 |
| Гаврило Принцип Миле |
Они су срасли за ноге жуљаве,
За чарапе, кожу, и црно испод ноката.
Стењу испод костију, остарјеле главе,
Препуни сламе, балеге и блата.
Пребацише доста тога, преко главе,
Недаће из три рата, у себи ждеру,
Ћуте и трпе, километре даве.
Осамдесет седам година, и четрдесет кила,
Никако да подеру.
НОЋАС СУ МЕ У СНУ ПОХОДИЛИ ПРЕЦИ
Као што то бива, ко и свакој ђеци,
Ноћас су ме у сну походили преци.
На јастуку глава, душа у безнађу,
Како су то само могли да ме нађу.
Нисам ја једини који личи на њи'
За главу сам виши, само за смрт мањи.
Побратима гаврана љубимо ко славу.
Јединог што неби да нам скине главу.
Ноћас су ме у сну походили преци,
Оштри као сабље, врели као меци.
Скрушенога ока, скупљеније вијеђа,
Долетјеше отуд, с преораних међа.
Са страхом у оку, орошена чела,
С руком на балчаку, крвавог ођела.
И на себе љути што су у немоћи,
Што нису ни близу, да могу помоћи.
Немогуће, колико подсјећају на ме,
Као да и нису становници таме.
Толико су блиски, толико их има,
Па ми просто мило, што сам с њима.
Као ђете збуњен, једва се сналазим,
Само из сна овог, нећу да излазим.
СУДБОНОСНИ МЕТАК 1914-те
Оном судбински означеном метку,
Ко крсту часном, одан сам ко претку.
У оном страшном пуцњу, у оном оку плавом,
Остаде мени ореол, над не крунисаном главом.
Кад онај урес трепти, кад с Фрање перје лети,
Мени је суђено, одмах, затим мријети.
Камо оне страже, камо силне барикаде,
Када се и Миљацка у пуцањ прокраде.
И кад српска Босна, којом туђи хуле,
Полази од своје апсолутне нуле.
И кад оно тане, у сред страшне мете,
Свој смисао нађе, па да му се свете.
Тад Србија креће, да у неком Јулу,
Ваздигне у небо апсолутну нулу.
Ја тад одан себи, то јест своме претку,
Бјежим од живота, судбоносном метку.
АРАРАТ
Има ли мјеста, брате гавране,
На твоја крила може ли да стане,
Јаук мајке Маре, над сином Бубијом
Над црним опјелом, својом провалијом.
Како да ти у кљун, стану ове риме,
Којима се губи очинство и име.
Има ли мјеста, црни гавране,
Да станемо на сред суве гране.
Па да у врх страшног, сулудог понора,
Испишемо кратко, умрјети се мора.
Не желим да умрем, нема предсказања,
Заробљен у ништа, жељан освајања.
Уплашен од људи, с омчом око врата,
Запловићу смјело, жељан Арарата.
Па ћу своју земљу неумитно наћи,
Одакле ме нико не може помаћи.
Макар моја барка, не стигла до мете,
Васкрснућу у сред земље ми отете.
ИСПОД СМРЕКЕ
Заигра ми око крај скровите чеке,
Гђе вукови прескачу у године гладне.
Са крвавим зубима, поред мрке смреке,
Вучица од глади, једе своје младе.
Скупила се снага у моћне чељусти,
Материнство на трен, остаде по страни.
Кад се вјетар стиша, она урлик пусти,
Дозивајућ вука, да се он нахрани.
У сред крика звјери, препознајем тугу,
По дужини трајања овог страшног звука.
На оку кроз нишан, ја угледах дугу,
И скок иза смреке, старог моћног вука.
Кад вучици у врат, зашкљоца зубима,
Већ у првом грчу и она се смири.
Гледо сам ја такве, још их доста има,
Још им кољач оштри, из чељусти вири.
СПУТАНА ЈУТРА
Укоченог ока у сред паучине,
Испред самих врата небескога раја,
Чини ми се, да ћу, попут мјесечине,
На тренутак бљеснут, пре зориног сјаја.
Нови дан се рађа, не доноси срећу,
Спутана и тмурна, магловита јутра.
Сањао сам погреб и сопствену свијећу,
Далеко од стварности, од сретнијег сутра.
Све што нас овђе на окупу држи,
Скупљене у кавез, ко невине птице,
Јесте само сунце, што нам очи пржи,
До тренутка док нам не свошти се лице.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Гаврило Принцип Миле рођен је 14. априла 1961. у селу Обљај код Б. Грахова.
Објавио је четири збирке песама:
• Пуцањ у тишину — пјесме 1994
• Сан о прагу — пјесме 2000
• У сну су ме походили преци — пјесме 2002
• Грч — пјесме 2006
"Коначно досањавши праг, заувјек се вратио у родно Грахово".
Нема коментара:
Постави коментар