МИОДРАГ ТРИПКОВИЋ: ПЕВАЊЕ КАО СУДБИНА

Миодраг Трипковић

ПОГЛЕД НА МОРЕ

Игро лунарних сјенки! Протоку моћних ријека!
При свитању те гледам ― у недоглед се пружаш
И грлиш Бесконачност. Грм ситних, плавих ружа
Весели моје око, јер жива мрља плава
Чини да било моје мирно уз твоје спава.
И да у мрклом мраку
Гђе демон муње меће
Препознам сјајну зраку
Што руку ми покреће.

Буди ми благи лахор. Негд је пчела
Убира мед и отров са тучка давно свела.
Док листам тешку Књигу дивим се њеном раду;
Помишљам: добро ли је са природом у складу!
И ненадно осјетим под зрелим плодовима
Како ме чудна снага, јал занос, свег прожима.

Ноћу се дуго чује у свему мукли покрет
Водених ти мишића: у деблу младе смокве,

 У трски, маслињаку, у шипку који пуца
Од жеље да те схвати,
Васцијело те досегне ―
Обујми попут сунца.
Ал' недостижни су пути водени којим мамиш
Нас тужне, напуштене...

ВРАТИ МЕ У БЛАГЕ ДОДИРЕ

Врати ме у благе додире. Једва чујно
Таласање твоје доброте светом ходи.
Из једне патње, из једног бола, нујно
Твој лик се листа по мојој тамној води
Помери се из круте даљине, ослушни
Протицање облика и даноноћно врење,
Док једна слика кужна, к'о мехур ваздушни,
Распрскава се светом у чудесно семење.

Нађи ме међу стењем. Удахни топло
Ритам трајања, јасноћу вечног цика.
Прилешњен страхом за нешто бело и обло
Мој говор црта сенку твога лика.

Чуј песму што има магнет душе, руј ме
У једну боју сабласно сакрива пред животом.
У неком светом часу кад ствари ме обујме
Природа нек' занеми пред твојом лепотом.

Јер мичемо се хроми, док у сну се привиђа
Чудесно лаган корак што у врх свега се пење.
И каткад, само каткад ноћу нам слова риђа
Сажета у тачки светле уместо васељене.

Врати ме у благе додире. Једва чујно
Таласање твоје доброте светом ходи.
Из једне патње, из једног бола, нујно
Твој лик се листа по мојој тамној води.
 
***

Априлске вечери! Ноћи електрицитета!
Низ мирна поља какав урнебесни топот.
Мрак у шуме слази. У дом твој. Поноћ цвета.
Свет нестаје а ти се не помераш, Лепото.

Свет нестаје. Ти се не помераш, Лепото.
И жеже црна зрака зрно што лењо клија.
Спавамо. Сањамо себе. Љубимо трен а потом
Дишемо полен неба, корења, магнезија...

***

Не иди! Лоше су стазе и теме,
напољу снег је и невреме.

Ко ће те сред ледних сати
светлим погледом огрејати?
Ко ли ће други пред амбисом
бдети над твојим рукописом?

Зар не знаш како зима хуче
и туђем туђа рука вуче?

Ноћ је отровна, алкохолна,
тешка и доушник се у крчми смешка.

И нема никог сред олује
твом ходу да се обрадује.

Видиш ли: свет пун себе грца
― очију пуних, празна срца.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

       Миодраг Трипковић, пјесник, есејист и приповедач, рођен је у Подгорици 1947. године.
      Објавио књиге поезије: Потом отићи, Касни ждрал, Песме Хеба Хипериона (старе и нове пјесме), Доручак на Ади (записи), Пандорина кутија (есеји и коментари), Крв пјесника (есеји), Хелиогабал (есеји и приче), Тоље Паткаш (приче), Плава шума (пјесме за ђецу).
      Добитник је више значајних признања и награда: "Марко Миљанов" Удружења књижевника Црне Горе, "Витомир Николић" (за целокупну лирику), Награде за животно дело Удружења новинара Црне Горе, Грачаничке повеље итд.
       Живи у Подгорици.

Tweet