 |
| Славица Бијелић |
Чудни су путеви Господњи, говорила је моја мајка.
Нисам знала шта то значи, а нисам се посебно ни интересовала. А и што бих?
Ушушкана у топлину свог породичног дома имала сам све, баш све сем родитеља. Кад кажем породичног, то се односи на људе који су ме одгајили, који су ме давних година усвојили и бринули о мени као да сам њихова. А то сам и била. Њихова мала мезимица.
Свог најранијег детињства се и не сећам. Сећања ми не допиру тако далеко.
Сећам се поласка у школу, задиркивања других. Звали су ме усвојеница, копилуша, пасторка. Давали су ми разна имена, свакако погрдна.
Једни су причали да су ме родитељи оставили зато што су били сиромашни. Други су говорили да су били премлади за дете, а било је и оних који су говорили да сам остављена зато што сам била много ружна беба. Углавном су ме избегавали.
Тешко ми је падало све то, али сам тугу скривала од свих. Правила сам се да не чујем њихове злураде коментаре, нисам их ни у кући помињала. Нисам желела да се моји родитељи осећају лоше због тога. Штедела сам њих а уништавала себе. Од малена сам тугу прихватила као своје друго ЈА. Туга је била моје друго име, али то име нико није знао. Нико сем мене.
Одлазак на факултет је подразумевао и одлазак од куће.Одлазак у нову непознату средину. Мама је плакала данима, као да ме шаље на ратиште, а тата је нервозно избацивао колутове дима, палећи цигаре једну на другу. Упаљач није користио.
За све протекле године нико од мојих биолошких родитеља ме није тражио, а нисам ни ја њих. Они се чак нису ни помињали у нашој кући. Нисам се претерано трудила да сазнам било шта о њима, али то не значи да ме није интересовало. Напротив. Интересовало ме је много тога.По глави су ми се врзмала разна питања – Да ли су живи? Какво то срце може имати жена спремна да остави дете? Да ли су се некад запитали како изгледам, какав сам ђак?
Много питања никад наглас изречених било је добро складиштено на дну моје израњаване душе.
Велики град је само утемељио моју самоћу. Осећала сам се усамљеније него икад пре. Бар тако ми се чинило. Дани су ми били монотони. Када нисам била на предавању, време сам проводила у изнајмљеној подстанарској собици.
Могла сам направити прекретницу у свом животу, јер била сам у граду где ме нико није познавао. Могла сам, али нисам умела. Навикнута на самоћу, ретко сам причала и то само када би ме неко нешто питао.Нисам желела да се намећем другима, а чинило се као да нисам ни претерано занимљива, јер су ме ретко позивали у своје друштво.
Бојан је направио прекретницу у мом животу. Али и у свом.
Знала сам га површно. Виђали смо се повремено у амфитеатру, мада нико од нас није показивао интересовање за оног другог.
Запазила сам да је неко сличан мени – вук самотњак. Најчешће би стајао сам, задубљен у неку књигу или загледан у даљину. Деловао је одсутно, чак помало и смотано.
Наше дружење је почело сасвим случајно у студентској мензи. Како није било слободног места, сео је поред мене. Ионако је столица до моје била увек празна. Причали смо необавезно о свему и договорили се да још исте вечери прошетамо.
Нисам се посебно радовала тој шетњи, јер Бојан ми се није допадао као мушкарац, али могао је да буде лек за усамљеност.
Постојало је много заједничких тема о којима смо могли причати сатима а тога сам постала свесна већ при првом сусрету. Исто као и ја, Бојан се тешко прилагођавао. Не значи да није био друштвен, али имао је блокаду у комуникацији са другима. То нам је била заједничка црта.
Наше пријатељство је било чисто, невино, искрено. Пријатељство које искључује љубав. Иако сам са Бојаном могла о свему да причам, нисам му никада поменула непознаницу свог порекла. То је било негде дубоко закопано у мени.
Без размишљања сам прихватила Бојанов предлог да се на наговор његовог познаника прикључимо новооснованој групи која ради са младима у циљу решавања њихових проблема и јачању самопоуздања.Чак ми се и назив удружења допао - РЕЛИГИЈА, МЕДИТАЦИЈА, СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА.
Бојан и ја смо били нови.Све очи су биле упрте у нас. Нетремице су нас посматрали пар тренутака а онда нам је домаћин пожелео добродошлицу.
Нико ме никада није срдачније поздравио. А ни Бојана. Оснивачи групе су били господин и госпођа, рекла бих дупло старији од нас. Речи су им биле благе, одмерене. Из сваке њихове речи осећала се топлина. Срдачност.
У тренутку сам осетила презир према себи, јер сам рекла Бојану да ми се не допадају њихове очи, а очи су огледало душе. Заиста ми се нису допадале. Зашто, не знам. Бојан ми је упутио прекоран поглед од ког сам се постидела.
Остали чланови групе су деловали некако погубљено или ми се бар тако чинило.
Углавном су били млади, тек мало више старији од Бојана и мене. Било је и жена и мушкараца. Они су нас само посматрали, док су нам водитељи давали основне смернице о раду. Објаснили су нам да се сеансе одржавају у вечерњим сатима, јер важно је да група буде комплетна.
Дали су нам инструкције како да се понашамо ван групе, а то је подразумевало да све што се дешава унутар ове просторије ту и остаје. Своју изјаву су образложили тиме, да енергетски вампири вребају на све стране и да уколико детаљно неком препричамо сеансу, расипамо беспотребно енергију, а то ће додатно умањити наше ионако мршаво самопоуздање. То образложење ми се донекле учинило логичним, као и све остало о чему су касније причали.
А причали су и то доста. Корене свих проблема везивали су за пренатални период, а спасење се огледало у вери. Причали су о штетности меса и месних прерађевина, фаворизујући биљке као основну исхрану.
Бојан и ја смо их слушали нетремице. Други су већ напамет знали ту причу. Деловало је као да и они слушају. Седели су у истом положају све време. Деловали су мршаво, бледо, изгладнело. А можда је то била моја погрешна процена због неонске сијалице. Одагнала сам мисли вративши се у стварност.
Сеанса почиње. Гасе се светла, пале се свеће. Лежимо на поду. Уче нас како да дишемо. Пратим инструкције. Удах, издах, удах, издах...
Слике светаца су поређане око свећа. Понављамо речи које изговарају наши инструктори. Личи на молитву. Такву молитву до сад нисам имала прилике да чујем. Разликује се од оне којој ме је учила мајка. Помиње се Бог, Исус Христ. Свакако да је молитва, постајем већ сигурна. Затварамо очи, пратећи инструкције. Замишљамо оно што они траже од нас, а не што би смо хтели. Фокусирају нам мисли. Покушавам да будем присутна, да делујем овде и сада, али не успевам тако како бих желела. Осећам неку нелагоду. Не умем да објасним одакле долази.
За разлику од мене Бојан се осећао лепо, каже да му је пријало. Чак је и мене убеђивао да је проблем у мени, јер не умем да се опустим. Обећала сам му да ћу покушати на следећој сеанси.
Нисам успела. Свака наредна сеанса ми је била иста ако не и гора од претходне. Бојан је закључио да сам безнадежан случај и скоро да сам му поверовала.
Хтела сам да одустанем, али на Бојаново инсистирање сам остала у групи.
Понестајало ми је снаге, данима сам јела само блитву. За викенд нисам отишла кући. Како бих мајци објаснила да једем само траву. Не би ми дозволила. Одувек је акценат стављала на здраву исхрану. Посебно моју. Правдала сам се обавезама на факултету. Ни Бојан није ишао кући.
Две недеље сеансе су биле више него довољне да ми понестане и оно мало самопоуздања које сам донела са собом. Плашила сам се сопственог лика. Огледало сам избегавала. Бојан је изгледао лоше, мада је тврдио да се осећа добро. Исцрпљеност која му се огледала на лицу правдао је учењем ноћу.
Инструктори су постајали све захтевнији, а ми све послушнији. Кроз молитву су нас учили да одсуство свега материјалног доводи до узвишења и просветљења. Скидали су са нас ланчиће, прстење, наруквице и све што би им се учинило вредним. Омамљени њиховим гласом, онако у полусвесном стању сами смо пружали руке дозвољавајући им да поскидају сав накит који им се учини потребним.
Имала сам тешку ноћ. Кошмарне снове. Вриштала сам. Пробудио ме је сопствени врисак. Сетила сам се сна. Садржао је поруку.
Остатак ноћи била сам будна. Ујутро сам отрчала код Бојана. Не знам одакле ми снага за трчање, али тог јутра сам је имала.
- Бојане, они су секта! Упали смо у секту!
Гледао ме је разрогачених очију мислећи да причам глупости. Плакала сам, дрмала сам га снажно за рамена а он је гледао кроз мене.
- Бојане, чујеш ли ме? Морамо побећи! -била сам упорна.
Полако као да се будио из полусна.Напокон моје речи допреше до њега.
Нисам знала шта то значи, а нисам се посебно ни интересовала. А и што бих?
Ушушкана у топлину свог породичног дома имала сам све, баш све сем родитеља. Кад кажем породичног, то се односи на људе који су ме одгајили, који су ме давних година усвојили и бринули о мени као да сам њихова. А то сам и била. Њихова мала мезимица.
Свог најранијег детињства се и не сећам. Сећања ми не допиру тако далеко.
Сећам се поласка у школу, задиркивања других. Звали су ме усвојеница, копилуша, пасторка. Давали су ми разна имена, свакако погрдна.
Једни су причали да су ме родитељи оставили зато што су били сиромашни. Други су говорили да су били премлади за дете, а било је и оних који су говорили да сам остављена зато што сам била много ружна беба. Углавном су ме избегавали.
Тешко ми је падало све то, али сам тугу скривала од свих. Правила сам се да не чујем њихове злураде коментаре, нисам их ни у кући помињала. Нисам желела да се моји родитељи осећају лоше због тога. Штедела сам њих а уништавала себе. Од малена сам тугу прихватила као своје друго ЈА. Туга је била моје друго име, али то име нико није знао. Нико сем мене.
Одлазак на факултет је подразумевао и одлазак од куће.Одлазак у нову непознату средину. Мама је плакала данима, као да ме шаље на ратиште, а тата је нервозно избацивао колутове дима, палећи цигаре једну на другу. Упаљач није користио.
За све протекле године нико од мојих биолошких родитеља ме није тражио, а нисам ни ја њих. Они се чак нису ни помињали у нашој кући. Нисам се претерано трудила да сазнам било шта о њима, али то не значи да ме није интересовало. Напротив. Интересовало ме је много тога.По глави су ми се врзмала разна питања – Да ли су живи? Какво то срце може имати жена спремна да остави дете? Да ли су се некад запитали како изгледам, какав сам ђак?
Много питања никад наглас изречених било је добро складиштено на дну моје израњаване душе.
Велики град је само утемељио моју самоћу. Осећала сам се усамљеније него икад пре. Бар тако ми се чинило. Дани су ми били монотони. Када нисам била на предавању, време сам проводила у изнајмљеној подстанарској собици.
Могла сам направити прекретницу у свом животу, јер била сам у граду где ме нико није познавао. Могла сам, али нисам умела. Навикнута на самоћу, ретко сам причала и то само када би ме неко нешто питао.Нисам желела да се намећем другима, а чинило се као да нисам ни претерано занимљива, јер су ме ретко позивали у своје друштво.
Бојан је направио прекретницу у мом животу. Али и у свом.
Знала сам га површно. Виђали смо се повремено у амфитеатру, мада нико од нас није показивао интересовање за оног другог.
Запазила сам да је неко сличан мени – вук самотњак. Најчешће би стајао сам, задубљен у неку књигу или загледан у даљину. Деловао је одсутно, чак помало и смотано.
Наше дружење је почело сасвим случајно у студентској мензи. Како није било слободног места, сео је поред мене. Ионако је столица до моје била увек празна. Причали смо необавезно о свему и договорили се да још исте вечери прошетамо.
Нисам се посебно радовала тој шетњи, јер Бојан ми се није допадао као мушкарац, али могао је да буде лек за усамљеност.
Постојало је много заједничких тема о којима смо могли причати сатима а тога сам постала свесна већ при првом сусрету. Исто као и ја, Бојан се тешко прилагођавао. Не значи да није био друштвен, али имао је блокаду у комуникацији са другима. То нам је била заједничка црта.
Наше пријатељство је било чисто, невино, искрено. Пријатељство које искључује љубав. Иако сам са Бојаном могла о свему да причам, нисам му никада поменула непознаницу свог порекла. То је било негде дубоко закопано у мени.
Без размишљања сам прихватила Бојанов предлог да се на наговор његовог познаника прикључимо новооснованој групи која ради са младима у циљу решавања њихових проблема и јачању самопоуздања.Чак ми се и назив удружења допао - РЕЛИГИЈА, МЕДИТАЦИЈА, СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА.
Бојан и ја смо били нови.Све очи су биле упрте у нас. Нетремице су нас посматрали пар тренутака а онда нам је домаћин пожелео добродошлицу.
Нико ме никада није срдачније поздравио. А ни Бојана. Оснивачи групе су били господин и госпођа, рекла бих дупло старији од нас. Речи су им биле благе, одмерене. Из сваке њихове речи осећала се топлина. Срдачност.
У тренутку сам осетила презир према себи, јер сам рекла Бојану да ми се не допадају њихове очи, а очи су огледало душе. Заиста ми се нису допадале. Зашто, не знам. Бојан ми је упутио прекоран поглед од ког сам се постидела.
Остали чланови групе су деловали некако погубљено или ми се бар тако чинило.
Углавном су били млади, тек мало више старији од Бојана и мене. Било је и жена и мушкараца. Они су нас само посматрали, док су нам водитељи давали основне смернице о раду. Објаснили су нам да се сеансе одржавају у вечерњим сатима, јер важно је да група буде комплетна.
Дали су нам инструкције како да се понашамо ван групе, а то је подразумевало да све што се дешава унутар ове просторије ту и остаје. Своју изјаву су образложили тиме, да енергетски вампири вребају на све стране и да уколико детаљно неком препричамо сеансу, расипамо беспотребно енергију, а то ће додатно умањити наше ионако мршаво самопоуздање. То образложење ми се донекле учинило логичним, као и све остало о чему су касније причали.
А причали су и то доста. Корене свих проблема везивали су за пренатални период, а спасење се огледало у вери. Причали су о штетности меса и месних прерађевина, фаворизујући биљке као основну исхрану.
Бојан и ја смо их слушали нетремице. Други су већ напамет знали ту причу. Деловало је као да и они слушају. Седели су у истом положају све време. Деловали су мршаво, бледо, изгладнело. А можда је то била моја погрешна процена због неонске сијалице. Одагнала сам мисли вративши се у стварност.
Сеанса почиње. Гасе се светла, пале се свеће. Лежимо на поду. Уче нас како да дишемо. Пратим инструкције. Удах, издах, удах, издах...
Слике светаца су поређане око свећа. Понављамо речи које изговарају наши инструктори. Личи на молитву. Такву молитву до сад нисам имала прилике да чујем. Разликује се од оне којој ме је учила мајка. Помиње се Бог, Исус Христ. Свакако да је молитва, постајем већ сигурна. Затварамо очи, пратећи инструкције. Замишљамо оно што они траже од нас, а не што би смо хтели. Фокусирају нам мисли. Покушавам да будем присутна, да делујем овде и сада, али не успевам тако како бих желела. Осећам неку нелагоду. Не умем да објасним одакле долази.
За разлику од мене Бојан се осећао лепо, каже да му је пријало. Чак је и мене убеђивао да је проблем у мени, јер не умем да се опустим. Обећала сам му да ћу покушати на следећој сеанси.
Нисам успела. Свака наредна сеанса ми је била иста ако не и гора од претходне. Бојан је закључио да сам безнадежан случај и скоро да сам му поверовала.
Хтела сам да одустанем, али на Бојаново инсистирање сам остала у групи.
Понестајало ми је снаге, данима сам јела само блитву. За викенд нисам отишла кући. Како бих мајци објаснила да једем само траву. Не би ми дозволила. Одувек је акценат стављала на здраву исхрану. Посебно моју. Правдала сам се обавезама на факултету. Ни Бојан није ишао кући.
Две недеље сеансе су биле више него довољне да ми понестане и оно мало самопоуздања које сам донела са собом. Плашила сам се сопственог лика. Огледало сам избегавала. Бојан је изгледао лоше, мада је тврдио да се осећа добро. Исцрпљеност која му се огледала на лицу правдао је учењем ноћу.
Инструктори су постајали све захтевнији, а ми све послушнији. Кроз молитву су нас учили да одсуство свега материјалног доводи до узвишења и просветљења. Скидали су са нас ланчиће, прстење, наруквице и све што би им се учинило вредним. Омамљени њиховим гласом, онако у полусвесном стању сами смо пружали руке дозвољавајући им да поскидају сав накит који им се учини потребним.
Имала сам тешку ноћ. Кошмарне снове. Вриштала сам. Пробудио ме је сопствени врисак. Сетила сам се сна. Садржао је поруку.
Остатак ноћи била сам будна. Ујутро сам отрчала код Бојана. Не знам одакле ми снага за трчање, али тог јутра сам је имала.
- Бојане, они су секта! Упали смо у секту!
Гледао ме је разрогачених очију мислећи да причам глупости. Плакала сам, дрмала сам га снажно за рамена а он је гледао кроз мене.
- Бојане, чујеш ли ме? Морамо побећи! -била сам упорна.
Полако као да се будио из полусна.Напокон моје речи допреше до њега.
Присећали смо се заједно свих појединости док нам се језа кроз кости провлачила. Повраћала сам. Било ми је лоше. Мислила сам да ћу умрети.
И Бојан се осећао исто.
Неколико дана нисмо излазили из куће. Тражили су нас. Дискретно. Важно им је било да се вратимо у групу. Самоиницијативни одлазак се не толерише.
Плашили смо се за своје животе. Сажаљевали друге који су остали заробљени у канџама порока.
Самопоуздање је изнедрило однекуд. Отишли смо у полицију.
Своја најмрачнија искуства поделили смо са њима. За нас олакшање, за њих посао.
Све се одиграло муњевитом брзином.
Удружење РЕЛИГИЈА, МЕДИТАЦИЈА, СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА се распало у трену.
Инструктори су ухапшени, таоци ослобођени.
О њима брине тим стручњака. Постепено их враћају са маргине.
Листајући биографију оснивача поменуте секте осетила сам јак бол у слепоочницама. Нагон за повраћањем нисам могла да обуздам.
„Чудни су путеви Господњи“-сетих се речи моје мајке.
Оснивачи поменуте секте, били су моји биолошки родитељи.
И Бојан се осећао исто.
Неколико дана нисмо излазили из куће. Тражили су нас. Дискретно. Важно им је било да се вратимо у групу. Самоиницијативни одлазак се не толерише.
Плашили смо се за своје животе. Сажаљевали друге који су остали заробљени у канџама порока.
Самопоуздање је изнедрило однекуд. Отишли смо у полицију.
Своја најмрачнија искуства поделили смо са њима. За нас олакшање, за њих посао.
Све се одиграло муњевитом брзином.
Удружење РЕЛИГИЈА, МЕДИТАЦИЈА, СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА се распало у трену.
Инструктори су ухапшени, таоци ослобођени.
О њима брине тим стручњака. Постепено их враћају са маргине.
Листајући биографију оснивача поменуте секте осетила сам јак бол у слепоочницама. Нагон за повраћањем нисам могла да обуздам.
„Чудни су путеви Господњи“-сетих се речи моје мајке.
Оснивачи поменуте секте, били су моји биолошки родитељи.
БИОГРАФИЈА
Славица Бијелић, рођена 25.03.1970. у Ваљеву.Завршила Педагошку академију, а потом Учитељски факултет, Универзитета у Новом Саду. Ради као учитељица у селу Лелић, надомак Ваљева.
Објављивала радове у „Ђачком добу“, пишући за децу и о деци, као и о Лелићу доживљавајући га као српски Острог.
Стручне чланке, као и оне које се односе на негативан утицај мас-медија на децу објављивала у Просветном прегледу.
Прозне радове и духовну поезију објављивала у електронским и штампаним часописима.
Као ментор литерарних ствараоца нижих разреда добитник је Похвалнице за освојено друго место на Светосавском књижевном конкурсу-Београд, прво место на Дечјем васкршњем сабору-Крушевац,освојене награде за прво и друго место на конкурсу „Желим да ти кажем“-Ваљево, друго и треће место у збирци песама деце Ваљева „Песме о љубави“, као и низ значајних признања за менторски рад у литерарном стваралаштву.
Живи у Ваљеву са супругом Мирославом, ћеркама Исидором и Даријом, који су јој уједно највећа подршка и инспирација за све што ради.
Ово је врхунска проза.
ОдговориИзбришиХвала најлепше.
Избриши