 |
| Марица Радић Видић |
Повијених леђа и главе
до струка у мутној води
ја свој пиринач садим
од свитања дан ми уморен
без сламнатог шешира
ум сагорен
бауљају у раскораку мисли
као пијавице пијане
требаш
мораш
прво научих
све што је требало знати
о блату
пустити да по ногама гмиже
љигаво нешто мазно
а потом
савити леђа снажно
и главу заронити скоро у муљ
да ти у воду падне осмех
и уместо усана на лицу
израсте жуљ
после је већ било лакше
уопште не корачаш
вртиш се у месту
јер на ногама корење ниче
и да их померит хоћеш
узалуд труд
а руке сваки дан дуже
и мисли луђе
видим
уместо руку мојих
нарасле нечије туђе
и од смрада и блата омамљен
пристајеш бити луд
још увек фијуче
кроз поље пиринча
ветар
ХТЕЛА САМ БИТИ СЛИКАР
Говорили су ми да постоје два Света
једно небо
и по једна звезда за сваког
која чека
врисак први да је роди
учили су ме веровати
научили ме ходати
раскорак нико није спомињао
ни сумњу
ни жељу
а ја сам хтела бити сликар
занемарујући остале боје
умакала сам прсте у плаво
и сликала небо своје
чудакиња
ништа од ње неће бити
/тако су говорили/
провели ме кроз ограду рђаву
као да се душа оградити може
сећам се затворених прозора
бројала сам их
/то ми је било важно/
увели ме у бели салон
/салон промашених сликара/
мирисало је на устајало
из мале крлетке огласила се кукавица
гле и овде има заробљених птица
/помислила сам/
обукли су ме у чудно одело
оставили препуштену себи
/веровали су да је то казна/
а ја сам отворила све прозоре
пустила заробљену птицу
и светлости је ушло довољно
и комад неба
плавог
/били су у праву они што су говорили
да постоје два Света/
З А Б Р А Њ У Ј Е М!
Не подмећите ми Богове те
о смрти једино сањају
посечем се
на златне плаштове њихове
крв не могу да зауставим
не подмећите ми светачке рамове
у рукама их носите а рушите храмове
чудећи се
не расипајте мирис тамјана
ваздуха понестаје
и венци ловора корак ми саплићу
са избледелих икона
сенке се отеле и дивљају
Сунце уморно на западу је остало
познајем добро те сене
без домовине и дома
небо је згрчено
мора су нам црвена
о зашто се грешнима клањати
и измишљати за њих света имена
опустошили су нам умове
срушили мостове и друмове
не можемо један до другога
Сунце још на западу спава
земљина утроба дрхти
бол не јењава
НЕ ПОДМЕЋИТЕ МИ БОГОВЕ ТЕ
ЗАБРАЊУЈЕМ!
ТРАЈАЊЕ
Реч
жељом вапи
реч недовољна
недостојном
он проникнути неће светлост
у трачку трајања
рођење тек
препознати уме
шкрту шансу промукле даљине
ја
од рођења поодмакла
сена крхка
бунтовна
птицу у облацима слутим
отимам се
реч по реч изговарам
и журим ка светлости
уроњеној
Ж А Р
Звер сам
на кратко обуздана
да станем
у два квадрата неба
намерно откинутог
без звезда
ходам све снажније
рефренским корацима слутње
са два жара у очима
што се наизменично
потпаљују
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ
Марица Радић Видић живи у Адашевцима, код Шида, Србија.
Члан КК „Благоје Јастребић“-Вашица, чпан КК „Мирослав Мика Антић“-Инђија,
члан Међународног удружења књижевника и сликара „Стихом говорим“- Бијело Поље.
Поезију објављивала у више заједничких зборника у земљи и иностранству.
Награђивана и похваљивана.
У припреми самостална збирка поезије „Нека ми неко упали звезде“.
Нема коментара:
Постави коментар