НАТАША СТАНИЋ: КОСОВСКИ КРИЦИ

НАТАША СТАНИЋ

***

Нема суза, ни речи

Довољно за сав очај...

Да исплаче, искаже, спречи

Овај давно слућени крај.
Срце ишчупаше рањено
Душу ампутираше бездушници.
Ојађено, скамењено

Из смрскане лобање, крици...

                        ***

Како да спакујем кофер чемера пун,

Одем негде, кад овде и крв оставих
И муку вековну?! Све! А ни трун
Утехе за патњу не добих...
Отеше ми дом, а други наћи не могу!
Светиње оскрнавише сатанине слуге...
Скамењену сузу приносим Богу:
Господе, ако препукнем од туге

Не дозволи да моје убице

Задају смртне ране унуцима мојим!
Нека крвниково лице
За грехе плати пред праведним лицем Твојим!

               ***

Може ли се вратити

Оно што одавно
Изгубљено је већ? (...)
Срце ће довека патити
Метохијо мила, Косово равно
Вечно ћу памтити:
Приштину, Призрен и Пећ...

              ***

Све Светиње Твоје у мени живе

Молитве које у Небеса вазнех...
Покајање тражим за криве!
Крикнух као рањена звер и занемех...
Утробу моју пререзаше
Мачем извађеним из пакла право;
И дете нерођено (ми) убише,
А сањах да га родим живо и здраво!(...)

                    ***

Опет суза крвава

Уместо бисера и цвета...
У понор се сурвава
Савест охолог света.

                        ***

Још једно јутро црна магла

У сивој стрепњи очаја...
И мртва тишина и јурњава нагла,
Све је почетак краја!
Сив није тренутак само,
Већ вечност цела нам се чини...
Овај бол пече откад за себе знамо,
А, може ли нешто да се учини!?
Господе! Просветли нас у потоњем часу
Да не будемо слични душманима,
Пошаљи разум у разуларену масу...
Да мање крви истече невинима!

                    ***

Сви су отишли, а ја остајем,

До потоњег даха, да трпим муке.
Господе, дај ми да истрајем,
Нека ме помилују Твоје руке!

Ништа немам до уздање у Тебе,

То једино отети ми неће! (...)
У мрачној јези, срце што зебе
Моли за мало среће...

 

              ***

Плач је мој у дубини таме

Одјек тишине и бол без лека!
Заборављене сузе чаме
У крајичку ока. Срећа је далека...
Само смрт је близу, кидише и прети
Искежених зуба, као авет пуста...
Ох, Боже, има ли неко да се сети
Да мрву хлеба требају (и) моја гладна уста!?

                       ***

Ниједна рана, маколико тешка,

Не боли колико неправда...
Све је било и све јесте грешка!
Ја плаћам, овде и сада!-
За сав бол што ми нанеше
Кроз маглу крвавих векова;
За душу што ми ишчупаше
И кућу оставише без крова...

                    ***

У очају...од бекства, тажим бег...

Налазим само сакаћење сопства!
Све продаше моје: срце, плућа, јетру, бубрег
Леви и десни... Пустош ропства...

 

 

               ***

На прагу срушене куће, стојим...

У наручју, уместо сина, мртве наде држим:
Страдам, дакле, постојим.

Нема толико мука, колико могу да издржим!

              ***

Богородице Љевишка,

На камену свећу палим...

Плаче киша из облака

За нама... А ја се не жалим

Само се молим Христу распетом

Снагу да нам да у овим мукама...

Смилуј се, Господе, у часу том

Мирно да склопим очи на Твојим Рукама.

 

                                 

 

Tweet