 |
| РАНКО ЈОВОВИЋ |
Поздрављамо дивље песнике света!
Сунце, ваздух, пастира, ђавола, анђела,
Козу, овцу, коња, орла, свраку ―
Бога над и у њима.
Поздрављамо светлост заслепљујућу
Што попут вечног струји наниже,
Поздрављамо уру кад хорде брђана
Улетеше у овај град
Кад натераше бронзаног лажибога
На капији градској ―
Да по божански извеже:
Градитељи, здраво!
Поздрављам вас, о дивљи песници
Бодеже, оклопе, седланике,
Бичеве, топузе, боксере, дреноваче,
Мисли ваше завереничке, сенке хитре -
Сав тај природан материјал
Одискон Освајача
Нарочито поздрављам.
И чекиће ваше тешке, еластичне ―
И крижеве и ексере чекића
Поздрављам.
Бесне мађије на вашим челима
Пред којим проплакаше градски урођеници
Поздрављам криком новорођеног дивљана.
Са дна овог шупљег дна
Где човек и нешто живе удружени
Где човек и ништа рат воде ―
Поздрављам дивљи плач
Разговетних, облачних, тавних.
СПАСИ БОЖЕ
1
Спаси Боже мој разум
Раздробљен, нападнут безданима,
Без очију, срца, без свјетлости,
Сакат, зао, најмрачнији ―
Мој разум ошинут хиљадама јачих,
Убојитијих, подлијих, још црњих ―
Спаси Боже моје мучење
Мој пут на земљи
Мој сан о земљи
Моју стабљику повијену над земљом,
Спаси Господе мој сироти разум
И разум мојих пријатеља
И разум мојих непријатеља помилуј,
Дај нам дажд
Да оперемо лице, пол и тијело
Пусти ваздух
Пусти Господе чисто дисање међу нама ―
Не дај да ова Земља страда.
2
Спаси Боже моје сузе
Сузе жалоснице
Сузе радоснице
Сузе грешнице
Сузе крвавице
Сузе усамљене
Спаси Боже наше сузе
Кукавице.
Спаси Свемогући мој изгубљени народ
Не дај очају
Спаси очајног, изгубљеног
Да не залаје
Да не загрокће ―
Гледај Благи ове суре свиње
Око нас, међу нама, над нама
И таква су наша браћа
Врати сузу у њихове очи.
3
Сачувај Боже моје груди
Пуне горког садржаја,
А одбрани од опште среће и истине,
(Добар је и овај сумрак стогодишњи)
Ове суморне грађевине, суморне народе,
Суморну слободу
Заштити ―
Смутно је, али сачувај и смутно.
Нека стијена и Орао и даље круже
И стријељају
И трава нека лети
И нека камен једнако суди о нама ―
Али Господе заштити тако и старицу моју
И кравицу у пољу, ведро млијека, покислу чељад,
Кокоши, раж и пшеницу ―
Моју тужну истину
Господе очувај.
(1984)
РАСПЕЋЕ
Касапница је ово,
Каква поезија,
Какав Кафка и његове дјетињарије,
Орвел је творац најљепших бајки.
Ја сам рођен да рађам и рушим
Оштар зрак Суре планине.
Једем ја полицијске системе,
Једу они мене.
Вјечни смрад живота,
Баруштине свјетске
Испијам као нектар.
Ждерем живо коље,
Живу чељад,
Ждеру и они мене.
Злочини нада мном,
Над нама,
Над дјецом залуталом у овај свијет,
Права су мелодрама
Једног дана кад нам се Погледи Укрсте.
Бацио сам око на један ружни народић
Који се зори својим подлостима,
А ружне смо хранили хљебом,
Учили разним вјештинама,
Књизи и љубави.
Со им открили,
Васпитавали их да не буду марва.
Која вајда ―
Ено их арлаучу
Луди антихристи,
Колац љубе.
Ово је земља за укоп
И сваку несрећу ―
Поскитао се наш крвави соко.
ЉУБАВ
Та Љиља Брик. То чудо од жене
Вољела је и мене.
Љиљан, Љиљана, Љиља ―
Тако се чедом звала
Вољела је два брата близанца
Два црна кристала.
Паметнија, љепша од мене
Нестварнија од Русије ―
Није љубила моје руке
Грлила је муке моје Поезије.
Свака част Русији - има, има
Има Кијевску Лавру, брезе, Љермонтова...
Има намјере поштене
Али шта ће Русији Љиљин гроб без мене.
Путовао сам много и дуго.
Био најгори. Дружио се са најгорим свијетом
Али послије љубави са Љиљом
Постао сам дјететом.
Разумије ме Ахматова
Волим је и данас ―
Њу сам пропатио логорашки
У зао час...
Али Љиљану у гријеху и кајању
Зато смо данас и ја и Русија
У жалосном стању.
Подгорица, субота 5. децембар 1992.
ШТА ЈЕ ЧОВЈЕК
БЕЗ ПОДВИГА ГОСПОДЕ
Мало је Старих Црногораца на свијету
Уопште мало је Рођених Срба
Остало је распршено у збјеговима
По периферијама великих градова
Продају, нуде част, цигарете, помаде
Пертле и свакојаке ђинђуве
А понеки и црну, турску траву
Звану куга.
У Горском вијенцу још крваре, зборе и творе
Косовски прваци и премудри Божји Свештеници.
Старих Грка и нема
До у Илијади
Можда у Хелдерлиновим усјевима-виноградима.
Руси ― чувени Царски народ
Људи од Части и Оружја
Пјесници у сваком подухвату
Пјесници и у злочину
Још пламте само у пламену Толстоја и Достојевског.
Што рећи о Енглезима
Да нема Шекспира, не би се ништа знало
О њиховој уклетој величини ―
Била би то једна бивша Империја
Страх и трепет
За ионако понижене афричке народе-племена.
Зар потонуше умни, ал силовити Пруси
Гетеова и Ничеова наука још нас сјећа
На младост Човјечанстава
На обнову Античке Љепоте,
Данас, њемачки Дух је ― Крв економије.
Самурај би био спрдња
Или убица из ниских побуда.
Кинези, који су измислили Слободу и Звијезде
Барут и Јапанце
Прије но је гранула Зора и стишала се Тама
Ено су се преобразили у мраве.
Французи,
Некако постојанији и духовнији ―
Тај Галски сој још траје,
Али и они су били.
Нема више Старих народа
Постоји само Њихова Поезија о Њима
И нема наде да ће се поново Родити
Једном Рођени.
ЗЛОЧИН ЈЕ НАШЕ ИМЕ
И ДУША ЈЕ НАША ЗЛОЧИН
ЗЛОЧИН ЈЕ НАШ БОГ
Ми нијесмо пријатељи. Ни себи.
Ми смо рођени непријатељи
Свега што је људско
Ако људског игдје има.
Ми смо домовина, гнијездо, легло непријатеља
Ми смо мржња, похлепа, убиство,
Злочин је наша душевност, Бог и повјетарац
Пољубац, дијете у наручју.
Пропиштала је земља натопљена крвљу невиних жртава
А ми се сладимо њеним мукама
Све је то за нас свадба и пијанство,
Наши ратни злочини су ситница
Према нашем свакодневном послу
Мало је,
Ако их уопште има
Злочина на овом свијету
Који нијесу наших руку дјело.
Американци Европљани ― Њихова недјела која нијесу без
одјека
За нас су дјечја посла, аматеризам,
Њихови логори, поробљавања, масакри нејаких народа
Ластина су гњездашца. Сузица на хумки ―
Они су то, могло би се рећи, чак устврдити
Чинили из љубави, просто васпитно.
Слободни Американци
Својом су слободном заставом
Завили пола Човјечанства у црно
Али све за бољитак голоруких, ропских душа,
Па и кад је нека неразумна дружина-држава
То и злочином извикала
Кад су наши дуго прикривани злочини откривени
(Ми их нијесмо прикривали. Ми смо се поносили
њима.)
Све је засјенила слава наших монументалних
злочинстава.
Балкан прослављен људождерима
Задивили смо својим људождерством
Куд ћеш већег признања,
То је више од злочина. Страшније од Богоубиства.
Ми смо да се све затре
Све што Божји и Људски Суд слуша.
Ми смо да се Закони на земљи
Једнако и на Небу
ОЗЛОЧИНЕ.
Злочин је просвјетљење.
И ако икаква Сила Богом подупрта сања
Да нас може одучити од Зла
Грдно се вара ―
Злочин је наш Бог.
Наше су цркве тамнице
Наши монаси тамничари
Наше владике крвави барјактари.
Наши су градови контејнери
Из којих се циједи крв и шири смрад.
Наше су школе школе мржње
А наши учитељи једнооки антихристи
Нашом вољом је уништена свака нада.
Ми смо бацили усијаног монструма на Хирошиму
И тако Јапанце научили искрености.
У Јасеновцу смо поклали на стотине хиљада Нас,
Аушвиц је наше ремек-дјело.
И нема Раја који се може сакрити од нашег Пакла
Нити Пакла који ће издржати на нашим мукама.
У злочину рођени и рађани вјековима
Злочином се поздрављамо, љубимо и крстимо
Злочин је наш Бог
Ми Срби.
Подгорица, 9. јул 1990.
СУЗЕ МОГ ОЦА
Кад је принц-краљ
Петар Други
Изблебетао преко радија
Оно што му је издиктирао
Пијани лисац Черчил
Да војска у Отаџбини приђе
Шумском маршалу...
Мој Отац је (Причала ми Мајка.)
Пролио сузе.
Кад је Велики Краљ Александар
Усмрћен у Марсељу
Мој Отац је слушајући звона
Оближње цркве Светог Ђорђа,
Пред одјељењем ђака
Пролио сузе.
(Причао ми је његов ученик
Данас старац
Бивши комуниста Вујошевић.)
Плакање у мојој породици не престаје
Преноси се с кољена на кољено
Мада нико не подноси лакше погибије
Вјероломства и илузије
Него они који вјерно служе
Богу и Отаџбини.
Милош Јововић, пјесников отац, професор српског језика и књижевности, погинуо у одступници 1945. за Краља и Отаџбину:
Ови стихови су објављени у часопису за српски језик, књижевност и културу "Слово", број 10, децембар, 2006.
БИЉЕШКА
О ПЈЕСНИКУ
Ранко Јововић је рођен 1941. године у Косићу код
Даниловграда. Основно и средње образовање завршио је у Даниловграду и
Подгорици. Студирао је на групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик
на Филолошком факултету у Београду.
"Ранко Јововић је један од
најбунтовнијих и најжешћих пјесника своје генерације, изражене субјективности и
неспутаног темперамента. Његово је пјесништво у изразу распето између
исповједног, лирског и бунтовног до повремених деструктивних тонова."
КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ:
•"Гвоздена шума" (1968)
•"Додир таме" (1971)
•"Јемство" (1974)
•"Дивљи плач" (1977)
•"Пса ми" (1981)
•"Пољубац за Ану Ахматову" (1985)
•"Гомилање страха" (1986)
•"Земља за укоп" (1987)
•"Црњански" (1994),
•"Пагани пред распећем" (1994)
•"Шта је човјек без подвига, Господе" (1998)
•"Мрачни хљеб"(2001)
•"Мој допринос разарању свијета" (2007).
•"Муње и молитве" (2008).
•"Не окрећи од мене главу, Господе" (2010).
Његови поетски избори представљени су остварењима
"Дружење са Сократом" (1983), "Залазак сунца заувијек"
(1989) и "Вуци у жалости" (1995).
Објавио је књиге записа, интервјуа и есеја: "Нека ми
не буде ништа опроштено" (1995) и "Доба дивљања". Добитник је
више значајних књижевних признања. Песме су превођене на руски, енглески,
италијански и друге језике. Био је дуго година уредник "Стварања".
"Јововићев доживљај свијета пун је парадокса, његова
поезија обилује осјећањима немира, бунта, непристајања на страх, надограђених
успјелим естетским доживљајем и богатом асоцијативношћу."
"Ријетки су пјесници овог споја, и риједак је Ранко
Јововић што муњама и молитвама, с опорошћу и горчином, с реториком у свом
стилу, и с молитвом у свом стилу, грубо и прекорно, с драинчевском енергијом
бандита и романтичном душом пјесника, од почетка стваралаштва, влада врховима
српске поезије. Пут његове поезије је развојни, не по хијерархији, већ по
дубини неоспорне вриједности."
Живи и ствара у Подгорици.
Нема коментара:
Постави коментар