Страница сам
књиге, књиге из историје, није битан наслов са корице, битно је сазнање да
сам некада припадала једном свету. Сада
сам отргнута жељом сневача и препуштена сам „Белом свету“. Почињем своје
Ходочашће.
Рођена сам у
Призрену лепом, дивном српском граду, не
тако давно ни тако близу оном што зовемо време или наша имагинарна садашњост.
Лутања по Србији, Европи, Балкану, Црној Гори, навела су ме да се зауставим. Нећу Вам рећи, читаоче где сам се зауставила, нека то буде у постмодернистичком маниру, рећи ћу вам само да вам фалим, јер оно што носим то су наши гени које су други покушали уништити, разапети. И добро им је ишло.
Лутања по Србији, Европи, Балкану, Црној Гори, навела су ме да се зауставим. Нећу Вам рећи, читаоче где сам се зауставила, нека то буде у постмодернистичком маниру, рећи ћу вам само да вам фалим, јер оно што носим то су наши гени које су други покушали уништити, разапети. И добро им је ишло.
Косово и
Метохија. Бомба, нож, бомба, нож, ватра. Бомба, нож, жица, смрт. Бомба, нож,
крв, земља. Заједничка реч: Смрт. Осуђена сам на смрт.
Март, 2004. године,
узбуна. Склањају се јеванђеља, житија,
манастир Светих Арханђела гори. Помишљаш ли читаоче да живим од оснивања овог манастира? Грешиш.
Од скоро сам, нећу ти рећи...
Лутање и Голгота.
Ветар ме носи и гледам колоне људи. Уплаканих. У црно завијених. Оглувљених,
осрамоћених. Срећан сам што нисам човјек.
Срећан сам што сам лист и што имам право да кажем: „Ја сам постмодерни
лист књиге која носи тајну. Свету.“
Након свих
лутања, праћења колона смрти, био сам присутан и вађењу срца, утроба, деце.
Преживео сам без крви. Нису ме умрљали. Враћам се Призрену.
Сада сам
савремен, читам портале, и имам шта прочитати: „једини преостали Србин из
Призрена (Намерно изостављам краљевског) храни се из контерјенра. Живи и
преживљава. Штите га комшије, нема ништа. Нема башту, од вештачког цвећа прави
„косовске божуре“.
Враћам се себи.
Идем тражити своју књигу постања. Опет лутам. Проналазим се на свом Косову.
Избегавам вечере да ме не би линчовали, осудили, продали. Избегавам Жуте куће
да ме не би разорили. Тражим се. Бежим од свих, бежим од свега. Негде сам неко,
ја постмодерни лист са Косова поља. Чекам да се нађем.
Повратак. По ко
зна који пут. Срећан сам што нисам без хране и лекова, срећан сам што сам
исписан тајнама. Срећан сам што не зависим од њих! Од убица.
Моју свету српску
реч не могу убити, не могу продати. Рађали су ме дуго, труднички болови су били
покапани знојем са чела. Преживео сам и апостофирам своје преживљавање јер је
на светој земљи то мисија.
Одбио сам да
живим у туђим световима. Одбио сам да прихватим идеологију постмодерне у смислу
да могу да живим у измишљеним световима у туђим сновима. Пристајем једино на
живот на Косову, пристајем да будем у
сновима косовске (читај, читаоче српске деце).
Враћам се само са
надама и успоменама, не дам се ватри, не дам се камену, не дам се земљи.
Jедан пост скриптум:
Косово није моја
постмодерна, мада јесте мој свет, мој једини могући, свети свет.
Нема коментара:
Постави коментар