 |
| МИША МАТИЋ |
Поред њих пролазим као поред
турског гробља, али сећање на зеречке кафане и зеречке љубави јавља, да иако
тога на Зереку више нема, да успоменама на њих није место у забораву.
За додир је довољан поглед, руке саме крећу... о уснама не треба ни говорити, све је лако, као да нема памети, као да судбина сама води тела, прсте...меша их са косом, знојем... и келнер опомиње да нисмо сами, нема појма да смо сами на читавом свету, не зна да ни он сам не постоји...
За додир је довољан поглед, руке саме крећу... о уснама не треба ни говорити, све је лако, као да нема памети, као да судбина сама води тела, прсте...меша их са косом, знојем... и келнер опомиње да нисмо сами, нема појма да смо сами на читавом свету, не зна да ни он сам не постоји...
Скитам Зереком, нема кафана више...нигде за тужног,
све је прилагођено егзибиционистима, фанатицима, изопаченима, чак....никог ни
да опсујеш... улазим у некадашњу Ужичку Кремну, поменула је....везан сам за Кремну
неком јесењиновском везом, његовом Аном Сњегином, ту сам, крај тих вратница двојних, од моје
Исидора Данкан чуо последње: Не!
Нема више Кремне, продају се некакви смрдљиви ћевапи без свињетине, а за вино ме упућују напоље, нема! Овде се не пије... Где ћу...у педерске кафиће у силиконској долини.....нећу, тамо ме можда неко види, а ја хоћу да сам невидљив, као што сам хтео и оног дана у Кремни да будем, да не постојим...да будем онако сам како ни онај келнер не би могао да види, али Кремне нема.
Нема ни Марша на Дрину, ту је певао покојни Тома, а башта је била у дворишту, ту сам био сам на свету. Са успоменама.
Нема ни кафане Добој у Вишњићевој где смо Крцуновог шофера покушали да терамо да нам каже, а он није ништа говорио, пио је вињак без речи, сам. Ни једног места где могу да одем, а да ме нема...немам више где, нема ни оне аласке биртије у дорћолској марини, где нам је куварица доносила порцију рибе са репетом јер смо се најлепше љубили тог лета, њој није сметало што смо сами на целом свету.
Ко зна да ли сада износи смуђа порцијаша у пацу од белог лука, першуна, лимуна и зејтина...
Порушили су наш свет и хоће да нас утерају у њихов. Нећемо тамо, тамо нас виде, тамо ми видимо њих, а немамо потребе за гледањем.
Довољан нам је наш додир, довољан нам је наш међусобни поглед и бићемо срећни и сами на свету. Заувек.
Нема више Кремне, продају се некакви смрдљиви ћевапи без свињетине, а за вино ме упућују напоље, нема! Овде се не пије... Где ћу...у педерске кафиће у силиконској долини.....нећу, тамо ме можда неко види, а ја хоћу да сам невидљив, као што сам хтео и оног дана у Кремни да будем, да не постојим...да будем онако сам како ни онај келнер не би могао да види, али Кремне нема.
Нема ни Марша на Дрину, ту је певао покојни Тома, а башта је била у дворишту, ту сам био сам на свету. Са успоменама.
Нема ни кафане Добој у Вишњићевој где смо Крцуновог шофера покушали да терамо да нам каже, а он није ништа говорио, пио је вињак без речи, сам. Ни једног места где могу да одем, а да ме нема...немам више где, нема ни оне аласке биртије у дорћолској марини, где нам је куварица доносила порцију рибе са репетом јер смо се најлепше љубили тог лета, њој није сметало што смо сами на целом свету.
Ко зна да ли сада износи смуђа порцијаша у пацу од белог лука, першуна, лимуна и зејтина...
Порушили су наш свет и хоће да нас утерају у њихов. Нећемо тамо, тамо нас виде, тамо ми видимо њих, а немамо потребе за гледањем.
Довољан нам је наш додир, довољан нам је наш међусобни поглед и бићемо срећни и сами на свету. Заувек.
Нема коментара:
Постави коментар