среда, 16. јул 2014.

Данило Јокановић: О српском пореклу Скендерберга


Скендербег је био Србин!

      Док су се, у прошлости Срби, у различитим околностима, с једне стране 'добровољно' арбанашили, у другим случајевима Арбанаси су, најчешће угледне Србе проглашавали за Арбанасе и присвајали их.
     Најупечатљивији пример за то је Ђурађ Кастриот, кога неки историчари зову и Кастриотић.
     Родио се највероватније 1403. године и живео до 1468. Из властелинске је српске породице која, до његовог рођења, у власти држи неколико села у долини реке Маће.
     Његов прађед био је "Бранило, од српскога порекла, управитељ Канине 1368. год.
     " Ђед му се звао Павле (имао је свега два села као своје поседе) и имао је три сина: Константина, Алексу и Ивана, оца Скендербеговог.
     Иван је као своје поседе имао целу Маћу. А Скендербег је "био господар од Дибре, Маће, Кроје до мора, Деберине т.ј. Рандезије и земље Гвонима."
     Жена Иванова, значи мајка Скендербегова, звала се Војисава "кћи господара српскога од Полога" (област у Македонији која се и данас тако зове).
     Браћа Скендербегова су се звала: Репош, Станиша и Константин, а сестре: Мара, Јела, Ангелина и Мамица.
   "Тако барем тврде и Хопфове сведоџбе и сви стари биографи Скендербегови." Али у Албанији, а и код 'наших' косовометохијских Шиптара Скендербег је албански национални јунак. То и разумем, али не разумем зашто наша званична историја, а и лексикографија, то повлађује. У Малој енциклопедији Просвете, четврто издање, 1986. године пише: "албански кнез, вођа албанског народа против Турске и Венеције у борби за независност..."
    О албанском народу (и албанској независности) у то доба није могло бити речи. Већ више стотина година на просторима од реке Маће па даље према северу живе Срби и српска власт је у последњих неколико векова веома стабилна.
      Арбанаси, пристижући с југа, тек се појављују у знатнијем броју. А Србе су почели да потискују с тих простора тек када је Турска учврстила власт, а могла ју је учврстити тек пошто су Турци преузели Скадар, а то је било једанаест година после Скендербегове смрти –1479 године.
    Како пише Никола Вулић, у књизи o Скендербегu, "од питања: којега је порекла био Скендербег, не мање важно питање јесте и то: које је он народности био.
    Све до год. 1837., т. ј. до године кад Фалмерајер издаде своју књигу Das Albanesische Element in Griechenland, нико од биографа Скендербегових или других научењака не беше ни посумњао, да Скендербег није Арбанасин.
    Ко је крив, да се такво погрешно мишљење о његовој народности увукло међу пређашње научнике, тешко је одредити.
    Истина неки наш писац баца кривицу због те погрешке на Барлеција, али како се нама чини, то пребацивање Барлецију нема никако места, јер, бар у нашем издању, он у својој књизи ни једном не зове Скендербега изреком Арбанасином. Пре ће бити, чини нам се, да се та погрешка друкчије увукла. Тј. писци се без сумње несу ни мало трудили, да се мало боље упознаду са Скендербеговом народности, него им се чинило да је сасвим природна ствар, да је он Арбанасин, пошто му је Арбанија била и место рођења и држава и разбојиште, на коме је стекао сву славу своју. Али поменуте 1837. год. Фалмерајер устаде да оповргне то мишљење.
    Он доказиваше да је Скендербег морао бити српског порекла а доказом му беше словенско обличје имена чланова Кастриотове породице. Но европски му историци спорише то тврђење за дуго и мишљење о народности Скендербеговој и даље остаде исто.
    Тек кад познати нам професор Хопф пронађе један нов докуменат за историју Арбаније и оно се мораде преокренути и Фалмерајерово се тврђење обистини.
    Докуменат тај, који се зове Historia della cas Musachia и који је писан год. 1510., печатао је на известан начин најпре Хан у своме делу "Путовање кроз Поречину Дрина и Вардара" 1867. а затим (1873.) и сам Хопф у својим „Chroniques greco – romanes".
    Место пак то, које непобитно тврди, да је Скендербег доиста био Србин јесу речи Костантина Мусакија, сина деспота Мусакија које гласе: ...perch’in quella (т.ј. Албанија) era entrato Scsnderbeg huomo valente e per natura Serviano. Такав доказ сад већ неје могао никога више оставити у сумњи и од то доба Скендербега у научном свету несу више сматрали за Арбанаса но за правог Србина. Али, ако бисмо хтели још тачније одредити од кад се зна за праву народност Скеидербегову, онда ћемо видети још нешто врло важно.
     Видећемо тј. то, да ни овај Хопфов проналазак у правом смислу те речи, неје био никавав проналазак, јер је исти докуменат био печатан још 1573. год. у Сансовиновој, "Historia univeryale racolta di Francesco Sansovino" истина мало друкчије ((Percioche – era entrato Scanderbech huomo valoroso della persona, il quale essendo p e r n a t u r a S e r v i a n o), апи опет суштина беше иста. Тек такав докуменат јесте прави и необориви доказ у питању, које је народпости био Скендербег, јер га је писао човек, који је био савременик а и рођак Скендербегов." Али ми смо видели напред, где је постојбина Скендербегова, па како се од његова доба до данас говорна граница тамо неје ни мало променила, то излази, да прва његова постојбина неје била на словенској но арбанској земљи, јер се сад не само око села Сиње, но и свом левом обалом Дрина не говори никако друкчије него арбанашки. Отуда, пак, јасно је, да је Скендербегова породица нека српска племићска породица, која је за владе српске поменутим земљама имала ту својих баштина."
    Репош. Умро и сахрањен у Хиландару 25. јула 1431,"дукс илирски" што ни у ком случају не значи кнез илирски, већ ће пре бити да означава просторе с којих потиче.(Није ли, знатно касније, читав један покрет Илирски покрет средином 19. века, по територији на којој су некада живели Илири, тако добио име) Само би луд човек могао да помисли да он није Србин и да би неко ко није Србин могао бити сахрањен у Саборној цркви Хиландарској (Видети В. Р: Петковић "Арбански пирг" у Хиландару, Архив за Арбанску старину I, Београд, 1923., (стр. 196 - 197.)
   И сам назив Арбанашки пирг није произишао из тога што су Кастриоти сматрани Арбанасима већ што су живели у области која се звала Рабан, Арбан и на послетку Арбанија... У Хиландару је сахрањен и његов, што ће рећи и Скендербегов отац – Иван. 66) Charles H o p f ,,Chroniques Greco – Romanes inedites ou peu connues", Berlin 1873., str.533. 67) Костантин Мусаки, син деспота Мусакија
(Из књиге „О имену и пореклу Јокановића)


 



Нема коментара:

Постави коментар