Сања Ђорђевић: Опијена душа у пијаном свету и три арије среће

Сања Ђорђевић

Кишница се већ сатима слива низ олуке и оно што ме сада уводи у неки други  свет је помало чудна тишина након олује. Увек је чудно након олује...све сатима одзвања кроз ехо, бучно се ветар милује с прозорским стаклима, бучно земља упија капи, дише као џиновска неман, у соби сваки тон урличе а онда ништа, само тишина...
     Пловим на таласима, зраци ми додирују наго и мокро тело, а у ноздрвама мирис слободе. Откуцаји срца су блажени, тихи једва чујни. Мир струји кроз вене, плавичасто модре. Осмех чини ми се јачи од Сунца и све је некако уједначено, у хармонији. Вода запљускује груди и истог трена топлота узима сваку кап, и као магијом носи мирис коже до очију сачињених од драгог камена. Стари замак окружен високим зидом. Још увек не смем да отворим очи, јер мислим да сам прилично свесна. Но, то што сам свесна не значи ништа. Само ме још више узбуђује помисао да је свет нечија замисао. Ја сам само доживела нечије мисли, јасне и чисте, оне вибрирају у ваздуху, удишем сваку реч. Не смем да отворим очи јер би их у том случају затворила. То је као да затвараш врата да би ушао. Не желим да затворим врата. Иако је, рекла бих, веома потребно како бих одржала тај мир не усуђујем се да пресечем гране дрвету које је тек у цвету. И један цвет пада са дрвета, по облику бих рекла да је цвет трешње, јапанске трешње. Боја је ружичаста али толико светла да на сунцу делује скоро као бела. И то није случајно, ништа није случајно. Пада тако споро, читава вечност. У том времену могу да осетим лакоћу и лепоту плеса његових латица, нежних и тако префињених. Лепрша у ваздуху елегантно и чаробно као да има крила, уметност. Пролази време, а мени изгледа као да је стало, као да се зауставио тај тренутак неподношљиве милине и траје, траје...

      Лежим тако дуго, на води, испод Сунчевих топлих зрака, упијам мирис свежине. Упијам речи песме, видим све тако јасно. Боје су магличасте, помало размрљане, читав спектар валера. Светлост се пробија кроз гране, око мене наранџасто љубичасти сумрак, колено. Цвет ми је додирнуо колено, спонтано, неочекивано, у тренутку пада, баш у тренутку кад сам мислила да ће очи од драгог камена потпуно да ме увуку у свој унутрашњи имагинаријум.

       Још увек сам на површини, али све дубље тонем у бескрај. Колено ми још увек дрхти,  дрхтим и смешим се. Поново почиње киша. Не волим кишу, али је она нешто најлепше што сам осетила на себи. Капљице музику стварају по мом телу, стварају се концентрични кругови на недокучивом пространству воде око мене. Цвет је допловио до мојих руку и благо се завукао испод прстију, као испод коже. Додирујем прстима плишане површине и узимам га. Приносим уснама и удишем, целим бићем. Експлозија...
       Експлозија сваког момента може да уништи свики делић овог света. Грумен злата кружи  изнад нас као каква комета. Светли и прави сенку ван домашаја свог. Управо ми се пред очима одиграва смак света. Помало сам уплашена, не, нисам, престрављена сам!!!

       Трчим и трчим као у апокалиптичном филму када гомила људи јури пред земљом која се отвара да их прогута. Задихана сам и вода мог тела слива се низ леђа. Коса ми је мокра, бела хаљина на мени је поцепана и умрљана бојама. До пре неколико минута рукама сам наносила  боје на платну и стварала у великој сали, осветљеној и пуној прозора. Прсти су ми трнули у дилиријуму немогућег задовољства. Портрет је почео да се назире, скоро сам га јасно видела иако је све доста подсећало на Полокове мрље, размазане и течне на огромном зиду. Кантице су стајале тик уз мојих ногу, из којих сам црпела инспирацију. Низ прсте се сливала комбинација црвене, византијско плаве и тиркизне са примесама беле. Осећала сам како се мешају још пре него да спустим руку на површину тако познатог лица, како се образују разни облици. Осећала сам честице у телу, на телу, на платну у ваздуху. Простор и време око мене је деловало тако опипљиво. Блистави поглед, музика, осећај спајања. Окренула сам платно и оборила га на пространом подијуму. Нешто ме гонило да Полокове мрље отиснем на својој белој хаљини. У покрету као да плешем, начинила сам окрет и спустила се на колена. Прислонила руке на горњи плави део и раширила прсте. Прамен косе ми је испао из репа и сам се утопио у плаву. Испружила сам тело и руке полако спустила поред њега. Сада су већ умрљане у црвену. На секунд ми је изгледало као да сам убила човека, црвена је тако моћна боја. Време је показало да све може да изгледа као привиђење. Из црвене и плаве се родила љубичаста а ја сам и даље лежала као у трансу. Чула сам како гласови одзвањају у просторији, непознате боје, од дубоких који звуче као окидање жице на басу до оних префињених и нежних попут саксофона и виолине, само се један издвајао.

        Нисам могла да га опишем осим да су речи са тих усана текле као каква песма анђела. Просто не знам како звучи та песма, али је лепа, прија мојим ушима, нешто потпуно узвишено. Знала сам да је крај, предосетила сам. Интуиција ми је јача страна, само што се понекад оглушим о њу. Треба увек да слушам свој глас. Али крај нечега је почетак нечег другога. Златна кугла трепери и вибрира све живље. Застала сам код неке старе куће, тачније замка. Застала сам од умора, али, морам признати, и из знатижеље. Хтела сам да видим како умирем. Гледам је из даљине и доживљавам праву ерупцију у себи. Таласи полако крећу да се шире око ње. Шире се у све већем кругу који врло брзо стиже до мене. Грумен је управо експлодирао и у великом налету шљушти на све стране течно злато. Боја је тако чиста, свемоћна...Портрет са слике је почео да добија људски облик, и заједно са налетима златне полако се приближава мом укоченом телу. Више нисам тако уплашена и ако на видику нема људи. Никога, осим силуете која се формира, из течног стања боје добија чвсрт облик. Све ми је ближе и ближе. Прилази. Смеје се. Лице је прекривено златном бојом која се слива. Капљице се спуштају низ трепавице и падају на образе. Нисам баш сигурна колико добро могу да опишем олакшање које сам осетила у том тренутку. Оргазам...
        Оргазам сам први пут доживела у сну, оргазам емоција. Све би било добро када би неке речи могле увек да се доживе вишеструко. Једно објашњење никад није довољно. И моја филозофија без тога нема смисла. Мада, мислим да ће моје речи стићи до латица јапанске трешње и урезати се у њих као жиг, суви жиг. Само вешто око може да прочита песму која у мени одзвања и буди у мени најдивније осећаје. Вишеструко се заклињем на истинитост исте.

       Била сам млада и луда. Дете у мени никад неће одрасти, но, ни лудост ми не недостаје. Лудост ми одржава дисање. Тако да, исто му дође. Попила сам доста течности, крв је била жива. Осетила сам како поглед клизи са врхова мојих прстију уплетених у коси. Окренула се и посматрала како наставља преко зглобова и образа, до усана и очију и ту се зауставља. Претрнула сам у тренутку, доживела помрачење, и готово се нисам срушила. Врућина је обузела цело тело. Нисам баш била свесна шта се десило. Додир ветра на лицу, струјање торнада у телу, хладна киша у врелом летњем дану, сновиђење у аури ноћи. Ходала сам дуго, дуго док нисам успела да приђем и седнем, читава два метра. Тада сам некако почела да увиђам повезаност светова и портали разних димензија редом су се отварали. Чиста енергија.

        Могла сам да будем где год сам хтела, понеки пут и на више места у једном тренутку. У свом телу и ван њега, у својим мислима и ван њих, у том погледу и ван њега ал’ највише у њему. Онај тренутак кад схватиш да је уздах начињен да би поново искрица била рођена у оку. Све док не почне да живи у том бескрају шарених лептира и мириса који у пољу поветарац носи, мириса свих оних опорих, благих, слатких, свежих састојака. Кад сам села, пало ми је на памет како је мало свеже за то доба године. Наравно, више нисам била у својој соби. Полако сам пијуцкала из чаше, са таквим уживањем да сам могла да умрем. Дуго сам размишљала и рецитовала монолог у себи, превртала речи и тражила погодне да њима дочарам оно што сам хтела рећи. На крају сам их изговорила на глас и наишла на разумевање свемира. Бар је он на мојој страни. Свемир у оку од драгог камена, помало разливен у мојој чаши, а помало у мом оку.

       Опет осетих латицу на свом колену. Као да сам стално заштичена крошњом те необичне врсте. Загрнула сам дуксерицу преко рамена и уронила нос у њу. Тада сам начула неко шушкање у трави. Окренула сам се у том правцу.

       Ветар је доскакутао, погледао ме значајним погледом и полетео. Кренула сам за њим. Ваздух је био свеж и лако сам дисала. Непрегледна висина, без страха, са жељом да се више никад не спустим.

       Данима нисам била тако срећна. Мир и спокојство. Мислим да сам неки потомак вилењака, живим кад верују у мене. А ова ноћ је тако чудна, одговор је стигао директно из свемира. На пулту, на ћошку, добила сам колачић, можда колачић среће. Веома сам уживала у њему. Што сам га више јела више ми се јео, незасито сам га грицкала. А он се изнова и изнова увећавао. Сочан кремасти пудинг од лешника којим је био испуњен топио се у устима. На уснама су остали трагови од фила, узела сам влажну марамицу и њом се обрисала.

       Наставила сам да пијуцкам из чаше, било је освежавајуће. Седела сам потпуно опуштеног тела, у нирвани. Колико је паметно кад склопиш уговор са свемиром. Не уговор као нека формалност, обавеза, већ као договор између две особе, оне које се потпуно разумеју, уклапају иако нису исте, допуњују савршенство у беспрекорној хармонији. Као када две особе удахну у истом тренутку и начине корак сагласан у уједначеном такту, када заврше реченицу једна другој. Е тако. Такав договор са свемиром. Тако сам лепо исцрпљена. Као кад у току дана урадиш све ствари које си планирао и прилегнеш уморно на кревет. Повукла сам задњи дим цигарете и угасила је. Дубоко сам удахнула свеж и топао ваздух који је допирао са прозора поред кревета и окренула јастук на хладну страну. Киша је поново почела...

Tweet