Биљана Ђорђевић: Руке које смер показују

Биљана Ђорђевић

Животна прича

Знам старицу једну
у очима што тугу
покушава да сакрије
четворо је  деце родила
а као да није.
Три кћери стигоше најпре
и оне мислише
да би срећа била већа
да и сина добије.
И четврти он дође
наследник стиже,
окружен пажњом, бригом
ко читав свет због њега да је.
Време неумитно
кроз пешчани сат тече,
девојке свесне судбине женске
потражише дом свој други

и у том трагању
без родитељске подршке
и руке које смер показују
родише се и грешке
и нико без грешака
и без мане није
и није за осуду
ко мисли да је такав
нека покаже се.
Живот је чудо
на три стране света
одведе их
и свратиле би оне покадкад
да дом свој виде
где светлост рађања угледаше
али забрањено им је.
У срцу наследника похлепа живи
ма разуме се
и он се потомству нада
али одрећи се крви своје
испод истог срца што су одрастала
иоле разуман рећи ће
ма немогуће је.
Девојке су већ маме
а прве две и баке поносне
и док грле укућане своје
у мислима им је често старица
што бол у очима
покушава да сакрије
и свесне су да би она
да пригрли све своје
али забрањено јој је.
И нада се и она
потомству наследника
родитељска љубав
срце да испуни му
али наследник треба да схвати
љубав у срцу кад се прими
можда ће и
своје снове да оствари.
Знам старицу једну
у очима што тугу
покушава да сакрије
и боли ме јако
та туга њена
али до мене није.

Музику хоћу вечерас

Музику хоћу вечерас

нека крену звуци нежни
тишину да испуне
да мисли моје што царују
и ка теби што би да похрле
музиком нек се испуне
нек заплешу
свој танго
да грч што струји
попусти и...
Дајте те ноте
нек  зароне у дубине
плаветнилом да испуне се
па на таласима да мирно
заплешу те душе
што траже се.

Могу ја да ти будем скоро све

Могу ја да ти будем  скоро све

јер нећу све
то скоро је нијанса која је моја
онај део који не дам
чувам га за уточиште кад срећа ми треба
она најјача  и најлепша
кад загрлим је у тишини ноћи,
јер свако у себи је треба наћи најпре
ја сам је нашла
и ... не дам.

Теби могу бити искрен пријатељ

одан и брижан
и љубавница ти могу бити
она о којој сањаш
кад страсти те муче
и заголицају успомене од јуче
док су ти руке немирне биле
и речи  ми са жудњом утискивао
и могу ти бити она нит
кад се мучиш како да одлучиш
кад несигуран си
ја ћу да се осмехнем
да разумем те, загрлим
и да ћутим кад треба.

Само немој да инат тераш са мном

губитник бићеш
што би правио уз магистралу козју стазу
и уз брзу пругу ређао шине
и тражио да Сунце излази на југу
само да би у инат било
да ставу мом пркосиш
да не признаш
па исто желиш али у колосек нећеш
па би мало да кривудаш
могу ја магистралом аутом
и пешак ћу бити ако треба
али да се трошим да
пут нови стварам
тик уз овај постојећи
чак и у инат нећу
пре ћу сама.

Нећу ја да те кудим 

Нећу ја да те кудим и грдим

и да осуђујем те.
Дуго сам ја речи зауздавала
и сад кад клече пред стопала моја
да пустим узде
да се распрше
баш и не би.

Из прикрајка ћу

да сазнам дан
рођења твога и
онда ћу да сачекам
вашар први
и кад сви дођу са понудама
поћи ћу по слатки медењак
шарени са уметнутим огледалом
и дариваћу ти.

Док сладиш горчину бића свога

у младост се вратиш
да омекша душа твоја
и да се загледаш
можда себе не препознаш више
и пожелиш да схватиш и извиниш се.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

Биљана Ђорђевић, рођена у Власотинцу, живи и ствара у Нишу од 1984. Пише поезију  и кратке приче. Песме су јој објављиване у зборницима  и антологијама. Похваљивана  више пута. Бави се водитељством књижевних манифестацијама и организовањем књижевних сусрета.

Tweet