ипак није толико бринуо за њено тело колико је бринуо за њену душу. Мени се пак чинило да је највише бринуо за њену срећу.
Као гост у њиховом скромном дому, небројено пута сам чуо како својим одмереним баршунастим гласом ниже величанствеме Хесеове стихове из Игре стакленим перлама:
„…Требало би да ведро корачамо из простора у простор
да се ни у једном не задржимо као у завичају;
светски дух не жели да нас окује и скучи,
он жели да нас, ступањ по ступањ, уздиже и шири…“
И чим би завршио своју омиљену рецитацију, као по правилу, огласила би се Теодора:
„Тата, Јунг то назива индивидуацијом, а ми обожењем, зар не?“
„Тако је мала“, узвратио би баршунасти глас. „Само да знаш, то чепркање по Јунгу неће те далеко довести ако за свет не отвориш сва пространства своје душе, како би била испуњена чаролијом живота и љубави.“
На тим речима сам му неизмерно захвалан, као и паметној главици која их је упила у себе.
Као што сам захвалан и Провиђењу, што смо се она и ја, тог августовског јутра, нашли на стрмој каменитој стази, да би нам се ту погледи срели, а душе сјединиле.
„Тата, Јунг то назива индивидуацијом, а ми обожењем, зар не?“
„Тако је мала“, узвратио би баршунасти глас. „Само да знаш, то чепркање по Јунгу неће те далеко довести ако за свет не отвориш сва пространства своје душе, како би била испуњена чаролијом живота и љубави.“
На тим речима сам му неизмерно захвалан, као и паметној главици која их је упила у себе.
Као што сам захвалан и Провиђењу, што смо се она и ја, тог августовског јутра, нашли на стрмој каменитој стази, да би нам се ту погледи срели, а душе сјединиле.
3.
Иначе, моје невоље са мном почеле су некако баш у време када сам почео да схватам да свет одраслих није исто што и свет одрастања. Дакле, с разлогом.
Као старији адолесцент, већ увелико у годинама када је природно и логично да као сваки иоле разуман млад човек сам пројектујем своју будућност, као и да је већ дошло време да почнем сам да бринем о себи – уместо да осветлам образ, све је пошло наопако, ређао сам неуспех за неуспехом (толико их је било да је боље да их не набрајам). И што је још грђе, за све своје падове кривио сам друге као да читав свет није имао паметнија посла него се само бавио са мном, трудећи се из петних жила да ми напокости залупивши ми испред носа сва врата просперитета. Гасећи тако у мени сваку наду о бољој и лепшој будућности какву сам веровао да заслужујем. Доцније, када сам видео како други грабе кроз живот а да, при том, ни за јоту нису паметнији од мене, већ само упорнији и одлучнији, и далеко безобразнији и безобзирнији, почео сам да схватам да ствари ипак стоје малко другачије. Да је далеко од здравог разума чак и помислити да је ове свуда и на сваком месту чекао црвени тепих па им се могло да иду уз курац безмало свему живом и за то још буду и награђени, а да су се све и земаљске и небеске силе пак из неког свог разлога наврзле на мене да ми запрже чорбу. Односно, да понешто зависи и од мене, али да у мени вероватно постоји неки квар, нека запушена дизна коју треба продувати и отпушити, да бих с пуним капацитетом могао да гурам даље кроз живот, ка извесно достижном пожељнијем сутра. Зато сам закључио да је судбоносни тренутак да порадим мало на себи, чврсто убеђен да је мој кључни проблем несигурост, тако својствена интровертним ликовима, меланхолицима и фантастима, у шта сам с пуно разлога убрајао и себе. А што је можда добро за манастир, али не и за живот на београдском асфалту. И тако је почео мој неуспели експеримент, поправљање самога себе, и то на крајње необичан начин: кроз пропуштање шанси да будем поправљен.
Радио сам на себи даноноћно, из петних жила трудећи се да тренингом надоместим све оно што је евидентно мањкало мојој природи. Покушавајући чак и немогуће, да променим и сопствени метаболизам: од меланхолика и фантасте да се преобразим у ентузијасту и прегаоца. Онда сам вребао прилике и шансе за доказивање надајући да ћу узевши своје ново, пожељније обличје, измирити рачуне са својим ранијим неуспесима, али када год би ми се указала згодна прилика да засијам и покажем да нисам више она везана врећа коју сви ћушкају, већ напротив, да завређујем уважавање и дивљење свог окружења, ја бих се на отвореној сцени показао у свом најбољем издању панично демонстрирајући сву своју неспособност и неспремност да одговорим захтеву тренутка. Речју, упрскао бих сваку прилику. Тако сам због бројних шанси које сам имао а које сам пропустио све више урањао у густу тмину малодушности и депресије, у чијој покори сам више кињио него што сам поправљао и уздизао самога себе, док је живот грабио даље не чекајући да се ја опасуљим. Ипак, показујући да нисам баш тотално безнадежан случај, нисам одустајао. Из неког крајичка своје самосвести и даље сам црпео снагу да на различите начине покушавам да доградим и поправим себе, спремајући се за велико финале, за одлучујући меч.
Безмало попут манијака, свакодневно сам укрштао боксерске рукавице са самим собом да би стари ја умлатио новог мене и обратно, и увек би неко завршио на патосу, и – погађате - то бих по правилу био ја. Како би другачије и могло бити? Није нимало једноставно у поодмаклим адолесцентским годинама, када сви од тебе очекују највише, када се твоји вршњаци већ увелико етаблирани у спортској, уметничкој или пословној коњуктури, када ти се њихове препознатљиве физиономије плазе из најновијих и најблиставијих лимузина, у друштву трофејних рибетина или са насловних страница журнала и магазина, када приметиш дакле да су и највећи шупци из твоје генерације осветлали образ својим ближњима – видети у себи лузера и неспособњаковића! И да ли је нормално остати имун на све то? Јесте, ако немаш душу. И како онда да не сручиш себи у лице све најгоре и најцрње, а што јамачно заслужујеш? Да не кажеш самогме себи: Глупсоне, зашто се ниси снашао?! Шта си мислио, чему си се надао?! Године пролазе, а још се ниси опаметио?! Кад ће већ једном да ти дође из дупета у главу?!… И како такве ствари да пљунеш себи у лице а да, при том, не завршиш на патосу, односно са флашом у руци? Јако тешко – за мене тешко, да не кажем никако. Кад алкохол наседне на малодушност и меланхолију, онда ту нема спаса, онда пиши пропало. И тако је све почело. Тако сам се уортачио с тим усудом који ме је тотално разорио, с том пакленом бољком од које умало нисам страдао, и, ако ћемо право, од које се још увек нисам потпуно излечио.
Соррy, али како другачије да промениш и поправиш себе, а да то буде неприметно и безболно? Рећи ћу ти: Никако! Како другачије да уђеш у свет одраслих у којем те нико не очекује са добродошлицом, ако једном зазвагда не оставиш иза себе свет одрастања? Такође никако. Зато памет у главу, доста је било зајебанције. Јер, када једном закорачиш међу одрасле, у сваком тренутку свог живота мораш бити на висини задатка. Нема више гледања кроз прсте. Ту има места само за приспитивање – да ли си могао боље? У свету одраслих нико не чака да се yоур мајестy смилостиви да уради оно што у датом тренутку МОРА да уради. Једноставно: урадићеш оно што МОРАШ да урадиш, ма колико то болело, ма колико то коштало, ма каву жртву тражило, и ма колико ти било непријатно то што МОРАШ да урадиш! Не може се бити велики, достојан и одрастао, али на тренутак, или на парче, па мало јеси, па мало ниси, па сад хоћу, па сад баш и не би, мало хоћеш да какиш, па мало нећеш да какиш. Или какиш, или не какиш! Или јеси, или ниси! Или ћеш урадити то што у датом тренутку МОРАШ да урадиш, или ћеш остати попишан на кужном месту у васиони, као неуспели експеримент, као питорескни покушај заваравања других кроз заваравање самога себе, или, тачније речено, као покушај засеравања других кроз засеравање самога себе. Као попишани цвет у беспућу историје. Као везана врећа коју сви ћушкају без трунчице самилости, која нити може да се одбрани нити може да се склони са ватрометине. То је твој избор. И шта би ти онда, везана врећо? Да промениш свет одраслих, или, још боље, да мало сачекаш да га неко други промени, или још мало боље, да сачекаш да се промени сам од себе?! Ништа од тог посла, везана врећо. Доста је било засеравања. Ни себе ни живот не вреди поправљати: животом треба управљати! Зато, заборави прошлост, и напред – у славу!
Небројено пута сам то рекао себи, не би ли се ово моје непослушно и индолентно ЈА једном засвагда дозвало памети. Али тек када сам упознао њу, моју бистрооку, био сам сто-посто сигуран да је сазрео прави тренутак за то. Заправо, тек када је мој поглед у будућност почело да обасјава бисерно светлуцање Теодоринух очију, и ја постао свестан да је у мој живот ушао тајфун у љупком женском обличју, кадар да почистити сву плесан из моје неуротичне нутрине, схватио сам да такву прилику не смем прокоцкати. Зато сам тај изазов прихватио с крајњом озбиљношћу. Знао сам да то коначно може да ми успе: када смо нас двоје, као уцеловљени, постали једно, да ће све бити другачије. Да мора бити. Зато, збогом везана врећо! говорио сам. Јер, тог дана, кад смо се Теодора и ја упознали, препознали и сјединили, те ноћи на узбурканој песковитој плажи под звездама и палмама, схватио сам да сам срећковић. Схватио сам да сам добио много више него што заслужујем. И да зато МОРАМ ићи напред, путем који живот тражи од мене, у славу љубави.
И… тако је и било. Неко време бар; све док ме враг поново није узео под своје. Као препорођен блистао сам и грабио напред, из све снаге, и ко зна где би ми био крај да опет није почело да ми измиче тло под ногама. Подмукло, готово осветнички што сам је био напустио, увлачила ми се под кожу она иста стара пакосница, несигурност, с почетка без икаквих назнака, неприметно, али, из дана у дан, како је окршај са стварношћу оличен у сцилама и харидбама свакдневне борбе за преживљавање, био жешћи, крунило се моје самопуздање све док се није потпуно срозало у баруштину – и онда зна се: опет Јово наново. Опет бих се ухвато за флајку. Па ме то, ето, умало није главе коштало. И зато сад, због терета који носим на души, умирем на рате свакодневно.
Као старији адолесцент, већ увелико у годинама када је природно и логично да као сваки иоле разуман млад човек сам пројектујем своју будућност, као и да је већ дошло време да почнем сам да бринем о себи – уместо да осветлам образ, све је пошло наопако, ређао сам неуспех за неуспехом (толико их је било да је боље да их не набрајам). И што је још грђе, за све своје падове кривио сам друге као да читав свет није имао паметнија посла него се само бавио са мном, трудећи се из петних жила да ми напокости залупивши ми испред носа сва врата просперитета. Гасећи тако у мени сваку наду о бољој и лепшој будућности какву сам веровао да заслужујем. Доцније, када сам видео како други грабе кроз живот а да, при том, ни за јоту нису паметнији од мене, већ само упорнији и одлучнији, и далеко безобразнији и безобзирнији, почео сам да схватам да ствари ипак стоје малко другачије. Да је далеко од здравог разума чак и помислити да је ове свуда и на сваком месту чекао црвени тепих па им се могло да иду уз курац безмало свему живом и за то још буду и награђени, а да су се све и земаљске и небеске силе пак из неког свог разлога наврзле на мене да ми запрже чорбу. Односно, да понешто зависи и од мене, али да у мени вероватно постоји неки квар, нека запушена дизна коју треба продувати и отпушити, да бих с пуним капацитетом могао да гурам даље кроз живот, ка извесно достижном пожељнијем сутра. Зато сам закључио да је судбоносни тренутак да порадим мало на себи, чврсто убеђен да је мој кључни проблем несигурост, тако својствена интровертним ликовима, меланхолицима и фантастима, у шта сам с пуно разлога убрајао и себе. А што је можда добро за манастир, али не и за живот на београдском асфалту. И тако је почео мој неуспели експеримент, поправљање самога себе, и то на крајње необичан начин: кроз пропуштање шанси да будем поправљен.
Радио сам на себи даноноћно, из петних жила трудећи се да тренингом надоместим све оно што је евидентно мањкало мојој природи. Покушавајући чак и немогуће, да променим и сопствени метаболизам: од меланхолика и фантасте да се преобразим у ентузијасту и прегаоца. Онда сам вребао прилике и шансе за доказивање надајући да ћу узевши своје ново, пожељније обличје, измирити рачуне са својим ранијим неуспесима, али када год би ми се указала згодна прилика да засијам и покажем да нисам више она везана врећа коју сви ћушкају, већ напротив, да завређујем уважавање и дивљење свог окружења, ја бих се на отвореној сцени показао у свом најбољем издању панично демонстрирајући сву своју неспособност и неспремност да одговорим захтеву тренутка. Речју, упрскао бих сваку прилику. Тако сам због бројних шанси које сам имао а које сам пропустио све више урањао у густу тмину малодушности и депресије, у чијој покори сам више кињио него што сам поправљао и уздизао самога себе, док је живот грабио даље не чекајући да се ја опасуљим. Ипак, показујући да нисам баш тотално безнадежан случај, нисам одустајао. Из неког крајичка своје самосвести и даље сам црпео снагу да на различите начине покушавам да доградим и поправим себе, спремајући се за велико финале, за одлучујући меч.
Безмало попут манијака, свакодневно сам укрштао боксерске рукавице са самим собом да би стари ја умлатио новог мене и обратно, и увек би неко завршио на патосу, и – погађате - то бих по правилу био ја. Како би другачије и могло бити? Није нимало једноставно у поодмаклим адолесцентским годинама, када сви од тебе очекују највише, када се твоји вршњаци већ увелико етаблирани у спортској, уметничкој или пословној коњуктури, када ти се њихове препознатљиве физиономије плазе из најновијих и најблиставијих лимузина, у друштву трофејних рибетина или са насловних страница журнала и магазина, када приметиш дакле да су и највећи шупци из твоје генерације осветлали образ својим ближњима – видети у себи лузера и неспособњаковића! И да ли је нормално остати имун на све то? Јесте, ако немаш душу. И како онда да не сручиш себи у лице све најгоре и најцрње, а што јамачно заслужујеш? Да не кажеш самогме себи: Глупсоне, зашто се ниси снашао?! Шта си мислио, чему си се надао?! Године пролазе, а још се ниси опаметио?! Кад ће већ једном да ти дође из дупета у главу?!… И како такве ствари да пљунеш себи у лице а да, при том, не завршиш на патосу, односно са флашом у руци? Јако тешко – за мене тешко, да не кажем никако. Кад алкохол наседне на малодушност и меланхолију, онда ту нема спаса, онда пиши пропало. И тако је све почело. Тако сам се уортачио с тим усудом који ме је тотално разорио, с том пакленом бољком од које умало нисам страдао, и, ако ћемо право, од које се још увек нисам потпуно излечио.
Соррy, али како другачије да промениш и поправиш себе, а да то буде неприметно и безболно? Рећи ћу ти: Никако! Како другачије да уђеш у свет одраслих у којем те нико не очекује са добродошлицом, ако једном зазвагда не оставиш иза себе свет одрастања? Такође никако. Зато памет у главу, доста је било зајебанције. Јер, када једном закорачиш међу одрасле, у сваком тренутку свог живота мораш бити на висини задатка. Нема више гледања кроз прсте. Ту има места само за приспитивање – да ли си могао боље? У свету одраслих нико не чака да се yоур мајестy смилостиви да уради оно што у датом тренутку МОРА да уради. Једноставно: урадићеш оно што МОРАШ да урадиш, ма колико то болело, ма колико то коштало, ма каву жртву тражило, и ма колико ти било непријатно то што МОРАШ да урадиш! Не може се бити велики, достојан и одрастао, али на тренутак, или на парче, па мало јеси, па мало ниси, па сад хоћу, па сад баш и не би, мало хоћеш да какиш, па мало нећеш да какиш. Или какиш, или не какиш! Или јеси, или ниси! Или ћеш урадити то што у датом тренутку МОРАШ да урадиш, или ћеш остати попишан на кужном месту у васиони, као неуспели експеримент, као питорескни покушај заваравања других кроз заваравање самога себе, или, тачније речено, као покушај засеравања других кроз засеравање самога себе. Као попишани цвет у беспућу историје. Као везана врећа коју сви ћушкају без трунчице самилости, која нити може да се одбрани нити може да се склони са ватрометине. То је твој избор. И шта би ти онда, везана врећо? Да промениш свет одраслих, или, још боље, да мало сачекаш да га неко други промени, или још мало боље, да сачекаш да се промени сам од себе?! Ништа од тог посла, везана врећо. Доста је било засеравања. Ни себе ни живот не вреди поправљати: животом треба управљати! Зато, заборави прошлост, и напред – у славу!
Небројено пута сам то рекао себи, не би ли се ово моје непослушно и индолентно ЈА једном засвагда дозвало памети. Али тек када сам упознао њу, моју бистрооку, био сам сто-посто сигуран да је сазрео прави тренутак за то. Заправо, тек када је мој поглед у будућност почело да обасјава бисерно светлуцање Теодоринух очију, и ја постао свестан да је у мој живот ушао тајфун у љупком женском обличју, кадар да почистити сву плесан из моје неуротичне нутрине, схватио сам да такву прилику не смем прокоцкати. Зато сам тај изазов прихватио с крајњом озбиљношћу. Знао сам да то коначно може да ми успе: када смо нас двоје, као уцеловљени, постали једно, да ће све бити другачије. Да мора бити. Зато, збогом везана врећо! говорио сам. Јер, тог дана, кад смо се Теодора и ја упознали, препознали и сјединили, те ноћи на узбурканој песковитој плажи под звездама и палмама, схватио сам да сам срећковић. Схватио сам да сам добио много више него што заслужујем. И да зато МОРАМ ићи напред, путем који живот тражи од мене, у славу љубави.
И… тако је и било. Неко време бар; све док ме враг поново није узео под своје. Као препорођен блистао сам и грабио напред, из све снаге, и ко зна где би ми био крај да опет није почело да ми измиче тло под ногама. Подмукло, готово осветнички што сам је био напустио, увлачила ми се под кожу она иста стара пакосница, несигурност, с почетка без икаквих назнака, неприметно, али, из дана у дан, како је окршај са стварношћу оличен у сцилама и харидбама свакдневне борбе за преживљавање, био жешћи, крунило се моје самопуздање све док се није потпуно срозало у баруштину – и онда зна се: опет Јово наново. Опет бих се ухвато за флајку. Па ме то, ето, умало није главе коштало. И зато сад, због терета који носим на души, умирем на рате свакодневно.
4.
Следећег јутра, стижемо на Превлаку. Или на Острво цвећа, ако сте тако научили. Право у кому. Да обиђемо очево и земаљско и небеско боравиште. И да обавимо оно што се мора, све формалности које чекају на мене после трагичног догађаја који ме је потпуно избацио из равнотеже. Коју, заправо, после оног неуравнотеженог алкохолисаног стања потпуног делиријума, још нисам ни успео да успоставим – догађаји су ме претекли и само продубили у мени конфузију.
Дочекује нас јутарња свежина и удаљени хук таласа. Чујем крештање неке одвратне птичурине, које ми је наједном постало мило јер ми је макар на тренутак одвратило пажњу од болних мисли.
Док ћутке, са зебњом у срцу, прилазимо одмаралишту које је пред нашим неиспаваним очима израњало из мора и маглуштине, чини ми се да срећемо превише људи за ово доба године. Сметнуо сам с ума да су ту нашле привремени смештај бројне породице официра избеглих током последњих ратова, углавном из Хрватске. Упутили смо се ка четвртом павиљону, у његовом приземљу налазио се очев стан. Ја једнако загледан у утробу стварности која се помаљала пред мојим очима као и у провалију сопственог бића. Теодорин поглед севао је около, стрељајући све око себе. Јербо како смо крочили у одмаралиште, приметили смо да нешто није у реду и поред тога што ништа није у реду.
Нико ни „добар дан“ да нам каже. Пролазимо поред ужурбаних, намрштених људских бића, чији погледи, привидно незаинтересовани, пролазе кроз мене као да сам магла и дим, и једно за другим нестају из мог видокруга. Гледао сам у њихова и позната и непозната лица која гледају у познату авет правећи се да је не примећују. Свеједно поздрављам благим наклоном главе, она ми отпоздрављају на неки чудан начин који не препознајем као учтивост. Дакако, лоше вести брзо путују. Лоше вести далеко путују. Знајући све о мени, о томе какав сам грех починио, као да само региструју моје присуство, гледајући кроз мене прекорно, без самилости, као у кривца над кривцима који се не налази тамо где сам ја, већ у некој замишљеној тачци негде далеко иза мене, можда и на другом крају света. Као да на тај немушти начин хоће да ми дају до знања да не постоји оправдање за оно што сам починио, па нек је било и нехотице, као што и јесте. Нека их, кажем себи, то је њихова ствар. Не марим за то ни најмање. Врага не марим! Тако само кажем; боли ме то, погађа. Ипак, не скрећем поглед, немам шта да кријем, иако ме је стид – стид од себе, оваквог какав сам. Киван; горак; и неутешан. Негде у дубини душе знам да имају право на то ако су познавали мог оца, ако су га поштовали, уважавали, или можда волели, па чак и ако нису. Гледајући у њихове прекорне погледе очајавао сам прождирући самога себе. Тонуо у живо блато које сам сам оживео. Не могаваши да побегнем од оштрице самопрекора и самоосуде што ме изнутра изједају да би се негде у пределу бомбе у грудима сјединили с њима, тим мрким погледима, немогавши да одолим силини њиховог сусрета, или да једноставно нестанем са лица земље, да негде испарим – претворио сам се у неми споменик сопственом кукавичлуку, сопственој немоћи, бедастоћи и недостојности.
- Идемо, мили, брига те за њих!
Видевши шта се са мном дешава, Теодора је покушала да ми скрене ток мисли, знајући колико је моје моја рана дубока, и моје стање ровито. Сво време држала ме је чврсто за руку и усмеравала наше кретање. И овом приликом, на свој, женски начин, показујући колико је храбрија и отреситија од мене.
Као и свака паметна жена, и она је свом драгом, то јест мени, кад год је то било изводљиво, ненаметљиво, сугерисала да све што на било који начин дотиче нас и наше ближње, посматрам њеним очима, не користећи своју главу ако баш није неопходно. Тако је било и овом приликом. Нисам стигао честито ни да поразмислим о свему што се догодило а већ ми је била сервирана њена верзија, која је, као и обично, подразумевала све друго, само не упитност. С том разликом, што ја за њу нисам био само драги, већ и изабрани, препознати и уцеловљени, што њена приврженост мени такође није подразумевала упитност, а оданост била потпуна, добронамерна и несебична. Зато сам је бескрајно волео. Зато сам јој веровао. Пошто сам се већ безброј пута уверио у њену оштроумност и прозорљивост, могао сам мирне душе да се препустим њеном суду и њеном прозрењу.
Мучило ме је, међутим, то што у последње време нисам често посећивао оца, тако да нисам имао јасну представу о томе шта се с њим дешавало. Да ли можда постоји нешто што ја не знам, неки други разлог због којег се одлучио на тај фатални чин којим нас је ожалостио. Да ли је имао још неку муку осим мене, и, ако јесте, шта би то могло бити? Био је здрав, у његовим годинама тешко да би неузвраћена љубав могла да га подстакне на тако нешто, а и иначе, колико је бар мени познато, није се баш претрго јурцајући за сукњом. Напротив. Од мајчиног прераног одласка, за њега жене као жене нису више постојале. Шта је онда постојало? Онда мора бити нешто друго; можда неузвраћена љубав сина?! О томе све до сад нисам размишљао! О свему другом јесам, али о томе нисам. А требало је. Док је било време, док су ствари још могле да оду у другом правцу; док су са свих страна врцали изазови којих нисам био свестан, док су око мене продефиловале могућности које нисам у правом тренутку препознао; док су шансе фијукале око мене као презреле јабуке, док сам ја чекао да ме нека од њих звизне у тинтару да бих схватио шта се дешава и шта пропуштам; док је живот могао да нам пружи више, и њему и мени, само да сам више мислио на њега; да сам му осветлао образ што је толико желео, али што је и била и остала само његова пуста неостварена жеља, пошто, када сам ја у питању, није имао баш чиме да се подичи.
Како је могуће да се увек прекасно сетимо оног најбитнијег, оног од чега и нама и нашим ближњима можда зависи и сам живот? И зашто је то тако, запитао сам се. Зашто обично постајемо паметни тек онда када буде прекасно? Зашто смо тако проклето спремни да дамо све другима, својим најмилијим, тек онда када се нешто догоди? Када се нешто страшно догоди, као сад мени. Зашто обично нисмо уз њих онда када смо им највише потребни? Зато и само зато што смо себичне кукавице! Већина нас! И зато што највише волимо онда када – из било ког разлога – љубав више не може да нам буде узвраћена! Хтели ми то да признамо или не, али обично тако бива.
ОК. Ту смо лекцију значи апсолвирали, кажем онда себи; али шта ћеш сад црни кукавче? Ниси се надао оваквом дочеку, пошто очито ни о чему ниси мислио. Да јеси, не би сад био овде и саплитао се о сопствене ноге.
Проклет ли је човек, поготову ако је овакав какав сам ја, ако не може бити другачији! Ако је гад, проклети себични гад, достојан презира, као што сам ја. Зато дајем за право овима које сусрећемо, који гледају кроз мене да ме не би видели: да у мојој бедној појави не би можда препознали милимикрон најгорег дела себе…
Тако, укупан у месту, угледао сам прекор у Теодориним очима усијаним до тачке кључања. У истом трену схвативши да је утихнуо онај глас старијег у мени и да је његово место сад заузела она, моја бистроока – видевши, дакле, да у тим прелепим али забринутим окицама изгарају неизговорене речи упућене мени:
Али свеједно како те гледају и шта у теби виде, и зашто те гледају тако како те гледају. Ти мораш бити ту где јеси, помирен с оним што си запрово ти! Себичан, кукаван, недостојан, какав год. Није довољно само да си присутан физички, а да си одсутан духом, да си ту као маска без душе, да си ту само фигуративо, као виртуелни пајац, као дуплицирана представа самога себе. Напротив. Треба бити достојан свог присуства, достојан себе. И бити спреман на све. Ако ти суде, буди достојан осуде! Ако те презиру, буди презрен! Ако те прихватају, буди прихваћен! Буди што год је потребно, што год живот тражио од тебе, дечко мој. Само ако прихватиш игру, ако учествујеш, онда имаш неке шансе, онда, на крају баладе, нећеш бити губитник. Зато, не оклевај! Не повлачи се у себе колико год да ти је тешко! Не затварај се у своју љуштуру! Учини први корак, па онда и други, и трећи… Што дуже будеш чекао, биће ти теже, више ће болети. Покажи да хоћеш и можеш. Ако си крив, крив си. Ако си преузео кривицу на себе, твоја је. Суочи се с њом, очи у очи с кривицом, очи у очи с болом. Очи у очи са самим собом. Покажи да си достојан противник, да си једнако спреман и на поразе и на победе. Ако си довољно одлучан, ако си довољно упоран, ако си довољно храбар, показаћеш да си достојан играч упркос свему, упркос осуди, упркос тако видљивом презиру на лицима која те окружују, на тим лицима која те гледају а труде се да те не виде. Зато: главу горе! И напред…
- Идемо мили?
- Идемо!
Стисак руке, и Теодорин осмех дубоко у мојим зеницама.
Много пута сам разговарао с оцем, о животу, свету, проблемима, понекад и о женама. Мада би се тешко могло рећи да су то били разговори, углавном би он говорио а ја слушао. Понешто бих и запамтио, ако би ми било бистро у глави, јер кад год бих у истом, нарочито седећем положају, провео дуже од петнестак минута, почело би прво зевање, па трљање учију, а онда ми ни умивање не би помогло. „Јеси ли ти то заспо, црни сине? Јеб’ле те требе и кафана, и ти њих!“ Избечио би се у мене чим би приметио да ми се замантало у глави. „Нисам“, одговорио бих. „Мало ми се придремало, фали ми ваздуха, а јебе ме и низак притисак.“ Али и још много тога, што бих, по правилу, прећутао.
Ишли смо козјим стазама од Чемерна према очевом родном селу Изгори, кроз Херцеговачки крш. Почетак августа, тада смо обично одлазили код ђеда у госте, на почетак кошевине. Упеко божији звиздан, нигде облака. Отац, мајка и ђед су ишли пешице. С тим што је ђед водио кобилу Зеку, преко чијих леђа је био пребачен самар на коме смо се башкарили брат и ја. Успут, отац нам је брао боровнице и шумске јагоде; његова огромна ручерда претварала се у послужавник с којег смо се брат и ја заслађивали.У једном тренутку, ђед је пустио дизгине, застао је да заждије цигар дувана. Зека је сама продужила даље. Дечија радозналост понукала ме је да се обратим ђеду. Упитао сам га: „Зна ли, ђеде, ова кобила куда иде?“ Старачким прозуклим гласом, на који је полувековно предозирање никотином оставило видљив печат, одговорио ми је као из топа: „Она зна, али има много коња који то не знају.“ Да би ме онда уз смешак посаветовао: „Упамти синко: ако не знаш куда идеш, где год да стигнеш увек ћеш бити на погрешном месту!“ И јесам, упамтио сам то, али судећи по свему, није ми се примило баш најбоље. Често пута сам се, наиме, с разлогом питао да ли се ова ђедова примедба коњима односи и на мене.
Магла се дигла с Превлаке, почиње ветар. Со ми је у очима, али није од близине мора.
Прошли смо кроз лавиринт двоспратних павиљона с неугледним, потпуно ољуштеним фасадама, једнако запуштеним као и све друго у овом некад престижном одмаралишту, читаву деценију уназад препуштеном небризи и немару. Тако стигосмо и до очеве зграде. Ту нас је чекао отац Хризостом. Поздрављамо се без превише речи. Како је и било договорено, води нас најпре у општину, да обавимо неизбежне формалности, ако су то формалности.
Потом, док смо ишли ка гробљу, баршунасти глас нам је испричао све што је успео да сазна, и о чему се овде очито свашта говорило. Будући да нико осим њега није знао тачан разлог зашто нисам дошао на очеву сахрану.
Никада се нисам осећао јадније него тада, када смо, прошавши кроз пусто неуредно сеоско гробље каква су иначе гробља у Боки, на његовом самом крају, угледали свежу тек формирану хумку, где су били похрањени земни остаци мога оца. Пришавши, дуго сам се опраштао од њега, човека који ме је толико волео а коме ништа од те несебичне љубави нисам узвратио – а да се од њега заправо никад нисам ни опростио, нити му се на достојан начин одужио.
Нити могу да се одужим, ако ћемо искрено. Макар дотле док се не искупи онај бедни, недостојни део мене који му је нехотице пресудио: И зато ти се кунем, драги оче, да ћу ја пресудити њему! То сам чврсто био зацртао. Само такав, очишћен и спашен од бившег себе, могу да те будем достојан!
И спреман за мисију која ме је већ чекала.
Дочекује нас јутарња свежина и удаљени хук таласа. Чујем крештање неке одвратне птичурине, које ми је наједном постало мило јер ми је макар на тренутак одвратило пажњу од болних мисли.
Док ћутке, са зебњом у срцу, прилазимо одмаралишту које је пред нашим неиспаваним очима израњало из мора и маглуштине, чини ми се да срећемо превише људи за ово доба године. Сметнуо сам с ума да су ту нашле привремени смештај бројне породице официра избеглих током последњих ратова, углавном из Хрватске. Упутили смо се ка четвртом павиљону, у његовом приземљу налазио се очев стан. Ја једнако загледан у утробу стварности која се помаљала пред мојим очима као и у провалију сопственог бића. Теодорин поглед севао је около, стрељајући све око себе. Јербо како смо крочили у одмаралиште, приметили смо да нешто није у реду и поред тога што ништа није у реду.
Нико ни „добар дан“ да нам каже. Пролазимо поред ужурбаних, намрштених људских бића, чији погледи, привидно незаинтересовани, пролазе кроз мене као да сам магла и дим, и једно за другим нестају из мог видокруга. Гледао сам у њихова и позната и непозната лица која гледају у познату авет правећи се да је не примећују. Свеједно поздрављам благим наклоном главе, она ми отпоздрављају на неки чудан начин који не препознајем као учтивост. Дакако, лоше вести брзо путују. Лоше вести далеко путују. Знајући све о мени, о томе какав сам грех починио, као да само региструју моје присуство, гледајући кроз мене прекорно, без самилости, као у кривца над кривцима који се не налази тамо где сам ја, већ у некој замишљеној тачци негде далеко иза мене, можда и на другом крају света. Као да на тај немушти начин хоће да ми дају до знања да не постоји оправдање за оно што сам починио, па нек је било и нехотице, као што и јесте. Нека их, кажем себи, то је њихова ствар. Не марим за то ни најмање. Врага не марим! Тако само кажем; боли ме то, погађа. Ипак, не скрећем поглед, немам шта да кријем, иако ме је стид – стид од себе, оваквог какав сам. Киван; горак; и неутешан. Негде у дубини душе знам да имају право на то ако су познавали мог оца, ако су га поштовали, уважавали, или можда волели, па чак и ако нису. Гледајући у њихове прекорне погледе очајавао сам прождирући самога себе. Тонуо у живо блато које сам сам оживео. Не могаваши да побегнем од оштрице самопрекора и самоосуде што ме изнутра изједају да би се негде у пределу бомбе у грудима сјединили с њима, тим мрким погледима, немогавши да одолим силини њиховог сусрета, или да једноставно нестанем са лица земље, да негде испарим – претворио сам се у неми споменик сопственом кукавичлуку, сопственој немоћи, бедастоћи и недостојности.
- Идемо, мили, брига те за њих!
Видевши шта се са мном дешава, Теодора је покушала да ми скрене ток мисли, знајући колико је моје моја рана дубока, и моје стање ровито. Сво време држала ме је чврсто за руку и усмеравала наше кретање. И овом приликом, на свој, женски начин, показујући колико је храбрија и отреситија од мене.
Као и свака паметна жена, и она је свом драгом, то јест мени, кад год је то било изводљиво, ненаметљиво, сугерисала да све што на било који начин дотиче нас и наше ближње, посматрам њеним очима, не користећи своју главу ако баш није неопходно. Тако је било и овом приликом. Нисам стигао честито ни да поразмислим о свему што се догодило а већ ми је била сервирана њена верзија, која је, као и обично, подразумевала све друго, само не упитност. С том разликом, што ја за њу нисам био само драги, већ и изабрани, препознати и уцеловљени, што њена приврженост мени такође није подразумевала упитност, а оданост била потпуна, добронамерна и несебична. Зато сам је бескрајно волео. Зато сам јој веровао. Пошто сам се већ безброј пута уверио у њену оштроумност и прозорљивост, могао сам мирне душе да се препустим њеном суду и њеном прозрењу.
Мучило ме је, међутим, то што у последње време нисам често посећивао оца, тако да нисам имао јасну представу о томе шта се с њим дешавало. Да ли можда постоји нешто што ја не знам, неки други разлог због којег се одлучио на тај фатални чин којим нас је ожалостио. Да ли је имао још неку муку осим мене, и, ако јесте, шта би то могло бити? Био је здрав, у његовим годинама тешко да би неузвраћена љубав могла да га подстакне на тако нешто, а и иначе, колико је бар мени познато, није се баш претрго јурцајући за сукњом. Напротив. Од мајчиног прераног одласка, за њега жене као жене нису више постојале. Шта је онда постојало? Онда мора бити нешто друго; можда неузвраћена љубав сина?! О томе све до сад нисам размишљао! О свему другом јесам, али о томе нисам. А требало је. Док је било време, док су ствари још могле да оду у другом правцу; док су са свих страна врцали изазови којих нисам био свестан, док су око мене продефиловале могућности које нисам у правом тренутку препознао; док су шансе фијукале око мене као презреле јабуке, док сам ја чекао да ме нека од њих звизне у тинтару да бих схватио шта се дешава и шта пропуштам; док је живот могао да нам пружи више, и њему и мени, само да сам више мислио на њега; да сам му осветлао образ што је толико желео, али што је и била и остала само његова пуста неостварена жеља, пошто, када сам ја у питању, није имао баш чиме да се подичи.
Како је могуће да се увек прекасно сетимо оног најбитнијег, оног од чега и нама и нашим ближњима можда зависи и сам живот? И зашто је то тако, запитао сам се. Зашто обично постајемо паметни тек онда када буде прекасно? Зашто смо тако проклето спремни да дамо све другима, својим најмилијим, тек онда када се нешто догоди? Када се нешто страшно догоди, као сад мени. Зашто обично нисмо уз њих онда када смо им највише потребни? Зато и само зато што смо себичне кукавице! Већина нас! И зато што највише волимо онда када – из било ког разлога – љубав више не може да нам буде узвраћена! Хтели ми то да признамо или не, али обично тако бива.
ОК. Ту смо лекцију значи апсолвирали, кажем онда себи; али шта ћеш сад црни кукавче? Ниси се надао оваквом дочеку, пошто очито ни о чему ниси мислио. Да јеси, не би сад био овде и саплитао се о сопствене ноге.
Проклет ли је човек, поготову ако је овакав какав сам ја, ако не може бити другачији! Ако је гад, проклети себични гад, достојан презира, као што сам ја. Зато дајем за право овима које сусрећемо, који гледају кроз мене да ме не би видели: да у мојој бедној појави не би можда препознали милимикрон најгорег дела себе…
Тако, укупан у месту, угледао сам прекор у Теодориним очима усијаним до тачке кључања. У истом трену схвативши да је утихнуо онај глас старијег у мени и да је његово место сад заузела она, моја бистроока – видевши, дакле, да у тим прелепим али забринутим окицама изгарају неизговорене речи упућене мени:
Али свеједно како те гледају и шта у теби виде, и зашто те гледају тако како те гледају. Ти мораш бити ту где јеси, помирен с оним што си запрово ти! Себичан, кукаван, недостојан, какав год. Није довољно само да си присутан физички, а да си одсутан духом, да си ту као маска без душе, да си ту само фигуративо, као виртуелни пајац, као дуплицирана представа самога себе. Напротив. Треба бити достојан свог присуства, достојан себе. И бити спреман на све. Ако ти суде, буди достојан осуде! Ако те презиру, буди презрен! Ако те прихватају, буди прихваћен! Буди што год је потребно, што год живот тражио од тебе, дечко мој. Само ако прихватиш игру, ако учествујеш, онда имаш неке шансе, онда, на крају баладе, нећеш бити губитник. Зато, не оклевај! Не повлачи се у себе колико год да ти је тешко! Не затварај се у своју љуштуру! Учини први корак, па онда и други, и трећи… Што дуже будеш чекао, биће ти теже, више ће болети. Покажи да хоћеш и можеш. Ако си крив, крив си. Ако си преузео кривицу на себе, твоја је. Суочи се с њом, очи у очи с кривицом, очи у очи с болом. Очи у очи са самим собом. Покажи да си достојан противник, да си једнако спреман и на поразе и на победе. Ако си довољно одлучан, ако си довољно упоран, ако си довољно храбар, показаћеш да си достојан играч упркос свему, упркос осуди, упркос тако видљивом презиру на лицима која те окружују, на тим лицима која те гледају а труде се да те не виде. Зато: главу горе! И напред…
- Идемо мили?
- Идемо!
Стисак руке, и Теодорин осмех дубоко у мојим зеницама.
Много пута сам разговарао с оцем, о животу, свету, проблемима, понекад и о женама. Мада би се тешко могло рећи да су то били разговори, углавном би он говорио а ја слушао. Понешто бих и запамтио, ако би ми било бистро у глави, јер кад год бих у истом, нарочито седећем положају, провео дуже од петнестак минута, почело би прво зевање, па трљање учију, а онда ми ни умивање не би помогло. „Јеси ли ти то заспо, црни сине? Јеб’ле те требе и кафана, и ти њих!“ Избечио би се у мене чим би приметио да ми се замантало у глави. „Нисам“, одговорио бих. „Мало ми се придремало, фали ми ваздуха, а јебе ме и низак притисак.“ Али и још много тога, што бих, по правилу, прећутао.
Ишли смо козјим стазама од Чемерна према очевом родном селу Изгори, кроз Херцеговачки крш. Почетак августа, тада смо обично одлазили код ђеда у госте, на почетак кошевине. Упеко божији звиздан, нигде облака. Отац, мајка и ђед су ишли пешице. С тим што је ђед водио кобилу Зеку, преко чијих леђа је био пребачен самар на коме смо се башкарили брат и ја. Успут, отац нам је брао боровнице и шумске јагоде; његова огромна ручерда претварала се у послужавник с којег смо се брат и ја заслађивали.У једном тренутку, ђед је пустио дизгине, застао је да заждије цигар дувана. Зека је сама продужила даље. Дечија радозналост понукала ме је да се обратим ђеду. Упитао сам га: „Зна ли, ђеде, ова кобила куда иде?“ Старачким прозуклим гласом, на који је полувековно предозирање никотином оставило видљив печат, одговорио ми је као из топа: „Она зна, али има много коња који то не знају.“ Да би ме онда уз смешак посаветовао: „Упамти синко: ако не знаш куда идеш, где год да стигнеш увек ћеш бити на погрешном месту!“ И јесам, упамтио сам то, али судећи по свему, није ми се примило баш најбоље. Често пута сам се, наиме, с разлогом питао да ли се ова ђедова примедба коњима односи и на мене.
Магла се дигла с Превлаке, почиње ветар. Со ми је у очима, али није од близине мора.
Прошли смо кроз лавиринт двоспратних павиљона с неугледним, потпуно ољуштеним фасадама, једнако запуштеним као и све друго у овом некад престижном одмаралишту, читаву деценију уназад препуштеном небризи и немару. Тако стигосмо и до очеве зграде. Ту нас је чекао отац Хризостом. Поздрављамо се без превише речи. Како је и било договорено, води нас најпре у општину, да обавимо неизбежне формалности, ако су то формалности.
Потом, док смо ишли ка гробљу, баршунасти глас нам је испричао све што је успео да сазна, и о чему се овде очито свашта говорило. Будући да нико осим њега није знао тачан разлог зашто нисам дошао на очеву сахрану.
Никада се нисам осећао јадније него тада, када смо, прошавши кроз пусто неуредно сеоско гробље каква су иначе гробља у Боки, на његовом самом крају, угледали свежу тек формирану хумку, где су били похрањени земни остаци мога оца. Пришавши, дуго сам се опраштао од њега, човека који ме је толико волео а коме ништа од те несебичне љубави нисам узвратио – а да се од њега заправо никад нисам ни опростио, нити му се на достојан начин одужио.
Нити могу да се одужим, ако ћемо искрено. Макар дотле док се не искупи онај бедни, недостојни део мене који му је нехотице пресудио: И зато ти се кунем, драги оче, да ћу ја пресудити њему! То сам чврсто био зацртао. Само такав, очишћен и спашен од бившег себе, могу да те будем достојан!
И спреман за мисију која ме је већ чекала.
( Одломак из истоименог романа )
Нема коментара:
Постави коментар