Српски мој народе, перфидно жедан преведен преко воде, предајем ти овај срцопис широм земаљскога шара по којем неко појмове меша и логику вара, да не изгубиш мозгопис кад си заборавио земљопис! А у земљи је много тога записано! И дубоко!
С дубоким наклоном Вожду Карађорђу
Људи моји, кад кум кума убије
срамота му умрла није!
Радовање - Јадовање!
вечито туговање,
српско боловање!
Оболела Србија
смакнућем Ђoрђија!
Срби, велики и мали
Из Срба се исписали!
Отачаства препуна уста
А Србија све више пуста
Јунаштво у заседи
Чојство о греди
Како, Боже, да спасиш нас
кад Србину Србија није спас?
Кад је корак од Ума до зулума
около и у сред Радовањских шума?
Не од јуче и не само сада
кад Кум на правди Бога од Кума страда?
Кад глава мора да се заложи
времену које наше зло множи?
Опој, Мелентије, живе главе,
мртве су наговорили траве
Да расту само усправно
да надрасту доба заборавно
То доба које собом калкулише
које Србина из Срба испише!
Опој, Мелентије, српскога Господара
који знаваше како му народ дамара
Који у доба мирна и нејака
ревносно убија свакога јунака
И простире дежурно поштовање
пред свако српско Покајање
Да би кроуз општу Скитију
претворили Србију у Бестрагију!
Опој, Мелентије, с моралнога трона
сва она српска понижена звона!
Па опој живе и нејаке
све редом ђаволове ђаке
Па опој и она четири слова
што често служе уместо покрова!
Сврати, Мелентије, опет у Жабаре
поред Деспота Стефана цркве старе
Петрахиљом из све снаге
помлати Србе, луде и драге
Жестоко да добро запамте
да се својој лудости не поврате!
Јер, чудни смо ми, Мелентије,
из ове опет догођене Бестрагије!
Најпоштенији на свету подлаци,
најмудрији на земаљском шару лудаци!
Кад од нас вештину уче криминалци
Кад нас за алфу и омегу држе полицајци!
Кад и овако мала Србијица
има много уклетих Вујица
Који на две ватре пеку руке
и двоструке своје трпе муке!
Да их сунце тамним зрацима не грије,
да их сопствена не гађају из бусије!
Да нико више никоме није
добротвор вежи од крвопије
Да сви јецаји од народних дамара
буду у служби трговачких господара!
Одврати, Боже, народ од пазаришта
кад најбоље синове продаје за ништа!
Кад за свадбе и сахране купује пешкире
о једном трошку, стид препунио чакшире
Да образ не отврдне тврђе од корала
да између распамећених не отиче обала
Па тако из ништа у друго ништа
од једног до другог јавног пазаришта
Да му Марашлије из поштења не држе лекције,
мом сорабском народу из срца Србије!
Како и Бог да ми народ сачува
кад мисао зла кроз главу дува?
Која сопствена Спасиоца
у бисаге и на врх коца!
О народе, дубоко ожалошћени,
велики стид нараста у мени!
Па ти си у бисаге и на врх коца
Марашлији свога однео оца!
Задавна студ нарасла до Грла
са Радовањског Драгићевог Трла!
О народе, високо савијена тела
јаукнуо камен од понижења чела!
Увијен читав јунак у плаштанице,
па га носе кроз своје несвестице
Између српских Харибда и Сцила
Првог јунака Срба без куцавица жила
Неће Вожд у једну крпу обичну
Хоће у причу Србима сличну!
Да се прича дуго и приповеда
О нечему што Србе храни и разједа!
Што сте, јади вас не стигли,
Своју српску крв пролили?
Што, Милоше, не рече да требаш главу?
Донео бих ти је, читаву и здраву!
Да ти подупрем твоју горе
Да Марашлији обе одговоре
Како и доликује српској Глави
А не, којекуде, очи по трави!
Сваки свога познајте крвника
Жене, децу наспрам својих слика!
Зашто Сербијо од ума
Корак правиш до зулума?
Зашто у безглавој нади
Глава Глави о Глави ради?
Зашто са очима од вида
кроз пројекцију привида?
Чему народу свака нада
Кад му десна од леве руке страда?
Како препознати воскреслу Сербију
кроз српску догођену Бестрагију?
Беч, 27. мај 1989.
(Ова поема је награђена првом наградом на првом Краљевском књижевном конкурсу у Београду на Светог Николу, 19. децембра 1992. године)
Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Издавач: Српска књижевно издавачка задруга Његош, Беч. Насловна страна и илустрације: Ира Петровић. Штампа: Мултипринт, Рузвелтова 42, Београд. Тираж 500 примерака. Беч-Београд 1989.
Нема коментара:
Постави коментар