уторак, 08. јул 2014.

Зоран С. Пиљевић: БОЈА ЗРЕЛЕ ТРЕШЊЕ


             ЈОШ УВЕК

        Још увек чувам кораке
           и јутро са твога ока,
          кише хладне на длану.

                     Још увек...

        Понеку бледу фотографију
           међу многим сећањима
         и неиспричаним причама,
              стари папир и цртеж,
            месец и звезду на њему.


Чувам

Пијанства и јецај виолина,
из старе књиге песму
и плаве птице у гнезду,
празну коверту и писма,
један отисак усана на маргини.

Још увек чувам обалу
изгубљене реке и даљину,
онај шапат што је нестао на ветру.

Немир вечног луталице
и наше место на брду,
један увели жути цвет,
само за тебе,
мирис покошене траве.



БОЉЕ ЈЕ

Дајем ти ову птицу
и боје јутра
кад изађем лагано из сна,
из ове обамрле тишине ноћне.

Говорим ти, не зови ме
кад заћути месец,
кад заћутим твоје име, само.

Дајем ти све капи кише
са отвореног длана,
све додире боја кад
повуче се мрак,
дајем овај жути цвет
са поља нашег сећања.

Ову последњу игру сенки,
ватру и шапат са усана
кад склопиш очи
и поглед се изгуби у ћутњу
као потрошени одјек корака.

Говорим не зови ме
кад стапам се са добовањем капи
ту одмах на дохват њихових нестајања,
и обгрли ме добро намера за даљином,
само остани иза, боље је.

Док дајем и поклањам
овај трен са лица вечности,
и само један дашак ветра
под пожутели лист што се завлачи.

Док отичу наше немирне воде,
дајем ову слику, сличицу, само
остани иза на обали одлуталих птица,
под крило боље је.



ЈЕДРА НЕБЕСКА БОЈИМ ЦРВЕНОМ

Моја једра небом вијоре,
моје заставе бојим црвеном,
крвљу нерођених птица.


Предвечерјима помахниталим,
пијаним маковима са глувог поља
бојим модром из најдубљег вала
изгубљене реке и успаване обале.
Овом студени што се прикрада
к'о лопов у касни проницљиви сат. 

Бледило јутра иза сна када се помоли,
из даљине док чује се нека тиха песма виолине,
кишне капи се разливају и нестају у бесциљно,
у неком непосустајаном недореченом плесу.
Ветар зацвили кроз старе клонуле гране,
пас луталица се склупча под сенком и усни.

Моја једра небеским њедрима вијоре,
моје заставе бојим црвеном ватром.
Кад моја ћутња се чује далеко,
кад моја ћутња се чује!

Кад прамен ватре лизне низ хладно чело,
кад у њедрима затрепери нешто,
све слутње одбеже далеко, далеко...
Једра небеска бојим црвеном,
крвљу нерођених птица,
модром муњом са одраза ока.                            

И сад, сад ме нема, тишина је...
после корака, киша спира трагове,
ветар гласове носи негде у даљину.

Само боје, трају моје!


Из рукописа: ,,Боја зреле трешње”



Нема коментара:

Постави коментар