понедељак, 07. јул 2014.

Габријеле Д’Анунцио: ОДА НАРОДУ СРПСКОМ (Превод с италијанског и пратећи текстови: Драган Мраовић)


ГАБРИЈЕЛЕ Д’АНУНЦИО
                           ГАБРИЈЕЛЕ Д’АНУНЦИО, ПЕСНИК, АВАНТУРИСТА, ХЕРОЈ

„Сине мој, рођен си у марту и то у петак; ко зна какве велике ствари ћеш урадити на овоме свету!” - кажу да је узвикнула мајка великог италијанског песника Габријела Д’Анунција када се родио 12. марта 1863. у Пескари. Тако је и било, јер живот Габријела Д’Анунција био је живот не само великог песника, јединог италијанског песника који се уврстио у велике европске писце XIX века, већ веома занимљив живот храброг ратника, екстравагантног господина, великог љубавника, контроверзног човека који је увек тежио, па и по сваку цену, да превазиђе просечност.
Већ као шеснаестогодишњак написао је књигу песама која је привукла велику пажњу, Први стих, а 1882. појављује се његова песничка творевина Нова песма, док је збирком новела Девичанска земља, отворио себи и врата монденског живота у коме су се скандали и бурне полемике преплитали доносећи му не баш похвалне епитете. Али, његове авантуре су створиле о њему слику надчовека, која је много утицала на тадашњу омладину, а он је њу и коначно уобличио, не само својим песничким делом, већ и спектакуларним војничким подухватима.
Д'Анунцио је унео у италијанску поезију тонове европског декадентизма, естетизма и ирационалног фона. Његову прозу одликују сензуалност и аморалност (Девичанска земља, Огањ, Пескарске новеле, драма Мртви град). У поезији је гајио култ речи, чулност, нови ритам, сјајне риме, метрику, тежио савршеној форми. Због тога писац ових редова о Д’Анунцију воли да каже да је он италијански Дучић.
Он сâм је говорио да „италијански језик има тако разноврсне и тако ефикасне музичке елементе да може да се такмичи са великим Вагнеровским оркестром да би нам саопштио оно што само Музика може да саопшти савременој души”. Његове значајније књиге песама су Рајска поема, Римске елегије, Похвале, Песме из латинског рата.
Д’Анунцио је отишао у Рим да заврши књижевне студије и тамо је кренуо путевима своје песничке славе а, истовремено, био привучен чарима римског аристократског друштва. У таквом амбијенту он је сјединио своје навике, да луксузно и префињено живи својим темпераментом. Радио је као уредник код издавача Сомаруге и у више листова. Оженио се 1883. војвоткињом Маријом Ароуин, али брак није био много срећан због нарави песника.
Повремено се бавио и политиком, па је 1897. био посланик у градићу Ортона а Маре. Наравно, он не би био то што јесте био да и тада није приредио својеврстан политички скандал, јер је са крајње конзервативне деснице прешао у тада прогресивну левицу.
Један од његових најплоднијих стваралачких периода је почео 1898. у вили „Капончина” у Сетињану, где је он, између паса, коња, и лепог намештаја, водио луксузни живот великог ренесансног господина. То је и период великог пријатељства са тада славном глумицом Елеонором Дузе, која је била подстицај за многа његова велика драмска дела: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра, итд. У тим годинама, инспирисан својом великом љубављу према Елеонори, написао је оно што се сматра и врхом његове поезије, прве три књиге Похвала. Али, око 1910. године, песник је доспео у велике дугове због свог раскошног живота и био приморан да побегне из Италије у Француску. Тамо је написао више драмских текстова на француском језику, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911.), познати француски композитор Клод Дебиси компоновао је музику.
Песник је остао у Француској до избијања италијанско-аустријског рата, који је он антиципирао и припремао својим текстовима, не само ради искупљења последњих Италијана иредентиста, већ и као исказ херојског и ризичног живота против млаке буржујске инерције. Вратио се у Италију 1915. и учествовао у рату против Аустрије, на тако посвећен и храбар начин да је задивио све оне који су га сматрали само песником. Подстицао је борбу и био пешадинац, морнар и авијатичар. Међу његовим бројним подвизима познат је лет над Пулом (1917.), а легендаран је подухват назван „поруга из Бакра” (фебруара 1918.) у коме је (у брк Аустрији која је уценила његову главу) потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама и то на очиглед непријатеља. Посебну славу му је донео храбри лет од хиљаду километара, што је само по себи подвиг, имајући у виду и тадашњи степен развоја авијације, у коме је надлетео Беч (августа 1918.) да би бацио летке у којима позива Аустријанце на предају, а мање се помиње, иако и тај детаљ показује његов карактер и екстраваганцију, да је бацио из авиона на Беч и ношу пуну измета. Његова војничка слава је достигла ону песничку: једна златна медаља за храброст, пет сребрних, једна бронзана, бројна друга одличја за храброст и заслуге, као и многа инострана одликовања.
После Првог светског рата, Д’Анунцио је, као изразити представник италијанског иредентизма, организовао акцију у којој је на челу групе добровољаца освојио Ријеку, која је, нешто касније, и припојена Краљевини Италији. Повукао се, 1921. године, у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера на самој обали језера Гарда. Та вила је проширена и намештена по укусу песника. Постала је посебно светилиште поезије, уметности и херојизма, а већ од 1923. је прерасла у култно место италијанске нације, под називом који јој је дао сам песник: Vittoriale degli Italiani. У неком слободнијем преводу, „Победилиште Италијана“.
Наравно, неизбежно је поменуги и његове односе са Мусолинијем у којима се догађа прича са бедном потком у којој власт гази генијалног песника, али не треба сметнути с ума ни саркастичне речи и клетве које је песник упућивао Дучеу и режиму, на пример у писмима. Са друге стране, Мусолини никада није деловао отворено против Д’Анунција и то држање је откривало његов кукавичлук и слабост. У ставу Мусолинија очитавала се његова завист према песнику, хероју, љубавнику, човеку велике културе, кога никада није не само превазишао, него му се ни приближио, а дарежљивост Дучеа према Д’Анунцију била је начин на који је он желео да ублажи његове жаоке. Фашисти су зазирали од Д’Анунција тако да су, дан уочи њиховог познатог Марша на Рим, блокирали „песника пророка” у његовој вили и држали га што даље од политике и деловања тадашње владе.
Д’Анунцио је мрзео Хитлера из дна душе и ужасаво се „савеза са тим диктатором, са тим Атилом”, како га је називао. Рекао је Дучеу: „Пази, чује се да си склон Немцу. Прича се да је твоја влада спремна да врати територије старим непријатељима Фриулија и Венета. Буди врло пажљив и непопустљив, или ћу дићи у ваздух моју кућу и моју земљу са квинталом динамита...” Није скривао бес због пакта изме|у Италије и Немачке. Његове вербалне критике нису имале граница.
Д’Анунцију је 1924. године додељена титула принца од Монтеневоза. Он је тада већ живео у својој прелепој вили на језеру Гарда, где га је потиснуо Мусолинијев долазак на власт, а фашизам и Дуче нису трпели могуће конкуренте, па је Д’Анунцију, политички нешкодљивом, како каже италијански књижевни историчар Ђулио Петрони, „преостало само да глуми улогу коју му је доделио главни комичар”.
Д’Анунцио умире 1. марта 1938. године од последица излива крви у мозак.
Џемс Џојс је написао: „Сматрам да су три писца деветнаестог века које је природа обдарила највећим талентом били Д’Анунцио, Киплинг и Толстој.”

Драган МРАОВИЋ
 

НАСТАНАК ОДЕ НАРОДУ СРПСКОМ И ЊЕНИ ПРЕВОДИ НА СРПСКИ ЈЕЗИК

Најлепшу песму посвећену српском роду Оду народу српском, велики италијански песник Габријеле Д’Анунцио испевао је у јесен 1915. године и објавио у миланском листу Corriere della sera, 24. новембра 1915, а затим је послао краљу Петру и то исписану својеручно, заједно са неколико примерака књиге које је штампао о свом трошку, такође новембра 1915. Српска влада је захвалила Д’Анунцију. То издање је штампано са две врсте корица, а на оном луксузнијем, у десном углу корица је српски грб. Ода је одмах преведена а један од првих превода је сачинио песник Милутин Бојић, уз помоћ неког српског војника који је знао нешто италијанског језика. Међутим, Бојић је Оду, која у оригиналу има 21 певање са по 21 стихом, препевао у другачијој форми, врло слободно. Али, и у таквом издању било је празних места, због тадашње цензуре, јер су изостављени сви делови против аустријског и немачког цара. Овај Бојићев превод објављен је прво у Српским новинама које су излазиле на Крфу, 1916. године, али није био потписан и није се знало да је Бојићев све до 1920. године када песников млађи брат Радивоје открива име преводиоца у „Епоси” (број 344, стр. 2). Тај Бојићев превод је затим објављен у листу „Време”, 7. октобра 1933. У ратном логору који се налазио у месту Кастело ди Гава, у италијанској покрајини Лигурији, група аустријских заробљеника, Срби пореклом, превела је песму и написала писмо захвалности Д’Анунцију. О том преводу, који никада није пронађен, а био је сачињен у трохејском десетерцу пише Corriere della sera, 4. јануара 1916. године.

Први целовити превод Оде народу српском, у форми која одговара оригиналу, јесте овај превод.


I
Какав се то крик пролама
и недра планинска стреса?
Каква то заумна галама
густе шуме потреса,
жеђ у изворима ствара,
дах ледни рекама јача?
О Србијо Стефанова,
о краљевство светога Лазара,
крви девет Југових синова,
земљо Миличина плача,
ти знаш: опет су разапели
Цар Душановог Христа,
на сваки храст оголели
твојих шума, на сваки кâм голи
на твојим мрачним планинама,
стопала и колена душман му смрви
ударцима кундака, а проболи
злотвори бајонетом груди,
не сирћетним киселицама,
већ густом жучи и згрушаном крви
уста му света напојили нељуди.


I I


Хабсбуршки џелат, убица
немоћних и слабих,
кољач нејаке дечице
и жена, та старкеља лице
блудно има коме из ноздрве
црви на гомиле врве,
док му се смрдљива, низ трепавице
и браду, крмељива и балава, душа слива,
бегунац је што се тетура и мучи,
пошто га твој мач проби
на Церу, у Ваљеву, у Гучи,
па се нагутао воде мутне Дрине
тражећи прелаз спасоносни,
и батргао жестоко у Сави,
док се Хајдук Вељко поносни,
смејао на ветру крајинском
као некада неготинском
везиру, а твоја звона
звонила Христу и твоји топови
грмели са Бановог Брда, као громови,
над Београдом белим од искона.


 

I I I


О Србијо, џелат бедни
срамоту да би спрао осветом
тај самртник крвожедни,
пре но испусти душу,
да би се причестио крвљу светом
пре но што му језик заћути,
и да би се крви слане нализао
пре вечнога поста,
без кајања да би окончао
свој дуги век земнога госта,
тај цар кукавних лажи
и краљ милих му синџира,
и сада, док последње стеже
омче за смртно дављење,
у помоћ, не призива Бога,
већ, против тебе, зове лупеже
грамзиве, педесет на једнога,
да ти на врат намакну гује
омчу: „О Србијо, Маркова мати,
где су сада твоји пернати
буздовани? Зар те нико не чује?”


IV


Хајде, народе Марков, храбар буди!
Имај срце челично, пред судбином,
испрси се! Ти си, ох људи:
располућен, пресечен мином
на два дела, на двоје,
крваво, као што је,
на бедему, био Хајдук
Вељко. Памтиш ли га још?
Посред стомака крвава располућен,
паде. Широки грудни кош,
од ногу откинут,  као од главе,
у локву крви што с пуши,

паде. Леже раскречене
бутине мишићаве
тог див јунака; лежаху на тлу,
али посветише се. А у његовом гласу,
кроз кркљање гркљана, поклич се расу:
„Држи се храбро!” Жуч из рањене
јетре шикну: „Ти се држи
Србине!” Из утробе што пржи
ропац се проломи: „Храбро се држи!”


V


Тај ропац чула вила.
Све твоје горске виле.
Све твоје с урвина виле
чуле к'о команда да пуче,
а ти је чу и јуче.
Чује је земља тврда,
неће зазеленети три године.
Чује је небо изнад облака и брда,
неће роса чиста три године
пасти. Шта мари, о ратници?
Блиста лобања Лазара цара,
глава Свеца Србије,
не само у Ситници
већ у свакој бујици.

Марков Шарац њиштањем небо пара,
док своју црну косу вије
јунак, будећи се из сања.
Цар Душан из Призрена стиже,
из Марице мутне израња
Вукашин, диже се са Косова
јато од девет јастребова.

 

VI


И кличе бијела вила
с врха Рудник планине,
над Јасеницом што тече мила;
призива и кличе од милине
од Тополе Ђорђа што ослоњен на рало  мирује.
„ Петровићу Ђорђе где сада столујеш?
Које рујно вино пијеш?
О чему сањаш? Зар ме ухо твоје  не чује?
Где си сељаче мркоглаве?
Где војводе твоје одоше?
Где војвода Милоше?
Јанко и поп Лука где несташе?
Алекса, а Ћурчија, а од Мораве

Миленко? За софром ли се гоје
и седе? Вола ли заклаше
па наздрављају и песме поје?
У славу Христа ли пију,
да им помогне? Где ли пију?
А на погачи ипак пише 
да Христос побеђује.
Али, ту за јунаке места нема више.

 

VII


Кључа крв витезова
коњу до стремена,
до стремена и до мамуза.
А крв до колена
гази пешак, и до појаса,
и дави се кад падне потрбушке.
Жене сред крвавог блата
преврћу мртве, не могу
сина да препознају или сестра брата.
Сви су крвави, сви једна рана,
као на Косову пољу
девет синова Југ-Богдана.
Више надутих тела Дунав носи
него ли ишчупаног корења
што не зна куда да избаци,
набујали Вардар се ваља,
Сава је вена исушена
што гргоће кроз теснаце;
та белина што беласа у вече
пена је Тимока; а Дрина
брза је кланица што тече.

VIII


Хајде Петровићу Ђорђе, говедару
од Тополе, хајде, токе на се
и позови, свињару!
Са собом своје јунаке поведи:
од мудрог Јанка до беснога Васе.
Са собом хајдуке поведи,
оне што играју под крошњама
јаворова. Вељко, ево сада, пред нама,
бедара и прса се лаћа
и спаја их, као некада,
у њих јетру жучну враћа.
Хајде, хајде свињару, божји рабе!
Ево сада Мишарске олује,

ново семе сеје сада
кроз шумадијске тарабе,
стару победу снује.
Гонићеш нека друга стада
пред собом, друге гује
и чопоре, какве ниси никада,
гонићеш, друга утовљена
крда, гадна људска племена.


IX


Сећаш се? Говорили су дедови
некад седећи за софром:
„Гле покварено Бугарче, црна сина,
што и данас нас лови
због кришке хлеба и чаше вина
и комада овнујскога меса!”
Није ту Бугарин црни зарад хлеба,
и није због гутљаја вина,
и није због једног комада меса,
већ да узме све што му треба,
већ све да би теби узео на крају,
већ све да би теби отео на крају,
земљу, име, дах, зеницу
ока, мушкост на твом лицу,
зато тај Бугарин црни сада
тебе прати и напада
са леђа, у крста те убада.
Са црним Бугарином тројка је то невесела,
три кукавице ујединиле су се сада.
Али, пази да ти јетра остане цела,
дабогда, о гоничу стада.

 

X


Смедерево град стони,
заузеше, рђа је такла
и град бели, Београд, престони,
сред ватреног пакла:
од Липара до великог Врачара,
свако брдо поста пећ врела.
Заузеше Лучицу, па такође
Ћуприја паде, па обадве
напунише широм, није грожђе,
широм језовитом напунише обе бачве.
Плану слепим старцима напунише,

женама  што дојке немају више,
осакаћеном децом која гмижу
да брашно лижу.
И Сопот претворише убице
у јадне своје касапнице,
сецкајући у њима крштено
месо (о Крститељу!), а олтар велик
крвава трпеза им бива:
ишчупаше попу језик,
а на њему остија жива.


X I


Али, из Верчиорова гледа нетремице
Румун с очима милоснице,
као од воска му је лице,
како плове низ Дунав и кошаву
надуте Швабе, испливавају мртве убице,
на хиљаде, по сивом Дунаву,
пливају између Рама и Дубравице,
између Сипа и Текије убијени,
под Текијским брегом покошени,
под којим прашти као бакља од смоле, 
воде носе швапских телеса гроздове голе.
Место где се једе није више Лапово,
већ гомила трулежи. Није Тривуново
воћарски брег: то је гомила
црва што ври. Чујеш, Враново
гозба је за гавране, а Вујан за лешинаре.
О Краљевића Марка роде,
сабљом рачуне равнаш старе.
Под Оршавом где се зле воде
стичу, сада се гомилају псине,
Бугари и Швабе, балега и изметине.

XII


Заузеше прелазе и пролазе,
заузеше их; а ми наше заседе
држимо. Ужице и Раљу газе,
заузеше и Струмицу и Врање,
и Краљево заузеше, Лајковац,
села и градове, зидине и урвине;
игде ли оставише више костију
него камења, више лобања у таму гробну
него белутака? Заузеше и капију
древног Ниша увијеног у црнину злокобну,
јао, света Србијо, у одоре
црне обукла си болне куће
где се зараза шири попут мôре
и смрад са врата боде к'о копље.
Заузеше и древно Скопље
(јао, света Србијо, плачи),
дом који у славу Бога
саградила си од камена,
а ту је и тврђава, чувар сенима
Цара Душана Силнога.
О Србијо, плачи на коленима.

XIII


Затим устани и скочи, поврати
цркву, тврђаву на брду и светиње олтара
и главну кулу, судбину и царство врати.
Обоји зелени ток Вардара
као Нишаву и Влашку,
обоји Вардар као Власину
чију мочвару већ си претворио
у глиб смртни за бугарску псину.
А Тимок, о народе Ђорђев
који оца свога је заклао

светом руком да роб не би постао,
Тимок обоји у вечност,
у вечну гадост
од извора до ушћа
и све до дубока муља,
у име твојих силованих жена
чија част је на обалама оскрнављена,
у име твоје деце на коце набијене
и ко из праћке избачене,
у име изгорелих, у име спаљених,
што бакље беху запаљене.


XIV


Паде Лазарева глава
на Косову равном и пропаде
царство, згасну слава.
То од Скопља Бугарин црни
по Косову равном блато стреса
њушећи победу срамну.
Држи се, Србине! Чуј урлик беса
Хајдук-Вељка који васкрсава
и снагу обнавља. Држи се храбро!
Ако хлеба немаш, мржњом се засити;
ако вина немаш, мржњом се напоји;
ако само мржњу имаш, сигуран можеш бити.
Не сакупља у планини траве,
вила, нит корење туца,
да би видала ране твога срца.
Ти не војујеш за ране твоје,
већ на смрт за олтар свети
војујеш за огњиште своје.
Ако поклекнеш, устани, полети,
ако паднеш наузнак, устани,
ако посрнеш, устани, па се брани.

XV


Тако је клицала своме роду вила
с високе планине, вила
тако кличе и у војну зове.
Ој Србијо, буди храбра! Мржња ти је
узданица, мржња ти је храна
и оружје за твоје синове.
Бој се још бије код Кочана
и битка се води у Пироту;
у Тетову је велика кланица,
и на Бабуни између двеју литица.
У Ражњу је твоја коњица,
на газу Извора пешадинци су твоји,
на Глави твоје жене изгладнеле
са ножевима и секирама.
Мајке се боре у јатима
са дететом на грудима
и пушком уз образ, или стоје на колима,
што их волови љути вуку,
труднице, или јашу са два
пиштоља, као велика Љубица,
гавранима црним посластица.

XVI


Какав то смех пуче
као удар силни надланице?
То је смех Хајдук-Вељков
са вучје му вилице.
Шта он види? Црног Бугарина
како губи својих тридесет сребреника?
Швабу коме гаће падају са слабина,
док се предаје са страхом у души?
Перјаницу тиролску ли види,
маторог крвника кога кашаљ гуши
и старачка сенилност хвата?
Или охолог швапског Мурата,
султана што предводи ушкопљену хорду,
како потеже лакрдијашку ђорду?
Шта ли види, Вељко што се руга
гадовима и кукавицама, шта ли види?
Види, види крунисану педерчину,
пешкирића што би да је налик на Цезара,
свег премазаног азијатским помадама,
како отима од Јулија Цезара
кревет краља Никомеда сама!

 

XVII


Опипај твојим рукама
тврдим ту врећу стару
зла и сала, о Вељко, ту врећу
сланине и ту ђубретару.
Цезар Бугара црних,
као Симеон, тај ли је,
као Калојан од Преслава,
то ли је Кобург копиле?
Ти који држиш оштрицу
међу зубима, хајдуче, ако кубуру,
хоћеш да држиш у руци,
посеци ми ту кукавицу
реским својим смехом,
исеци га као печеницу,
зачини га онда мошусом,
циметом и лавандом.
Тако удешена ћеш га послати
скопским блудницама.
Испрати га поругама,
нека твој смех пуца и пљушти са висока
по твојима, као ватра жестока.

XVIII


О Србијо, чија краљица беше
милосна Ана Дандоло, ти што даде
и Урошеву краљевску вену
Буонделмонту за жену,
чуј: победа је латинскога рода
и доћи ће као слобода.
Она је чиста бела девица
(ни твоја вила јој није равна)
лакша од твоје виле
дивље што босих ногу
пред непријатељским четама
плесаше на копљима банова.
Гласници су зборили
од Прилепа Марку: „О Господару,
око царства се гложе.
На коме је царство сваде се велможе.
Зову те на Косово равно
да пресудиш на коме је царство.”
Неко повика: „Латинско је царство.
На Латинима је царство.
Јер Рим им даде царство.”

XIX


Слава Јединоме, хвала Господу!
на Косово ће Латини са тобом
сутра да се заједно боре
под крсташ барјаком
док Шваба: „Моје је царстo”,
мрмља, „јер се ратна срећа окреће”.
Сутра ће са Латинима бити
њихова велика чедна девица.
Већ су крв своју измешали
са твојом у Валандову, светиње
прве. Сада се Велес црвени
од њих, а Черна се румени.
Међу роговима Бабуне
отпор не може да сатруне,
а у Прилепу вера се распламсава.
О Румуне курвинског погледа
шта тако буљиш у пределе трава,
двоумиш се између опасности и плена?
А ти кукавни Грче пошвабљени,
што осећаш драме прљавих мука,
зар не чујеш топ Деде хајдука?

XX


Ој, Дачанине препредени, да се позлатиш
ти би славом латинскога имена,
а достојан ниси ни имена
варварскога, којим се ужасно красиш,
нити си чист од азијатске
губе што са тебе још лети,
дакле, када ћеш рат почети?
Када ће Трајанов стуб чији се кâм
претвори у плâм,
к теби доћи да те поведе
као стуб божји од облака
у Етаму док бат корака
води Израиље ка пустињи
смиреној, кроз воде раздвојене?
Али и ти, Грче, само меркаш.
Одавно су мртви твоји одметници.
Ено диже се и Буково, знаш,
и пљује на тебе у масовној гробници.
Предајеш се. Нећемо те купити
ни за прљаву драхму.
Челиком ћемо тебе исплатити.

XXI


Време је, време је. Ноћ плача
пада. Над свима
лебди закон ватре и мача:
то је искушење највеће.
Обазривост је срамота, сумња
пораз јесте, одмор злочиначка пошаст,
кукавичлук се речју испразном размеће,
а оклевање је пропасти чин.
Италијански роде, буди војна
оштра као клин,
строј што се пробија
у римска три реда бојна.
Италијански роде, буди фаланга
чврста, збиј фронт свој,
фаланга жестока што лети
као један човек у бој.
Италијански роде, буди снага,
краљевског орла сој,
што туче крилом, кљуном
раздире, канџама граби врага.
А Бог је један: наш Бог.

 

НАПОМЕНА ПРЕВОДИОЦА:
 
Први мој превод ове величанствене похвале српском народу објавио сам 1998. године.

ДРАГАН МРАОВИЋ
Мој тадашњи приступ преводу био је да одржи основну структуру (21 певање са 21 стихом) и да буде што тачнији, нарочито, јер је то био први целовито објављен превод, пошто је монархија и династија Карађорђевића жестоко цензурисала тај текст и превод Милутина Бојића, а Брозова Југославија такође (рекло би се из истог и зато жалосног разлога: југословенства), јер Србима у њој није била намењена улога „хероја”, као што је хтео Д’Анунциo, већ аустроугарско-крлежијанска одредница „великосрпских хегемониста” коју су нарочито неговале подброзице Едвард Кардељ и Дража Марковић.
Поред тога, познато је да је Бенедето Кроче тврдио да постоје преводи који су ружни, а верни, и преводи који су лепи, али неверни. Први мој превод је био ближи првој, а овај превод је ближи другој врсти Крочеове дефиниције. Дакле, нешто је слободнији. Наравно, нема суштинских промена у значењима. Ево једног примера „разлика“, XII певање, стихови 14 и 15:

 

први превод:

...
и смрад са врата бије.
Заузеше и древно Скопље.

 

овај превод:

...
и смрад са врата боде к'о копље
Заузеше и древно Скопље.


 

После дугог низа година, сваки преводилац види другачије и оригинал, и свој превод, углавном по форми, а мање по његовом садржају. Ако је реч о могућности његове дораде, као у овом случају, онда се више ради о новим решењима кроз синтаксу, о другачијим синонимима, римама, па и о исправљеним фактографским грешкама, ако их је било у претходном преводу, или о штампарским грешкама којих увек има, а којих је било и у мом првом преводу, па је могуће да их буде и у овом.
Ово је мој коначни превод Д’Анунцијевог ремек дела не зато што не бих желео да начиним и трећу верзију, опет кроз петнаестак година, већ зато што за то нећу више имати времена.
Стојим иза оба превода. Могуће је и да ће се некоме више допасти први. Зато, нека им суде време и читаоци.

 

У Београду, 28. juni 2014.





НАПОМЕНА УРЕДНИКА
         Ово је најновији и необјављени превод Оде народу српском Габријела Д' Анунција који врсни преводилац и члан уређивачког колегијума Словословља, цењени господин Драган Мраовић по први пут објављује овде, збг чега заслужује изузетно поштовање.


Петар Милатовић

 







Diese E-Mail ist frei von Viren und Malware, denn der avast! Antivirus Schutz ist aktiv.

 



Нема коментара:

Постави коментар