 |
| Горјана Ана Дабић |
Јутро, очаравајуће чисто, са блиставим украсима у капима росним, где свој одраз сунчеви зраци траже. Старина Јован је поранио да се с новим даном поздрави. Како и не би, ево већ гази девету деценију. Своју Станију није хтео да буди, пушта је да одмори. Једна га мисао прогања већ дуго, душу притиска и мучи. Дуго је живео, створио имање и породицу. Носила га жеља да га деца по добру помињу, јер неће се мучити тако како је он то чинио у животу. Изникао из сиротиње, још у раној младости зарекао се да ће створити довољно за своје потомке, да нико од њих неће осетити шта значи НЕМА. Испунио је обећање, себи и Богу дато једне Богојављенске ноћи, када је уз светлост свећа, са братом и мајком поделио последњи комад хлеба.
Како беше свој дуг према родној земљи одужио, тако се оженио. Станија, млада и наочита девојка из суседног села, запала му за око. Не прође много, испросише је. Иако и сама у немаштини израсла, није се двоумила да за лепог Јована крене. Било је то Богом дато виђење које је србском роду подарило 3 сина и једну кћер. Сво четворо, како би народ рекао, ко слике лепи. Нису их Јован и Станија много мазили, нису ни могли. Жеља да створе довољно за сво четворо, није им дала много времена да својој деци покажу колико их воле. Тако је време прогутало шансу за пажњу и оне мале нежности које деца траже и очекују од својих родитеља. Године су донеле неке нове норме и вредности које и њих четворо прихватише. Како су школе завршили, несвесни труда и огромног напора својих родитеља, одоше пут вароши. Залуд су вапаји мајке и прекори очеви били, они су своје место тражили на бетону и асфалту великог града.
Свима је Јован омогућио да заврше факултете, јалово се надајући да ће научено применити у њиховом родном месту. Некако су сво четворо, сродне факултете завршили. Готово једно другом до ушију, помагали су се међусобно, што им је донело велики успех на студијама. Успех понесе, заврти памет, те ни они не одолеше вртоглавици. Ипак су остали некако повезани, подстицали су једно друго да још више напредују. То их је одвојило од села, родитеља, имања. Високи положаји, професионални напредак, добра примања у њима буде другачије емоције, жеље. Све то прераста у надметање, ко ће више. Године лете, неприметно. Сви су стекли породице, хвала Богу, али.... Село, остарели родитељи, све су ређе у њиховим мислима. Сада гледају своју децу, своје потомке због којих се грче и труде да створе, као некад Јован и Станија за њих.
Живот носи собом један котур који врти свој жрвањ, немилосно мељући време са свим садржајем. Тако је и њих самлео порив за напредком, који је све био само не то што су они мислили. У дну своје душе схватали су своје грешке, али је време носило даље, безочно гутајући оне светлости које само родна кућа може срцу да подари. Гледајући своју децу као иконе, најсветлију тачку свог живота, све дубље су тонули у мрак вукући за собом своје потомке.
Крећу први откуцаји поноћи, сусрет на нули који иначе, сваки дан собом доноси. Сваки откуцај доноси обрисе сећања раног детињства. Где су се загубили, где су на свом путу, скренули у смеру које ново време намеће без милости? Жеља за успехом, за нечим што ће их поставити изнад свих оних с којима су у детињству делили осмехе и несташлуке, с којима су знали и комад хлеба намазан машћу, посољен и алевом паприком посут, поделити. Да, беше то корак који је одредио пут ово четворо људи, који беху радост и понос Јовану и Станији.
Деца, ко некад они, пуни прохтева који су све више расли, доводили су их у све веће безнађе. Ту је кренуло враћање. Почела су да се буде сећања, поринута у старе луке живота, заборављена од времена које у свом млину ново брашно испушта. Запрашени у, сада оронулој, добрано оштећеној воденици, која носи име живота, почињу да гледају у себе.
Нови дан, нова зора. Ко да их је усуд повукао и сан украо у исто време. Телефон, онај најновији, модеран, некако се у исто време огласио код свих. Размак је био непуна минута. Довољно да схвате да заједно треба да зароне у оно што се прошлост зове. Иван, Зора, Марко и Стојан то јутро поздравише из баште старе механе у центру града. Једино место које су знали, које је сачувало ону душу који они животом загубише.
Не би славе ни свеца којем би своје стрепње и кајање у молитви казали. Како би кад никад славу славили нису, па ни родитељима част чинили да славски колач изломе. Све се то обрушило у овим годинама, које им Бог подари да би себе нашли и у себи Бога спознали. Мука човека натера да се Бога сети, да спозна вредност свог настанка у корену који је из земље изникао. Ни њих четворо нису из тога изузети. Срећом, спознаше вредност из које поникнуше, које се, зарад наводног бољитка, одрекоше. Никад касно није за кајање. Деца им низ литице кренула, негирајући све оно свето што човека чини човеком. Пошаст наводног благостања, обрушила се у виду алкохола и дроге. Најцрње стрепње потковане слутњама, свезаше оно мало жеље за даљим животом. Да им је сада оне Јованове шљивовице да их загреје и лица насмеје, да им је Станијине гибанице, оне од развучених кора справљених од, на млину млевеног брашна и сира, правог, са извора живота, које собом носе краве из Јованове штале. Ма да, свега се тога заблуделе мисли досетиле, у збору међ' собом прозбориле, не би ли бар мало лепог, кроз сећање, у ову тмину убацили. Богу хвала, живи су и здрави, још их снага држи, да би своју децу из канџи зла истргли.
То јутро, исто оно с којим Јован делио је своје јаде, одлучише да сви заједно пут села крену и собом своју децу поведу. Договорено и учињено. Исто поподне, изнебуха, како Јован казиваше, на праг куће бануше. Двоје старих, испијене снаге, са још понеком капи живота, на лице спустише буљук суза радосница, пуних неверице. Пуних петнаест година није им било појаве у родном дому. Сада су ту, лица пуна осмеха док се душе с тугом комешају. И најмлађи Стојан, од скора у пензији, беше ту. Обавезе у граду живот је прогутао на свом путу, режући боре на лицима људи, које дани детињства, својом лепотом, вратише у загрљај остарелих, готово немоћних родитеља.
Како им је сада лепа кућа била, двориште, воћњак и башта. У даљини се назирала њива, која и данас без жита није. Чудом затечени да се стари Јован и времешна Станија још боре са повећим имањем, да још својим стопалима газе по црници плодној. Много година измаклих из сећања, на лица им стид навуче. Једва приметна црвен лагано је облила њихова лица, након поготка очевог погледа, који се окупан Станијиним сузама, премештао с једног на друго. Унуке није ни погледао. Што би, одмах је уочио белину на лицима, модрину око очију и празнину у погледима. Њима ова ширина није значила ништа, требали су оно на шта су их родитељи својом амбицијом, одвели.
Нису му се деца много потрудила, свако је по једно чедо задојио, осим Зоре, којој као да се омакло, па близанце родила. Четворо деце и петоро унучади, ала је то радост кад све на радост иде. Али, Јовану до радовања није. Пун горчине и једа, једва да је проговорио. Станија се узмувала не би ли их угостила. Деца стигла после толко лета, Богу хвала те их дочекала видети пре него се с Богом поздрави.
Знао је Јован да се они без разлога нису на пут решили и у родну кућу ушетали. Нека их је мука спопала, а по изгледу унука биће да су повод овог напрасног доласка. Крв није вода, тако народна каже, а и код Јована и Станије нађе потвру да истину збори и никад не лаже.
Сабио је Јован под своја плећа и војну и муку сељачку у овом животу. Мада га старост млати са свих страна, још ногама не даде да се савију и леђа сломе. Не чекајући да му ико од њих своју муку међ' груди пљуне, рекао је да деца код њих остају, ова деца, њихови унуци, њих ће бар од лудог времена избавити.
Како реко, тако и учинио. Оставише они децу своју на бригу и чување остарелим родитељима. Чинило се као да им је то огроман терет, који тако лако бацише мајци и оцу на плећа.
Година прође очас, просто пролети а да јој ни глас не чујеш, ни поветарац по лицу не осетиш. Унуци су живнули, румених образа и чиста погледа у свему су деди и баби од помоћи били. Најстарији, Иванов син, Јована подсети какав је он био у тим годинама. Успео је, коначно је успео. Оно што је својој деци, грешан у доброти, даривао, сада је са унуцима исправио.
Искрено кајање може донети, као што је Јовану и Станији донело, пуно радости на заласку живота. Осташе унуци да дедино имање граде даље, без жеље да се у град враћају.
Како некад Иван, Зора, Марко и Стојан своје родитеље зарад града оставише, тако сада њих деца њихова граду препустише јер им село више радости и живота дарује него што је икад град могао да пружи.
Мирно су Јован и Станија отпутовали на свој пут без повратка, у размаку од месец дана. Унуци, њих петоро, часно и поштено старине похранише, са чврстом вером да од земље никад даље крочити неће, да ће све оно што стари научише, живот свој пунити на радост ове земље, која нас храни и покрива.
Како беше свој дуг према родној земљи одужио, тако се оженио. Станија, млада и наочита девојка из суседног села, запала му за око. Не прође много, испросише је. Иако и сама у немаштини израсла, није се двоумила да за лепог Јована крене. Било је то Богом дато виђење које је србском роду подарило 3 сина и једну кћер. Сво четворо, како би народ рекао, ко слике лепи. Нису их Јован и Станија много мазили, нису ни могли. Жеља да створе довољно за сво четворо, није им дала много времена да својој деци покажу колико их воле. Тако је време прогутало шансу за пажњу и оне мале нежности које деца траже и очекују од својих родитеља. Године су донеле неке нове норме и вредности које и њих четворо прихватише. Како су школе завршили, несвесни труда и огромног напора својих родитеља, одоше пут вароши. Залуд су вапаји мајке и прекори очеви били, они су своје место тражили на бетону и асфалту великог града.
Свима је Јован омогућио да заврше факултете, јалово се надајући да ће научено применити у њиховом родном месту. Некако су сво четворо, сродне факултете завршили. Готово једно другом до ушију, помагали су се међусобно, што им је донело велики успех на студијама. Успех понесе, заврти памет, те ни они не одолеше вртоглавици. Ипак су остали некако повезани, подстицали су једно друго да још више напредују. То их је одвојило од села, родитеља, имања. Високи положаји, професионални напредак, добра примања у њима буде другачије емоције, жеље. Све то прераста у надметање, ко ће више. Године лете, неприметно. Сви су стекли породице, хвала Богу, али.... Село, остарели родитељи, све су ређе у њиховим мислима. Сада гледају своју децу, своје потомке због којих се грче и труде да створе, као некад Јован и Станија за њих.
Живот носи собом један котур који врти свој жрвањ, немилосно мељући време са свим садржајем. Тако је и њих самлео порив за напредком, који је све био само не то што су они мислили. У дну своје душе схватали су своје грешке, али је време носило даље, безочно гутајући оне светлости које само родна кућа може срцу да подари. Гледајући своју децу као иконе, најсветлију тачку свог живота, све дубље су тонули у мрак вукући за собом своје потомке.
Крећу први откуцаји поноћи, сусрет на нули који иначе, сваки дан собом доноси. Сваки откуцај доноси обрисе сећања раног детињства. Где су се загубили, где су на свом путу, скренули у смеру које ново време намеће без милости? Жеља за успехом, за нечим што ће их поставити изнад свих оних с којима су у детињству делили осмехе и несташлуке, с којима су знали и комад хлеба намазан машћу, посољен и алевом паприком посут, поделити. Да, беше то корак који је одредио пут ово четворо људи, који беху радост и понос Јовану и Станији.
Деца, ко некад они, пуни прохтева који су све више расли, доводили су их у све веће безнађе. Ту је кренуло враћање. Почела су да се буде сећања, поринута у старе луке живота, заборављена од времена које у свом млину ново брашно испушта. Запрашени у, сада оронулој, добрано оштећеној воденици, која носи име живота, почињу да гледају у себе.
Нови дан, нова зора. Ко да их је усуд повукао и сан украо у исто време. Телефон, онај најновији, модеран, некако се у исто време огласио код свих. Размак је био непуна минута. Довољно да схвате да заједно треба да зароне у оно што се прошлост зове. Иван, Зора, Марко и Стојан то јутро поздравише из баште старе механе у центру града. Једино место које су знали, које је сачувало ону душу који они животом загубише.
Не би славе ни свеца којем би своје стрепње и кајање у молитви казали. Како би кад никад славу славили нису, па ни родитељима част чинили да славски колач изломе. Све се то обрушило у овим годинама, које им Бог подари да би себе нашли и у себи Бога спознали. Мука човека натера да се Бога сети, да спозна вредност свог настанка у корену који је из земље изникао. Ни њих четворо нису из тога изузети. Срећом, спознаше вредност из које поникнуше, које се, зарад наводног бољитка, одрекоше. Никад касно није за кајање. Деца им низ литице кренула, негирајући све оно свето што човека чини човеком. Пошаст наводног благостања, обрушила се у виду алкохола и дроге. Најцрње стрепње потковане слутњама, свезаше оно мало жеље за даљим животом. Да им је сада оне Јованове шљивовице да их загреје и лица насмеје, да им је Станијине гибанице, оне од развучених кора справљених од, на млину млевеног брашна и сира, правог, са извора живота, које собом носе краве из Јованове штале. Ма да, свега се тога заблуделе мисли досетиле, у збору међ' собом прозбориле, не би ли бар мало лепог, кроз сећање, у ову тмину убацили. Богу хвала, живи су и здрави, још их снага држи, да би своју децу из канџи зла истргли.
То јутро, исто оно с којим Јован делио је своје јаде, одлучише да сви заједно пут села крену и собом своју децу поведу. Договорено и учињено. Исто поподне, изнебуха, како Јован казиваше, на праг куће бануше. Двоје старих, испијене снаге, са још понеком капи живота, на лице спустише буљук суза радосница, пуних неверице. Пуних петнаест година није им било појаве у родном дому. Сада су ту, лица пуна осмеха док се душе с тугом комешају. И најмлађи Стојан, од скора у пензији, беше ту. Обавезе у граду живот је прогутао на свом путу, режући боре на лицима људи, које дани детињства, својом лепотом, вратише у загрљај остарелих, готово немоћних родитеља.
Како им је сада лепа кућа била, двориште, воћњак и башта. У даљини се назирала њива, која и данас без жита није. Чудом затечени да се стари Јован и времешна Станија још боре са повећим имањем, да још својим стопалима газе по црници плодној. Много година измаклих из сећања, на лица им стид навуче. Једва приметна црвен лагано је облила њихова лица, након поготка очевог погледа, који се окупан Станијиним сузама, премештао с једног на друго. Унуке није ни погледао. Што би, одмах је уочио белину на лицима, модрину око очију и празнину у погледима. Њима ова ширина није значила ништа, требали су оно на шта су их родитељи својом амбицијом, одвели.
Нису му се деца много потрудила, свако је по једно чедо задојио, осим Зоре, којој као да се омакло, па близанце родила. Четворо деце и петоро унучади, ала је то радост кад све на радост иде. Али, Јовану до радовања није. Пун горчине и једа, једва да је проговорио. Станија се узмувала не би ли их угостила. Деца стигла после толко лета, Богу хвала те их дочекала видети пре него се с Богом поздрави.
Знао је Јован да се они без разлога нису на пут решили и у родну кућу ушетали. Нека их је мука спопала, а по изгледу унука биће да су повод овог напрасног доласка. Крв није вода, тако народна каже, а и код Јована и Станије нађе потвру да истину збори и никад не лаже.
Сабио је Јован под своја плећа и војну и муку сељачку у овом животу. Мада га старост млати са свих страна, још ногама не даде да се савију и леђа сломе. Не чекајући да му ико од њих своју муку међ' груди пљуне, рекао је да деца код њих остају, ова деца, њихови унуци, њих ће бар од лудог времена избавити.
Како реко, тако и учинио. Оставише они децу своју на бригу и чување остарелим родитељима. Чинило се као да им је то огроман терет, који тако лако бацише мајци и оцу на плећа.
Година прође очас, просто пролети а да јој ни глас не чујеш, ни поветарац по лицу не осетиш. Унуци су живнули, румених образа и чиста погледа у свему су деди и баби од помоћи били. Најстарији, Иванов син, Јована подсети какав је он био у тим годинама. Успео је, коначно је успео. Оно што је својој деци, грешан у доброти, даривао, сада је са унуцима исправио.
Искрено кајање може донети, као што је Јовану и Станији донело, пуно радости на заласку живота. Осташе унуци да дедино имање граде даље, без жеље да се у град враћају.
Како некад Иван, Зора, Марко и Стојан своје родитеље зарад града оставише, тако сада њих деца њихова граду препустише јер им село више радости и живота дарује него што је икад град могао да пружи.
Мирно су Јован и Станија отпутовали на свој пут без повратка, у размаку од месец дана. Унуци, њих петоро, часно и поштено старине похранише, са чврстом вером да од земље никад даље крочити неће, да ће све оно што стари научише, живот свој пунити на радост ове земље, која нас храни и покрива.
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Горјана Ана Дабић рођена је 28. октобра 1959.године у Београду. Мајка је троје деце и бака две девојчице.
Својим учешћем на многобројним песничким дружењима, као и на разним манифестацијама почиње са успешним јавним представљањем својих ауторских радова.
Добитник је бројних признања и награда. Учесник је великог броја књижевних манифестација. Многа поетска остварења нашла су места у зборницима, како у Србији, тако и у бившим републикама.
Објавила је прву збирку поезије "Очи говоре". Издавач је Удружење писаца „ПОЕТА“ из Београда.
Члан је Удружења писаца „ПОЕТА“ Београд, Клуба писаца ЧУКАРИЦА, Књижевне заједнице Југославије, почасни члан ПОЕЗИЈЕ СТЕНКА, члан СКОР-а Нови Сад, као и председник Градског одбора Београд Удружења Србско – Руског пријатељства „ПРАВОСЛАВЉЕ“.
Опробала се и у прозним радовима, што јој је донело додатни успех освајањем нових признања. Такође, своје стваралаштво усмерава и на дечију поезију, због чега је, подстакнута изванредним реакцијама деце, а сада припрема прва збирку песама за децу.
Опробала се и у прозним радовима, што јој је донело додатни успех освајањем нових признања. Такође, своје стваралаштво усмерава и на дечију поезију, због чега је, подстакнута изванредним реакцијама деце, а сада припрема прва збирку песама за децу.
HVALA ANA ZA OVU LEPOTU .BZ
ОдговориИзбриши