Сабах Ал-Зубеиди: Од наше муке и туђина се уморила

Сабах Ал-Зубеиди

НАПУНИ ЧАШУ

Напуни чашу пријатељу мој.
Отпиј гутљај од живота
и пусти дизгине осмеху
што ти клечи на уснама.
Погледај мрак туђине.
Шта видиш..?
ништа осим бола,
крика јаука,
плача носталгије,
крста прогонства,
опсене успомена,
шапат туге,
и снова чежње
за домовином детињства.
Ево нас пријатељу мој,
још увек на вратима туђине
јуримо наш тужан сан.
Тражимо домовину
која нас спаја.
Као сироче
по свету залутало,
на игралишту судбине
тугом срушено.
Сироче, које није окусило нежност.
О пријатељу мој,
од наше муке
и туђина се уморила.
И ево нас
на позорници живота.
Ништа немамо
осим сопствене сенке.

ЗАИСТА САМ ТЕ ЗАВОЛЕО

Кад сам угледао –
Први пут твоје лице
пробудила се у мом сећању
дечија љубав успавана годинама
у станицама мог живота
и на постељама мојих чежњи.
Угледао сам те –
као девојчицу широких очију
како коса баца сенку
на твоја рамена.
Тада сам се сетио
прве љубави,
првог пољубца
и пожелео сам да се вратим
као дечак
а ти као девојчица.
И, ево ме данас
на обали живота
после дугог лутања
у мору бисера и корала
ушао сам у твоје светелиште...
да се у њему помолим
молитвом опроста.
Да твојим именом
залијем своје суве усне
утољавам жеђ срца,
каранфил,
и сушне године.
дошао сам да те питам
о, Божија голубице
докле ћеш лутати по небесима,
ветрови судбине те бију
а олује горчине те бацају –
у шуме мрака и изгубљености
без судбина.
Дођи, мој Анђеле!
настани се у врту моје душе,
без одласка.
Дођи да грлимо љубав
у ноћним причама
заиста сам те заволео!
Пиј из чаша заљубљености
за бескрајну љубав
опиј се њоме...
и ја се из чаша вина твоје лепоте
напијам.


ВОЛЕЋУ ТЕ ВЕЧНО

Од првог сусрета нашег
и загрљаја и пољупца првог
очарала ме твоја љубав, Госпођо моја
научила ме како да се одупрем
распећу и каменовању.
Завидим огледалу
кад јутром пољуби лице твоје
и на месец што баца сенку на тебе.
Написаћу твоје име
на обалама река
и у кори дрвећа.
О, украсу радости!
Невесто срца!
О, рају, из ког зрачи сунце,
које носиш у очима.

Волећу те вечно
јер си најлепши анђео,
моја светица
од које тражим благослов!

 

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

     Сабах Ал-Зубеиди ирачки је песник, књижевник, преводилац и слободни новинар. Пише на српском и арапском језику. Родио се 1956. године у граду Ал–Амара, на југу Ирака.

         У Београд  је дошао 1977. године на студије. По занимању је агроном. Писањем се бави још од детињства. Пише љубавну , родољубиву и духовну поезију.

          Његова поезија објављена је по многим часописима, дневним и недељним новинама и на интернет сајтовима у Ираку, арапском свету, Србији и у иностранству. Његова књижевна стваралаштва промовисана су широм Србије , Ираку и у иностранству (уз представљање на мноштву локалних ТВ кућа). Такође преведене његове песме на неколико језика, укључујући: српском, француском, мађарском , румунском, енглеском и шведском. Редован је гост културних телевизијских емисија у  Србији које се преносе уживо. заступљен у више зборника, руковети и алманаха. За свој књижевни рад награђиван је са више диплома, признања и захвалница у Ираку, Србији и у иностранству. Члан је више књижевних клубова, савеза и удружења у Србији.
Директор Културни Центар Месопотамија у Београду
Директор Медиа центар Месопотамија у Београду
Председник  Организације за људска права Месопотамија -Београд
Заменик председника ирачке дијаспоре у Србији
Члан Независног Удружења Новинара Србије – НУНС
Међународни члан Амнести Интернешенел
Члан Удружење књижевника Ирака / Генерални Савез књижевника и писаца у Ираку.
До сада објавио је 6 збиреке песама .
Живи и ствара у Београду. Ожењен је српском држављанком са којом има ћерку и унуче.

 

Tweet