МОЛИЋУ НЕБЕСКУ СВИТУ
Мили, с љубављу
Не одустајем Мила у развођу зоре да се скрасим
Још тражим одушка срцу и заклон у новој рими
Поруку на умору од јаве умало стигох да спасим
Знам никаква ватра рађања не би ако се не задими
Рука ми не посустаје у помиловању твоје косе
Не замери јој покајање пре но се тужна устегне
Ни очима граорастим Мила кад саучешће просе
Скоро ће да се стиша и набор покајни да слегне
Мили, с љубављу
Не одустајем Мила у развођу зоре да се скрасим
Још тражим одушка срцу и заклон у новој рими
Поруку на умору од јаве умало стигох да спасим
Знам никаква ватра рађања не би ако се не задими
Рука ми не посустаје у помиловању твоје косе
Не замери јој покајање пре но се тужна устегне
Ни очима граорастим Мила кад саучешће просе
Скоро ће да се стиша и набор покајни да слегне
Не глеђосано и зарђало са ружном флеком ево ружи
Мој стари тањир глади на троношцу крај огњишта
Чујем заборављена песмица у споменару још тужи
Ни сузе нису усахле и Љубав умрла... Само ништа
У ништа кад се следи нарасте нечујно сталактит бола
Времешна празнина заувек зјапи у загрљају понора
Докле ће на ноћном своду тужити влашићи и мала кола
Никако са пута умора и кумове сламе да стигне зора
Моје амбариште зоби празно у плесни мучи муком
Ноћас мудраш сетни толкује запис исписан угљеном
Раставила нас је уклета коб... И сад си везана заруком
Иако горњим светом луташ сама... Ја ко уштап сменом
У глуви час осаме копним на ободу гробног купињака
Круг је затворен с потписом краја... Има ли излазних врата
Колена клече...Све су издржала... Окамењен згрчених шака
Просјачих милост месечине... Истину жалим и сањара сабрата
Коме су давно као и мени украли последњу трунку наде
Облаци развејали успомене ко ситан паспаљ иза лудила
Сањам започето... Мравињак на сред хумке граде
Жути војници журно... У пустој мастионици нема мастила
Модре јаде песника да испише кад се твоме узглављу јада
Инокосна камена горо зашто си нема у ове глуве сате
Ти си закључала капију и кључ однела смрћу изненада
Вољена моја... Молићу небеску свиту са зором да ми те врате...
Мој стари тањир глади на троношцу крај огњишта
Чујем заборављена песмица у споменару још тужи
Ни сузе нису усахле и Љубав умрла... Само ништа
У ништа кад се следи нарасте нечујно сталактит бола
Времешна празнина заувек зјапи у загрљају понора
Докле ће на ноћном своду тужити влашићи и мала кола
Никако са пута умора и кумове сламе да стигне зора
Моје амбариште зоби празно у плесни мучи муком
Ноћас мудраш сетни толкује запис исписан угљеном
Раставила нас је уклета коб... И сад си везана заруком
Иако горњим светом луташ сама... Ја ко уштап сменом
У глуви час осаме копним на ободу гробног купињака
Круг је затворен с потписом краја... Има ли излазних врата
Колена клече...Све су издржала... Окамењен згрчених шака
Просјачих милост месечине... Истину жалим и сањара сабрата
Коме су давно као и мени украли последњу трунку наде
Облаци развејали успомене ко ситан паспаљ иза лудила
Сањам започето... Мравињак на сред хумке граде
Жути војници журно... У пустој мастионици нема мастила
Модре јаде песника да испише кад се твоме узглављу јада
Инокосна камена горо зашто си нема у ове глуве сате
Ти си закључала капију и кључ однела смрћу изненада
Вољена моја... Молићу небеску свиту са зором да ми те врате...
НА БОЖЈОЈ ВЕРТИКАЛИ
Странпутица је твоја зарасла.... Окајања не гњиле
Док вретенасто трну појутарја овим сводом таме
На узглављу каменитом без јастука... Моје свиле
Свија ниска магла... Жалим... Навлаче се црне гаме
Призвани надзор вере тихо умом мили још танани
Врисак далеки чујем прикрада се постаменту славе
Устопице блиског трага ко ми по злокоби брани
Зашто модре усне у невери гризу наук горке јаве
Изнедрице пучке раздор носе ко знамење на реверу
По налету снажног ветра слутим нову злобну муку
Украли ти доба снова и полете свели голи пролетеру
Из потаје с тајног виса кроз пљош опет мучки туку
Немилосно праште заједљиве речи... Тако зорно
Постамент се у немиру љуља... Исто погубљење
Пуке оскудице у ново јутро бола робе ме осорно
Чуј оступницо... Давно сам свико на презрење
Нећу се повући ни држати ти кукавичку страну
Лакше је мрети него живети... Зна то моја душа
Ново сам семе песме посејао у нову бразду узорану
Смирило се срце и импулсе наде изнова слуша
Твој телал је окаснио... Хитрији је мој гласоноша
Нећеш ми преузети барјак слободе ни оставити сенку
Била су и гора времена памтим... Ова су само лоша
По придворице и скутоноше... Моју високу челенку
Визир на калпаку не покрива ко у тебе страшни Голијате
Праћка и пар белутака довољно је да скину срамоту
На мојој је страни звезда Даница... Кад анђели прате
Јачи је Бели од Милосрдног... Једном се тако у животу
Мре ил живи... Научио сам лекцију пастирских дана
Песма се исто као стадо одважно брани у невољи
Узалуд твоје ратничко умеће и крваво искуство ветерана
Свако има Ахилову пету и слабу тачку... У двобоју бољи
У хероја израсте... За историју само је један народни Див
Заузео место у летопису песника... И овај нотар мали
С Божанским даром и пером не тако као ти глагољив
Успиње се часно смерно и предано по Божјој верикали
Постамент је издржао олује на бронзаној стражи туге
Твоја кајања су прогутале магле... Небо повратак слави
Величанствен је свод и лук раскошне небеске дуге
Хоризонтoм сад блистају гаме... Песма ми избављење јави
Странпутица је твоја зарасла.... Окајања не гњиле
Док вретенасто трну појутарја овим сводом таме
На узглављу каменитом без јастука... Моје свиле
Свија ниска магла... Жалим... Навлаче се црне гаме
Призвани надзор вере тихо умом мили још танани
Врисак далеки чујем прикрада се постаменту славе
Устопице блиског трага ко ми по злокоби брани
Зашто модре усне у невери гризу наук горке јаве
Изнедрице пучке раздор носе ко знамење на реверу
По налету снажног ветра слутим нову злобну муку
Украли ти доба снова и полете свели голи пролетеру
Из потаје с тајног виса кроз пљош опет мучки туку
Немилосно праште заједљиве речи... Тако зорно
Постамент се у немиру љуља... Исто погубљење
Пуке оскудице у ново јутро бола робе ме осорно
Чуј оступницо... Давно сам свико на презрење
Нећу се повући ни држати ти кукавичку страну
Лакше је мрети него живети... Зна то моја душа
Ново сам семе песме посејао у нову бразду узорану
Смирило се срце и импулсе наде изнова слуша
Твој телал је окаснио... Хитрији је мој гласоноша
Нећеш ми преузети барјак слободе ни оставити сенку
Била су и гора времена памтим... Ова су само лоша
По придворице и скутоноше... Моју високу челенку
Визир на калпаку не покрива ко у тебе страшни Голијате
Праћка и пар белутака довољно је да скину срамоту
На мојој је страни звезда Даница... Кад анђели прате
Јачи је Бели од Милосрдног... Једном се тако у животу
Мре ил живи... Научио сам лекцију пастирских дана
Песма се исто као стадо одважно брани у невољи
Узалуд твоје ратничко умеће и крваво искуство ветерана
Свако има Ахилову пету и слабу тачку... У двобоју бољи
У хероја израсте... За историју само је један народни Див
Заузео место у летопису песника... И овај нотар мали
С Божанским даром и пером не тако као ти глагољив
Успиње се часно смерно и предано по Божјој верикали
Постамент је издржао олује на бронзаној стражи туге
Твоја кајања су прогутале магле... Небо повратак слави
Величанствен је свод и лук раскошне небеске дуге
Хоризонтoм сад блистају гаме... Песма ми избављење јави
МИРАН ЈЕ НАШ ЗАСЕОК
Мили, с љубављу
И би намера тмуше црне и прође јој рок
Далеки урлик завија селом и зби се прескок
Преко плота... Мила освета ветра у леви бок
Потраја дуго да све сруши... Инатно моје јок
У разлив оде... На све стране... У цели ток
Мину оскудица белог мрса... Ништа за присмок
На избледелој разгледници векује руж и цмок
Срце у срцу још трне... Гумно чека и засеок
Сањара... Плот испред... Ко зид смрти превисок
Камара каменита је пала... Урушен таји сток
Намеру расула крије... Олујни удар... Мила узрок
Погибли се спрема... Бацио бих сидро... Док
Нас таласи заклетве вежу... Не бива судбине урок
Ни оно Мила што јавно пророкова лажни пророк
Глад срца нам је вечита мера... Не тражи му праузрок
Док нас испија сиротиња и горча њихов јед... Сок
Горки им базди на киселину... Куда бих бистроок
У неразуме туђе... Куда Мила у вантамшлок
Тврде браве... Замандаљен... Инатно наше јок
Још се брани... Олуја сада пустши и десни бок
Вртложне реке зноја одасвуд лију гнојни ток
Срце у срцу хита да сврне... Пукотина и разлок
У зиду смрти залуд је већа... Ни ја не тражим узрок
Прозуклом времену Мила... Песма је мој пророк
Шта ми је престало... Истине зера... Скок
У амбис безданог увира... Или последњи рок
Има сидро риме... Брод приспели жуди док
Да се укотви и презими... Кад зарумени исток
Огрејаће и мене сунце.... Песник зна бистроок
У трагу наде сунчани је траг... Оброчен оброк
Испосника у верном је послушању... Мила разлок
Плота преплетен с ожиљком јаве... Време и проток
Исписују концентричне кругове... Шири се глок
Сванућа... Хоризонт разлива тмину... Предњи бок
Оставља задњи вечности... Мила леви и десни блок
Песме издржали су све олује... Миран је наш засеок
Мили, с љубављу
И би намера тмуше црне и прође јој рок
Далеки урлик завија селом и зби се прескок
Преко плота... Мила освета ветра у леви бок
Потраја дуго да све сруши... Инатно моје јок
У разлив оде... На све стране... У цели ток
Мину оскудица белог мрса... Ништа за присмок
На избледелој разгледници векује руж и цмок
Срце у срцу још трне... Гумно чека и засеок
Сањара... Плот испред... Ко зид смрти превисок
Камара каменита је пала... Урушен таји сток
Намеру расула крије... Олујни удар... Мила узрок
Погибли се спрема... Бацио бих сидро... Док
Нас таласи заклетве вежу... Не бива судбине урок
Ни оно Мила што јавно пророкова лажни пророк
Глад срца нам је вечита мера... Не тражи му праузрок
Док нас испија сиротиња и горча њихов јед... Сок
Горки им базди на киселину... Куда бих бистроок
У неразуме туђе... Куда Мила у вантамшлок
Тврде браве... Замандаљен... Инатно наше јок
Још се брани... Олуја сада пустши и десни бок
Вртложне реке зноја одасвуд лију гнојни ток
Срце у срцу хита да сврне... Пукотина и разлок
У зиду смрти залуд је већа... Ни ја не тражим узрок
Прозуклом времену Мила... Песма је мој пророк
Шта ми је престало... Истине зера... Скок
У амбис безданог увира... Или последњи рок
Има сидро риме... Брод приспели жуди док
Да се укотви и презими... Кад зарумени исток
Огрејаће и мене сунце.... Песник зна бистроок
У трагу наде сунчани је траг... Оброчен оброк
Испосника у верном је послушању... Мила разлок
Плота преплетен с ожиљком јаве... Време и проток
Исписују концентричне кругове... Шири се глок
Сванућа... Хоризонт разлива тмину... Предњи бок
Оставља задњи вечности... Мила леви и десни блок
Песме издржали су све олује... Миран је наш засеок
Нема коментара:
Постави коментар