1 ДЕО
Од земље која је за интелектуалце била мртво море, претвара се у земљу која је живо блато. Раније су интелектуалце који су мислили и јавно говорили своје речи убијали, потом слали у радне логоре, сада је "обесмишљавањем живота" постигнута могућност да се присиле и сами напусте земљу, јер им се не пружа много прилика да остваре свој максимум, па одлазе ван земље, да тамо негде доживе свој минимум, да добију новац, а да у души жале што то не могу да остваре у својој земљи. Знају да ако покушају, да ће добити све дестимулације од шунда у музици, књижевности, кича у свакодневном опхођењу, до корупције, рекета, репресије, и плату од 20 хиљада динара, нередовну и на црно, да са својим дипломама могу да раде не као своје колеге на факултетима, већ по супермаркетима, бензинским пумпама, да продају жваке за бубреге.
 |
| Уметност и живот у мрачним временима |
Од земље која је за интелектуалце била мртво море, претвара се у земљу која је живо блато. Раније су интелектуалце који су мислили и јавно говорили своје речи убијали, потом слали у радне логоре, сада је "обесмишљавањем живота" постигнута могућност да се присиле и сами напусте земљу, јер им се не пружа много прилика да остваре свој максимум, па одлазе ван земље, да тамо негде доживе свој минимум, да добију новац, а да у души жале што то не могу да остваре у својој земљи. Знају да ако покушају, да ће добити све дестимулације од шунда у музици, књижевности, кича у свакодневном опхођењу, до корупције, рекета, репресије, и плату од 20 хиљада динара, нередовну и на црно, да са својим дипломама могу да раде не као своје колеге на факултетима, већ по супермаркетима, бензинским пумпама, да продају жваке за бубреге.
Ко не учествује у претходној максими, онда је пожељно да зна потпуну формулацију "танте за куку-рику" опхођења, и врховно-штабне скраћенице АПП - "ако прође прође". У најбољем случају издекларисане су етикете за ОЈП - "одобрено јавно проституисање", без опорезиве главнице.
Лектира за понављаче:
ДАНГА
Снио сам страшан сан. Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке Србије, као и сва друга деца.
Лектира за понављаче:
ДАНГА
Снио сам страшан сан. Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке Србије, као и сва друга деца.
2 ДЕО
Да ли је ово живо блато, не знам. Овде време има искривљено схватање, оно што је од јуче, већ је сутра, а данас је неизвесна јучерашњица. Овде се тоне, безтежински, у свим правцима.
Да ли је ово живо блато, не знам. Овде време има искривљено схватање, оно што је од јуче, већ је сутра, а данас је неизвесна јучерашњица. Овде се тоне, безтежински, у свим правцима.
Апсурд времена на одређеном простору. У исту пекару, из аутобуса, вероватно са посла, директно улази жена, сва измучена, разбарушене косе, и курва, у мини сукњи, са размазаном шминком, широко мрежастим чарапама, и слично разбарушена. Стоје пред стакленом витрином обе, гладне, исцрпљене, смрзнуте. Гледам како жена у руци стиска неколико кованица, и гледам курву која вади свежањ пара. Видим их како гледају кришом једна другу, и како се грозе једна од друге, једна грозећи се курварлука, а друга грозећи се беде и сиромаштва, и у себи опомињу да ни за живу главу не би дозволиле да живе као она поред. Замишљају како их неко израбљује, не плаћа их, и за то третира као марву.
Пре кише би се разазнало која је која, али се навукли облаци, и јуре потоци низ равну и плитку улицу. Севају млазеви низ пекарско стакло, и у једном тренутку видим им погледе избезумљене, устремљене ка небу. Видим да и не мисле више на глад. Негде на пола мисли су постале сите. Видим како се плачног погледа окрећу једна другој. Жена скида равну блузу, округле крагне, купљену на пијаци за мале паре, откопчава неугледну сукњу и остаје у доњем вешу. Курва скида своје мрежасте чарапе, високе потпетице, болеро у које је била замотала сисе, и траку коју замотава око стражњице. Видим како скидају обе свој доњи веш. Остају голе у пекари. Два гола тела, две голе душе. И на једној и на другој модрице. Видим како се тресу обе од страха. Стакло од пекаре протреса удар грома. Кроз пекару као да пролази млаз поларне светлости, само сенке, њих две остају пламтеће љубичасто плаве. Хладни пламенови лижу зид. Беле се у светлу. Омамљене, узимају обе ствари ове друге, и облаче на своја мокра тела. Видим како курва посматра тамно браон чарапе доколенице и навлачи преко њих ципеле, равне, црне, готово тетурајући се ненавикнута. Жена узима црнило и меће на капке и јарко црвени кармин као крв.
Сигурних погледа, размењених улога излазе из пекаре. И свака узима шаку мокре земље, траве и лишћа, и једе, ћутке.
Пре кише би се разазнало која је која, али се навукли облаци, и јуре потоци низ равну и плитку улицу. Севају млазеви низ пекарско стакло, и у једном тренутку видим им погледе избезумљене, устремљене ка небу. Видим да и не мисле више на глад. Негде на пола мисли су постале сите. Видим како се плачног погледа окрећу једна другој. Жена скида равну блузу, округле крагне, купљену на пијаци за мале паре, откопчава неугледну сукњу и остаје у доњем вешу. Курва скида своје мрежасте чарапе, високе потпетице, болеро у које је била замотала сисе, и траку коју замотава око стражњице. Видим како скидају обе свој доњи веш. Остају голе у пекари. Два гола тела, две голе душе. И на једној и на другој модрице. Видим како се тресу обе од страха. Стакло од пекаре протреса удар грома. Кроз пекару као да пролази млаз поларне светлости, само сенке, њих две остају пламтеће љубичасто плаве. Хладни пламенови лижу зид. Беле се у светлу. Омамљене, узимају обе ствари ове друге, и облаче на своја мокра тела. Видим како курва посматра тамно браон чарапе доколенице и навлачи преко њих ципеле, равне, црне, готово тетурајући се ненавикнута. Жена узима црнило и меће на капке и јарко црвени кармин као крв.
Сигурних погледа, размењених улога излазе из пекаре. И свака узима шаку мокре земље, траве и лишћа, и једе, ћутке.
Пратим их залутале до моста, и видим да и он једним крајем тоне у блато. Да ли је живо блато не знам, али свакако није пријатан осећај кад се тоне...
3 ДЕО
3 ДЕО
Живо, здраво, бато, живо, здраво, блато! Ко те је, роде мили, натерао да базаш по овој пустари, кад ово није ни обична пустара, да ништа нема, већ све има. А?! Овде си и ти нашао да се утопиш?! Е па, овде не можеш да се класично утопиш, него само да се постепено гушиш од мемле, а то уме да траје и траје. Нема овде заштите, овде се не мисли, свугде су вирови. Ко да те брани, и од кога да те бране?! Приметићеш, што су дубљи вирови, тамо су људи све обеснији, цикају, подврискују, надгласавају се, па пропадну. Нема овде полиције, овде у овој пустари, укинуте су страсти. Без страсти, нема власти. И мирни смо ево! Не радимо пуно, тек помало, да не разгоримо случајно неку страст. Укинуте су части и почасти, ордења, и данас смо коначно укинули снове. Много људи сневају! Свашта сневају! Не мож' ти са народом да изађеш на крај! Ајд' што сневају, него бришу линију шта се може, а шта би требало. И не идемо ми никуда даље. Ту, у тим вировима, ту су нам и дедови и прадедови. Има и туђих, али мање. А политика? Ти би и политику?! Е нема! То одмах да заборавиш! Ко ће да те извуче из блата, само ако почнеш, има макар петорицу да подавиш, од трескања и дрмања тла. Не видиш ли да сви на прстима идемо? Сад ћеш ти да нам кажеш како и где да идемо. Идеш и ти лепо као и сви ми, на ризик. Па ако упаднеш, упао си, ако не, полако. Како море рече, ти си уметник?! А у шта се ти умећеш? А 'де ћеш овде да се уметнеш? Немо' случајно да си иш'о и причао около људима, мало им је њихове муке, па им само фале да се и они заумећу. Ја ћу тебе да упишем у угоститељство, немам за тебе категорију, заједно са газда Јању. И он с времена на време има тако, дође му, те ће ово, те ће оно. Ама видећеш и сам. Него да не заборавим да ти кажем, овде смрт не постоји, не знам колико се то уклапа у ту твоју уметност?! Сви смо овде заједно...одувек.
Нема коментара:
Постави коментар