Славимир Ј. Зеленкапић: ЗАЈЕДНИЧКИ ПЕСНИЧКИ ПОЧЕТАК

    Издавач: Светлост Крагујевац, 1977.

       Поштованој редакцији СЛОВОСЛОВЉА,

     Имам особиту част да Вам се обратим, уз превасходну захвалност што су по вашем избору на страницама Словословља објављене моје песме. Сматрам и да причу која следи вреди чути и прочитати, а можда и објавити. Вишеструки су моји разлози и мотиви за исту. Шаљем Вам један занимљив осврт који наслових ЗАЈЕДНИЧКИ ПЕСНИЧКИ ПОЧЕТАК. Ово је мали летопис и подсећање на успомену о зајеничком почетку двојице старих пријатеља песника, Драгана Мраовића и Славимира Ј. Зеленкапића. На жалост, нас двојица смо једини који су још у поезији, и који живе за поезију и данас. Уважени уредник Слободан Павићевић, и знаменити приређивач Борислав Хорват, које је на почетку окупила књига КА КЛАСЈУ, као први и последњи песник из ове књиге Лазар Радуловић и Жика Радивојевић отишли су у „друштво мртвих песника“ док је претпоследњи песник Радмило Лечић одавно одбацио перо и престао да пише.  Ако бисмо данас, као што се то слави, рецимо славили „велику матуру“ прозивка би била тужна.

       Но, ако признамо да је Драган Мраовић перјаница, а јесте, међу окупљенима у књизи, и око књиге КА КЛАСЈУ, песник са пребогатом биографијом, могли би се и једни и други поносити. Иако су неки и нечији трагови дубљи, сви песници осим одусталог, су својим проласком на житним пољима поезије, давно стигли од „млечног“- ка класју, у једро и зрело, упркос што су скромно и бојажљиво, помало злурадо, приређивач и уредник књиге ову књигу насловили КА КЛАСЈУ, иако то саме објављене песме, својом зрелошћу, и по много чему другом, нису им ни тада давале за право, нити су биле у фази млечења.

        Уважена „књижевна елита“ Крагујевца, одувек је косила, а неки други су воду носили.

        По овоме се поводила и ондашња једина издавачка кућа СВЕТЛОСТ из Крагујевца. И она је по надобудном и чудном концепту раздељивала крагујевачке песнике, на оне „градске“ са леве обале Лепенице, и оне „раднике песнике“  са десне обале Лепенице. Отуда и назив едиције „Громке радничке строфе“. Раднички „тор“ је смишљено, а не идеолошки, обележен етикетом. Дубоко је неправедна и нелогична ова подела, и свака друга подела, нациoнална, географска, сталешка, родна, и тако даље. Зар није нелогичан и понижавајући епитет „радници песници“, као да су сви остали песници нерадници?
Сврставања, поделе и торови су коб песника. О овоме сам много пута говорио, писао, чак и унео у предговору књиге ЗВЕЗДА ИЗ ЧЕСТАРА, као уредник и приређивач исте, са једином истином, или си песник или ниси, и никакви други епитети те не одређују.  

        Али, жива је истина да Књижевни клуб Застава, и песници Заставе, односно ови са десне обале Лепенице, су били прва клица, из које су поникли сви потоњи књижевни клубови и удружења у Крагујевцу. Неоспорно је да је најстарији књижевни клуб у Крагујевцу деловао управо у Застави. И данас Удужење писаца Крагујевца, покушава да баштини туђу годину оснивања као своју, и неоправдано да преузме примат првог удружења, иако је бар неколико деценија млађе од вишедеценијског Клуба из Заставе. Гашењем Заставе угасио се и Књижевни клуб Застава, заједно са једним међу најбољим Културно-уметничким друштвима Србије, то јест ондашње Југославије. Упркос томе, и пре гашења, управо из Заставе су најчувенији и најпризнатији песници били окосница, и онда и сада, прво језгро градског клуба, јер су истовремено били чланови и једног и другог. Можемо узгред и да спомињемо Ликовни студио који је деловало у Ковачници, чувеној Заставиној фабрици, који је поделило исту судбину. И он је такође први заметак ликовне уметности у Крагујевцу.

        Дакле, сво стваралаштво, и сва уметност, долазиле су са наше стране, преко десне обале Лепенице. И уважени уметник Драган Мраовић, не само радом у Застави, него и својом уметничком делатношћу, изашао је из Заставиног круга, како се то некада говорило “ из Заставиног шињела“, прешао Лепеницу, и у свет уметности ушао. Само провиђење је хтело да Мраовић започне пут КА КЛАСЈУ, да би се данас могло говорити о дожеваоници на врху њиве, када се збира и прославња успешна жетва... Мени такође чини част што смо имали заједнички песнички почетак, и што је прича о првој књизи, и овај осврт, уједно мој скромни прилог за СЛОВОСЛОВЉЕ са почетка стваралаштва и првог опуса Драгана Мраовића. Ово је прва ексклузива. Логично је да су наши животни и књижевни путеви имали властите токове, али су се у неким приликама и укрштали, првенствено када је Мраовић као уредник објављивао моје песме у Песничким новинама, или када смо се сусретали у Крагујевцу на манифестацијама Међународних сусрета писаца...

         А ево на крају, само провиђењу се може приписати, а не случајности, Мраовић у исти дан бива промовисан у редакцију СЛОВОСЛОВЉА, када СЛОВОСЛОВЉЕ објављује моје песме на својим страницама. Објава мојих песама на неки начин може се сматрати поздравом, дободошлицом и даром Драгану Мраовићу, као и Словословљу у знак захвалности, што су мојим песмама поклонили пажњу. Мислим да нови заједнички почетак, заслужује, да се упише у летопис, који ће у неко сутрашње време можда опет бити драгоцена истина и ексклузива. И зато ево повода да изненадим и обрадујем мог пријатеља и песника Драгана Мраовића и да му честитам нову улогу, а да истовремено Словословље обогатим занимљивим освртом.

ЗАЈЕДНИЧКИ ПЕСНИЧКИ ПОЧЕТАК

Књига: КА КЛАСЈУ 

Едиција: Громке радничке строфе

Уредник: Слободан Павићевић

Приредио: Борислав Хорват;

Издавач: Светлост Крагујевац, 1977.

 Заступљени песници:

ЛАЗАР РАДУЛОВИЋ, циклус  ГУБЉЕЊЕ РЕЧИ 

СЛАВИМИР Ј. ЗЕЛЕНКАПИЋ,циклус ЗАЛИВ СМРТИ

ДРАГАН МРАОВИЋ, циклус ЧУВАЈМО СЕ СЕНКИ

РАДМИЛО ЛЕЧИЋ, циклус ИЗА ВРАТА ОСАМЕ

ЖИКА РАДИВОЈЕВИЋ, циклус ПОЉУБАЦ НА СУНЦУ

 

Извод из књиге КА КЛАСЈУ: Драган Мраовић  ЧУВАЈМО СЕ СЕНКИ

 

         Рођен је у Новом Саду 1947. Објављивао у Видицима, Књижевној речи, Светлости, Покрету, Корацима, Црвеној застави, Младости. Пише такође дечју и сатиричну поезију. Преводи с италијанског. Ево песника који из песме у песму продубљује однос са смрћу и суочава се са димензијама те драме, свестан да је све ипак „узалуд": (Да те расцветам у васељенском везу / Нисам, стварно и нисам у стању. /Мене Она мучи и увек на опрезу / Чекам да видим своју главу на пању). Прецизно сазнање стално измиче, само је неизвесност коначна. Због тога ће у песми (Ad honoret) одати почаст, готово дада-истички, једном великом Ништа, једак, љут. Последња песма, Чувајмо се сенки, труди се да све то прихвати са надмоћним миром-резигнацијом, која по гносеолошкој скали значи „врхунац сазнања". Све ове песме су необично читљиве, служе се традиционалном формом, звонке су до искрености и поседују присност, готово да нам после првих прочитаних стихова зазвуче „познато".  Борислав Хорват

 

Мраовићеве песме oбјављене у књизи:

ЖИВОТ ЈЕ; БИВА ВРЕМЕ; ВИЗИЈА; ДИВ ЧОВЕК; ЧУЈ КАКО ПРОЛАЗИ МОЈЕ ВРЕМЕ; ВАРАШ СЕ; AD HONOREUM; ЧУВАЈМО СЕ СЕНКИ

 

ЖИВОТ ЈЕ...

 

Живот је од лажи,

Од ситница, од труња.

Живот је смрт на стражи.

Џукела што луња.

 

Живот је од малих тренутака.

Немирна дечја рука.

Огрлица белих белутака.

Трептање недостижног звука.

 

За неког живот је од Бога.

За неког од ништавила ствари.

Живот је, можда, узбудљива дугонога

Или кад те се сећа пријатељ стари.

 

Живот је цвет на гробу мајке

Или орден на грудима оца.

Живот је чаробњак из бајке.

Жбун отровних боца.

 

Можда је живот буре пива.

Порок дубоки у нама.

Драга што на длану снива.

Страшна, двосекла кама.

 

Можда је живот само од живота.

Несрећник који рођењем греши.

Можда је он превелика доброта

Заласка што иам се, неизбежан, смеши.

 

У Крагујевцу, На Ивањдан   7. јула 2014.                                                       

 

Славимир Ј. Зеленкапић

   

Tweet