Немања Новчић: Песнички рингишпил

Немања Новчић

ПЛАВОЈ КОСИ НА ТУРСКОЈ ПЛАЖИ

Сви ви слапи јесенасти,
у струкове збите гривне –
на чија ће окна пасти
њени гласи кад дозивне

крупни сахат што се мрачи
око ноћи јулом жарке
и са луке преоблачи
у покрове старе барке?

Клизе боје залазака
и повратак лета слутим,
а пучина од облака
на пути ће останути.

Ни одоре са базара
ни цимет у шољи кафе
тако чини не разара
као матер земне харфе, 
кад у жита завичајна
загњури се снена слика
и трепери као тајна
бол у жили самртника.

Зато не знам да л' сам вредан
далеких адађо нота –
је ли то за мене ђердан
или омча мог живота? 


ПЕСМА СЛЕПЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

Какав ли се песан 'брете,
мириснији од ловора,
што га склада оно дете
иза тмулог застора?

Какве игре свију неба
у бездане њене зене
куд се некад наозебла
дивна мира од копрене?

Док увојке попадале
голицају трепе танке,
те бибаве зјапе мале
смеше ми се без застанке...

Усне све у даљем плесу
и кад глас њој умину
лицем разви јој завесу
у заносу так' невину.

Као ропац тело нагну...
Лепота се у пљес сали,
разведри јој с чела маглу
и она се тад захвали.

Дуго је из потаје
собом крила сумње злице,
а да нико не зна шта је
на срцу девојчице.

Она дланом лице хвати,
засјаше јој оба Хада.
Зашто!? – Нико неће знати,
јер сумња је јоште млада...

Сва су јарка светла свела
тихи јецај једног жеља –
кад би само час видела
очи својих слушатеља.


ДУНАВСКИ ЛЕС

мом оцу

Куд идеш?

За собом чујем увек исту поетесу
корак од блата и понеки осмејак.
Остаје сећање, јер грубости све су
већ одавно селе у обећан мрак.

Куд идем?

Када облак свије токе око груди
и кад киша птицама прекине пој,
далеко има још, још таквих људи
који су сузе терали у бој.

А када премостим
још милион младости
и једну песму мога навек згужваног папира,
јецају дамари у прерани смирај –
док улазим
у незнани дом –
и кад једном оставим
кућу, ту на осами,
свитом праћен од лукова мемљивог камена,
наћи ћу грану белих успомена –
и тад ћу стати
на путу мом.

Куд иду?

Када тела се за тела тад подмладе
и кад у лета
нових младих пета
крене плес,
моје ће усне већ бити хладне,
а модро ће ушће покривати лес.

Хеј, уз мене је тик
мој уморни сапутник...
Залуд пита ме, одговара нам затишје –
''Како то да Дунав тако мирно дише?''
Ал' Дунав је један,
а пуно нас...
Траг – ето то сам ти,
кућа још на осами.
Грлите за збогом друго срце од украса,
док не заспим испод моста од таласа,
кад моје стане,
кад дође час.
Кад једном стане...


ЧАРДАШКИ БУЛЕВАР

Аманди

Призивале су ме чардице
по булевару посуте.
Отиснуле су се године
где их старине не слуте.
У појасу чврсто заденут
крајичак малих заноса,
огревам руке препуне
жаруља на које набасам.

Улица ме дуга плаветна
к'о верна друга пратила...
Магличасти сутони са дна
скрили су Верешмартија,
место њега људи говоре –
у моје очи провидне
лепезе сенки порину
на неке нове пловидбе.

Од свих вода та је једина
која оставиће увек жеднима
макар капљу и помало немира
да би и без ветра са њом песма једрила.

Као да те познајем од пре...

Унуко сваке самоће –
тако лепо играш, као грех
шналама твојим навођен.
Росице мучних јутрења
до осмеха твог лутају.
Укори лутке од стења
букори кад затутњају.

Косом од врбиног предива
мене ти Венеро никад не дирај...
Ноћ би с тобом била одвећ предивна
за сав хладни свемир ту у мојим недрима.

Моје срце – моја старице,
зар су заспале песмарице?
Издаћеш ме због Мађарице,

сад кад је прошло
доба кад се од љубљења мре.

 

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

       Немања Новчић је рођен 4. септембра 1984. године, дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду. Ради као виши стручни сарадник у Другом основном суду у Београду. Заљубљеник у поезију од детињства, пише песме и поеме већ неколико година. Дете многих песничких утицаја, од древне азијске лирике до модерне и футуриста. Теме о којима најчешће пева су: пејзажи, жене, очај, живљење људи неуких животу...
       До сада није објављивао радове, а учествовао је на неколико песничких конкурса.

Tweet