Ђорђо Сладоје: Исти црни гласник стиже са Косова

Ђорђо Сладоје

ТВРЂАВА
У овом вакту рђаву,
што мрви нас и гњечи,
Ми зидамо тврђаву
Од узалудних речи,
Од жежене самоће — 
Песму целу и лепу.
А када све растепу,
А веруј ми да хоће,
И на три половине
И на четири стране,
Да л' ће свирале зовине
Умети да нас бране.


ИЗВЕШТАЈ О ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Боже, што је тамно, мемљиво и тесно
ко да нисмо пали у царство небеско

И гинули листом за свијетлог кнеза,
Помрчина иста, знани страх и језа.

Назална мећава, азијатска хука,
Набрекује опет Тука и Манџука.


Са биволском риком дечји плач се меша,
Гавран нем узлеће с откопаног леша.

Бор у пустом пољу исту клетву јеца,
Стара туга пљушти из младог месеца.

Калуђер у цркви занесен опелом,
у лијевој десна — отворени прелом:

Исти црни гласник стиже са Косова —
Траје, не престаје патња нечесова.


 
РОЖДЕСТВО

И пада прво претпразничко вече
На долину која сва у сузи сјакти
Пастири уз ватру певајући клече
У јаслама тихо јечи Богомати

С истока за звездом благовесник ходи
За њим џелати у злокобном касу
И грану на гори засија на води
Злато и тамјан смирна свуд се расу

А има ли иког налик Спасиоцу
Док мрзне у души и по свету мете
Да згреје у Гацку утеши у Стоцу —
Ако се и тамо гласне неко дете


УПОРНА ЗЕБЊА

Живнули живописци и просинули свеци
Смеше се калуђери псалмопојци и чтеци
Ко на крилима — баш су се размахали
Нема ни трага — ко да си однео руком —
Да су их до јуче били и јахали
Они већ поју причешћују каде
Праштају ономе што их је најжешће туко
Парао мантије и смудио браде
Моле се и за оног који је дробио свеће
Газио камилавке пленио кандила —
Бојим се да се олако с ума смеће
Тај мрачни обичај некрштена сила
И при том заборавља како Мркоје бије
Уз ликовање руље у центру парохије

 

БИЉЕШКА О ПЈЕСНИКУ
 

      Ђорђо Сладоје (Клиња код Улога, околина Калиновика, Херцеговина, 1954.), пјесник. Гимназију је завршио у Сечњу, а студиј социологије у Сарајеву. До 1992. године живио је у Сарајеву, а од тада у Врбасу. Члан Удружења књижевника Републике Српске. Генерални је секретар Фестивала југословенске поезије младих и главни уредник часописа "Траг".

        Један је од најистрајнијих гласова стражиловске линије у српској поезији. Његово стваралаштво креће се у тематско-мотивском распону од руралног завичајног свијета, са свом флором и фауном, до урбаних тема и тема насиља историје над појединцем. Заговорник је става да лирске пјесме нема без емоције, а тежња му је да у пјесми максимално оснажи интензитет најчистијег и најинтензивнијег доживљаја свијета, тј. ђечјег доживљаја. Глас Сладојевог лирског субјекта иде у распону од скрушеног монашког гласа до сатиричног тумача изврнуте збиље.

       Сладојев поетски свијет изграђен је на крхотинама патријархалне културе, особном и колективном искуству. Он је један од најбољих тумача онога што нас је снашло здес и днес, а узрок злом усуду види у одсуству Христа. Ријеч је и о непатвореном пјесничком гласу који везаним стихом поставља суштинска питања о разлогу и смислу бивствовања.

      Добитник је бројних награда: листа "Младост", "Град писаца" — Херцег Нови, "Змајеве", "Бранко Ћопић", "Ристо Ратковић", "Пјесник — свједок времена", БИГЗ-ове, "Кочићевог пера", "Кондира Косовке девојке", "Печата вароши сремскокарловачке" и "Круне деспота Стефана Лазаревића".

Објавио је сљедеће књиге пјесама:
• "Дневник несанице" (1976.)
• "Велики пост" (1984.)
• "Свакодневни уторник" (1989.)
• "Трепетник" (1992.)
• "Плач Светог Саве" (1995.)
• "Петозарни мученици" (1998)
• "Далеко је Хиландар" (2000.)
• "Огледалце српско" (2003.)

  
и четири књиге изабраних пјесама:
• "Дани лијевљани" (1996.)
• "Чуваркућа" (1999.)
• "Душа са седам кора" (2003.)
• "Поглед у авлију" (2006.)
   

Песник Ђорђо Сладоје (2009) добитник је књижевне награде награде "Матијевић" за збирку песама "Манастирски баштован".

Tweet