Патологија химне
Сахрана.
Потоп.
Језик.
Размишљам!
Модра деца халапљиво лају у оковима настране традиције,
Проклињући глувонеми барут породице.
Раздор деформисане глади прождире изгажено лишће крвавог зачетка,
Гледајући ме без сажаљења.
Окрутно рођење.
Окрутно дисање.
Окрутно благостање фашизма.
Понор.
Престрављени гласови ренесансе
скривају се по џеповима цензуре.
Незаустављиви пљусак вируса силује бајати хлеб декаденције,
Наочиглед бедног заборава.
Надахнуте литерарне рушевине певају без милости,
Без извињења.
Чујем у себи проклете кораке божанске равнодушности,
Држе ме на дну непрегледне висине.
Ноћ је препуна тоталитарног сунца,
Чују се потонули бубњеви историје.
Крдо мртвих беба одбија да се роди
у колевци егзистенцијалне диктатуре.
Хладна језа патетичног вриска
спустила се на слепе ципеле усхићене публике,
пуштајучи ме да удахнем мало смрти.
Заробљен сам у оклопу крвожедног мајмуна,
Насилно одвојен од истине и апсолута.
Проклет био дан кад сам рођен и осуђен на муке просечности,
Пролазности и пораза.
Држе ме затвореног у ковчегу предрасуда,
А Ја сам изван живота,
Изван свега.
Размишљам без калкулација,
До последњег даха.
Не трепћем.
Не тражим помиловање.
Пажљиво слушам бескрај септичке јаме
који оџвања у полупаној глави исконског бесмисла.
Разуларена смрт
голица напуштене пете сулудог религијског кошмара.
Отровном трпезом ходају лицемерне флеке уцењених придева.
Молитве крваре!
Молитве крваре!
Очајан сам што нисам у стању да превазиђем себе.
Свака реч коју изговорим,
Стиди се.
Мирис прљавог јеврејског тоалета
ломи немуште гране охолог незнања,
одлазећи под нож.
Лешеви изгореле породице висе са врха циничног споменика,
Ужасни попут набујалог романтизма.
Разбацане кости,
Експлозивније од идентитета,
Нестају са мајчиним ништавилом.
Ватра поприма вредност поплављене пустиње.
У вртлогу пресуђивања,
Стрељања,
Дрхтим мртав.
Потоп.
Језик.
Размишљам!
Модра деца халапљиво лају у оковима настране традиције,
Проклињући глувонеми барут породице.
Раздор деформисане глади прождире изгажено лишће крвавог зачетка,
Гледајући ме без сажаљења.
Окрутно рођење.
Окрутно дисање.
Окрутно благостање фашизма.
Понор.
Престрављени гласови ренесансе
скривају се по џеповима цензуре.
Незаустављиви пљусак вируса силује бајати хлеб декаденције,
Наочиглед бедног заборава.
Надахнуте литерарне рушевине певају без милости,
Без извињења.
Чујем у себи проклете кораке божанске равнодушности,
Држе ме на дну непрегледне висине.
Ноћ је препуна тоталитарног сунца,
Чују се потонули бубњеви историје.
Крдо мртвих беба одбија да се роди
у колевци егзистенцијалне диктатуре.
Хладна језа патетичног вриска
спустила се на слепе ципеле усхићене публике,
пуштајучи ме да удахнем мало смрти.
Заробљен сам у оклопу крвожедног мајмуна,
Насилно одвојен од истине и апсолута.
Проклет био дан кад сам рођен и осуђен на муке просечности,
Пролазности и пораза.
Држе ме затвореног у ковчегу предрасуда,
А Ја сам изван живота,
Изван свега.
Размишљам без калкулација,
До последњег даха.
Не трепћем.
Не тражим помиловање.
Пажљиво слушам бескрај септичке јаме
који оџвања у полупаној глави исконског бесмисла.
Разуларена смрт
голица напуштене пете сулудог религијског кошмара.
Отровном трпезом ходају лицемерне флеке уцењених придева.
Молитве крваре!
Молитве крваре!
Очајан сам што нисам у стању да превазиђем себе.
Свака реч коју изговорим,
Стиди се.
Мирис прљавог јеврејског тоалета
ломи немуште гране охолог незнања,
одлазећи под нож.
Лешеви изгореле породице висе са врха циничног споменика,
Ужасни попут набујалог романтизма.
Разбацане кости,
Експлозивније од идентитета,
Нестају са мајчиним ништавилом.
Ватра поприма вредност поплављене пустиње.
У вртлогу пресуђивања,
Стрељања,
Дрхтим мртав.
Секире и молитве
Гола пустиња коначне смрти,
Свеобухватног Ја.
Понор одмахује наоштреним репом,
гледајући у излизане казаљке самосвесног страха.
Крваве оптужбе сливају се низ сахрањена колена
поремећених робова.
Свитање масакра пробија се кроз суицидни мрак
престрављеног оргазма.
Врелина циничне хладноће
пребројава укрућене поразе једнослојних жртава.
Невино ћутање проституисаног крста
топи се пред налетом подављених уста.
Октобарско ништавило неоштећене казне
котрља се сулудим улицама закључане еволуције.
Вране кљуцају непоткупљиви хлеб,
морал.
Вране строго затежу омчу око неба,
Штитећи покојну смрт.
Историјом оџвања цивилизацијски врисак
Препун радости и освете.
Плодно расуло лудости везује пертле на чвор.
Злокобна амбиција опседа изгореле руке
склупчане у трагедију немуште молитве.
Влажна стопала абортуса висе са укроћеног Олимпа.
Задах трулих метафора
шири се спокојном колевком уринираног геноцида.
Прегласна немоћ продире кроз дресиране девице,
Шамарајући тумор неписмене судбине.
Сиво сунце натопљено барутом
силује разоружану породичну пенетрацију.
На испуцалом челу мамурних бомби
саплиће се фашистички зној традиције.
Црквени календар благословен ватром напокон ме оставља на миру.
Зрно разума изгубљено у заточеништву послушних ципела
непрестано жуља празнину интерпукције.
Катастрофа набујале истине ућуткана је крвљу ослобођених ораха.
Подмићени ваздух годину за годином пресуђује.
Непослушно одбијање,
Чвршће од промуклог камена,
Лети разиграним кавезом.
Једини сам преживели леш у хаосу раскомаданог несавршенства,
Истинске патологије.
Неумерено дишем као да сам заиста жив и мртав.
Надахнуто се понижавам у утроби процветале тамнице,
Исечен на хиљаде стилских фигура.
Из спаљених костију мртве шуме цуре фрустрације обешене деце,
Обешеног Јована.
У пепелу хуманих умрлица
доминира нетакнуто очајање усамљеног метка.
Крив сам!
Свеобухватног Ја.
Понор одмахује наоштреним репом,
гледајући у излизане казаљке самосвесног страха.
Крваве оптужбе сливају се низ сахрањена колена
поремећених робова.
Свитање масакра пробија се кроз суицидни мрак
престрављеног оргазма.
Врелина циничне хладноће
пребројава укрућене поразе једнослојних жртава.
Невино ћутање проституисаног крста
топи се пред налетом подављених уста.
Октобарско ништавило неоштећене казне
котрља се сулудим улицама закључане еволуције.
Вране кљуцају непоткупљиви хлеб,
морал.
Вране строго затежу омчу око неба,
Штитећи покојну смрт.
Историјом оџвања цивилизацијски врисак
Препун радости и освете.
Плодно расуло лудости везује пертле на чвор.
Злокобна амбиција опседа изгореле руке
склупчане у трагедију немуште молитве.
Влажна стопала абортуса висе са укроћеног Олимпа.
Задах трулих метафора
шири се спокојном колевком уринираног геноцида.
Прегласна немоћ продире кроз дресиране девице,
Шамарајући тумор неписмене судбине.
Сиво сунце натопљено барутом
силује разоружану породичну пенетрацију.
На испуцалом челу мамурних бомби
саплиће се фашистички зној традиције.
Црквени календар благословен ватром напокон ме оставља на миру.
Зрно разума изгубљено у заточеништву послушних ципела
непрестано жуља празнину интерпукције.
Катастрофа набујале истине ућуткана је крвљу ослобођених ораха.
Подмићени ваздух годину за годином пресуђује.
Непослушно одбијање,
Чвршће од промуклог камена,
Лети разиграним кавезом.
Једини сам преживели леш у хаосу раскомаданог несавршенства,
Истинске патологије.
Неумерено дишем као да сам заиста жив и мртав.
Надахнуто се понижавам у утроби процветале тамнице,
Исечен на хиљаде стилских фигура.
Из спаљених костију мртве шуме цуре фрустрације обешене деце,
Обешеног Јована.
У пепелу хуманих умрлица
доминира нетакнуто очајање усамљеног метка.
Крив сам!
Царство мртвих јабука
Наоружана киша пада од прве до последње странице
непрегледне умрлице,
падајући у сиромашно наручје неугледног затворског хлеба,
осуђеног на проституисани пепео крволочног сећања.
Деградирана празнина несавитљиве жртве
обасјава потопљени масакр егзистенцијалног понора,
претварајући се у прво лице множине.
Похлепни закони малолетне традиције,
Опкољени барутом неосвешћености,
Не престају да пуне стомак.
Полупани прозори угљенисане дистопије
скупљају се попут несреће ужареног славског колача
спремног на истинско просјачење.
Затворен шлиц распале ноћи оставља поданике жедним и послушним.
Мртве виолине похотно запомажу,
Ћутећи без паузе.
Промаја цепа неразвијене реченице
склоне поштеђеним предрасудама,
гнусним трудноћама.
Све је уништено до танчина,
И ваздух је поткупљен.
Остали су само усправни лешеви
да ме подсећају на пакао стрељане породице
којој се не приклањам.
Презир јесењег сунца држи ме на ланцу,
Попут исконске очеве мржње.
Незаштићен од недостојног трептања проклете еволуције,
Спокојно настављам да умирем,
Без стида,
Без молитве,
Без рођења.
Осећам се тако слободним,
Заувек заробљеним.
Коначно се гнушам себе.
Корумпирани ваздух постајао је дарежљивији,
Било га је све мање.
Обележене материце неписмене земље
прекривају разјапљена уста мајчине амбиције,
штитећи малоумно смеће од истине.
Криминални свињски апетит
халапљиво раздире брижљиво ништавило прекорене колевке,
гурајући болесно дечје вриштање под тепих.
Сахрањено прво лице једнине,
Ослобођено родитељске уцене и благостања,
И даље је у бекству.
Изопачени епитафи беживотно сањају.
Урушени смрад оностраног шири се од бола,
Разума.
Мртве муве разносе поезију.
Мутни талог нагонске трулежи плива по површини укрућене масе.
Скамењене кости постхумних бреза
лелујају на капиталистичким стопалима хришћанства.
Истина маршира дубоким жуљевима полуделог џелата.
Истина је и даље у бекству.
непрегледне умрлице,
падајући у сиромашно наручје неугледног затворског хлеба,
осуђеног на проституисани пепео крволочног сећања.
Деградирана празнина несавитљиве жртве
обасјава потопљени масакр егзистенцијалног понора,
претварајући се у прво лице множине.
Похлепни закони малолетне традиције,
Опкољени барутом неосвешћености,
Не престају да пуне стомак.
Полупани прозори угљенисане дистопије
скупљају се попут несреће ужареног славског колача
спремног на истинско просјачење.
Затворен шлиц распале ноћи оставља поданике жедним и послушним.
Мртве виолине похотно запомажу,
Ћутећи без паузе.
Промаја цепа неразвијене реченице
склоне поштеђеним предрасудама,
гнусним трудноћама.
Све је уништено до танчина,
И ваздух је поткупљен.
Остали су само усправни лешеви
да ме подсећају на пакао стрељане породице
којој се не приклањам.
Презир јесењег сунца држи ме на ланцу,
Попут исконске очеве мржње.
Незаштићен од недостојног трептања проклете еволуције,
Спокојно настављам да умирем,
Без стида,
Без молитве,
Без рођења.
Осећам се тако слободним,
Заувек заробљеним.
Коначно се гнушам себе.
Корумпирани ваздух постајао је дарежљивији,
Било га је све мање.
Обележене материце неписмене земље
прекривају разјапљена уста мајчине амбиције,
штитећи малоумно смеће од истине.
Криминални свињски апетит
халапљиво раздире брижљиво ништавило прекорене колевке,
гурајући болесно дечје вриштање под тепих.
Сахрањено прво лице једнине,
Ослобођено родитељске уцене и благостања,
И даље је у бекству.
Изопачени епитафи беживотно сањају.
Урушени смрад оностраног шири се од бола,
Разума.
Мртве муве разносе поезију.
Мутни талог нагонске трулежи плива по површини укрућене масе.
Скамењене кости постхумних бреза
лелујају на капиталистичким стопалима хришћанства.
Истина маршира дубоким жуљевима полуделог џелата.
Истина је и даље у бекству.
Искупљење. Свитање. Пакао.
Усред ноћи сам.
Апсолутно сàм.
Бог у шаци медиокритета,
Затечен је собом.
Нема пробуђених.
Нема побуњених.
Нема живих.
Поноћ стоји у месту,
Са ножем у руци.
Осветољубива хладноћа неумољиво разара
труле остатке дубоке празнине.
Бестидност проституисаног даха оставља неизбрисиве трагове,
Једнаке насмејаним ожиљцима.
Парализован од страха,
Не окрећем се без себе.
Црно допире из свих ћошкова насамарене егзистенције,
Без помиловања.
Хор голе деце чека у реду за самоубиство,
Бежећи од топлине родитељског злостављања.
Угашене свеће дрско одбијају ћутање.
Моле се за ништавило проклетог Јована.
Моле се за смрт.
Звук шамарања запљускује напету материцу одбегле историје.
Фрустрирана празнина православља
пуца под притиском гладног турцизма,
разлажући се на мрвице поремећеног хлеба.
Обузима ме неспокој полуделог очаја.
Никад нећу прежалити што сам рођен поражавајуће мртав.
Црнило агресивног мрака постаје још јаче;
Дише ми у лице.
У џеповима корумпиране утробе
чују се црквена звона оностраног.
Пацови оплемењују хаос непролазне крви.
Подмићени споменици скривају поглед од изиграних лешева,
Лажући истинско разочарање клонуле папрати.
Чује се песма атлетски грађених ланаца,
Обузима бескрај напуњеног логора.
Истина скупо лаје.
Нигде смисла.
Нигде пријатеља.
Сакривен испод пепела јесењих костију,
Чекам пренасељену смрт.
На прашњавој планини самосвести
гори искључени мозак амбициозног Бога.
Режи у тишини размажене галаме.
Сиви подови диктатуре зноје се без пардона.
Затворско небо,
Тамније од угља,
Пресијава се на сунцу продубљених жуљева.
Уништена пропаст,
Изгубљена у забораву искоришћеног тоалет папира,
Не испушта ме из вида.
Чује се ерупција насилног одушевљења.
Магла невешто прикрива ерекцију пресуде,
Тамнице.
Усхићеност бесмисла клечи пред стопалима нуклеарне бомбе,
Док космос ставља главу у кесу.
Прождрљиви прасак обухвата строј.
Апсолутно сàм.
Бог у шаци медиокритета,
Затечен је собом.
Нема пробуђених.
Нема побуњених.
Нема живих.
Поноћ стоји у месту,
Са ножем у руци.
Осветољубива хладноћа неумољиво разара
труле остатке дубоке празнине.
Бестидност проституисаног даха оставља неизбрисиве трагове,
Једнаке насмејаним ожиљцима.
Парализован од страха,
Не окрећем се без себе.
Црно допире из свих ћошкова насамарене егзистенције,
Без помиловања.
Хор голе деце чека у реду за самоубиство,
Бежећи од топлине родитељског злостављања.
Угашене свеће дрско одбијају ћутање.
Моле се за ништавило проклетог Јована.
Моле се за смрт.
Звук шамарања запљускује напету материцу одбегле историје.
Фрустрирана празнина православља
пуца под притиском гладног турцизма,
разлажући се на мрвице поремећеног хлеба.
Обузима ме неспокој полуделог очаја.
Никад нећу прежалити што сам рођен поражавајуће мртав.
Црнило агресивног мрака постаје још јаче;
Дише ми у лице.
У џеповима корумпиране утробе
чују се црквена звона оностраног.
Пацови оплемењују хаос непролазне крви.
Подмићени споменици скривају поглед од изиграних лешева,
Лажући истинско разочарање клонуле папрати.
Чује се песма атлетски грађених ланаца,
Обузима бескрај напуњеног логора.
Истина скупо лаје.
Нигде смисла.
Нигде пријатеља.
Сакривен испод пепела јесењих костију,
Чекам пренасељену смрт.
На прашњавој планини самосвести
гори искључени мозак амбициозног Бога.
Режи у тишини размажене галаме.
Сиви подови диктатуре зноје се без пардона.
Затворско небо,
Тамније од угља,
Пресијава се на сунцу продубљених жуљева.
Уништена пропаст,
Изгубљена у забораву искоришћеног тоалет папира,
Не испушта ме из вида.
Чује се ерупција насилног одушевљења.
Магла невешто прикрива ерекцију пресуде,
Тамнице.
Усхићеност бесмисла клечи пред стопалима нуклеарне бомбе,
Док космос ставља главу у кесу.
Прождрљиви прасак обухвата строј.
Ковчег препун оптужби
Тмурно.
Пљушти очајање.
Коров празнине цвета.
Распламсава се ништавило у ерекцији.
Најцрња недеља у историји тече глувонемом трпезом.
Понижени хлеб препун је језуитских трагова.
Сахрана без гостију,
Без прљавштине.
Згужвана крштеница,
Обојена патњом и незнањем,
Лежи на длану осрамоћеног ковчега.
Ланци осуђене егзистенције клече над Богом.
Укрућени крвоток натапа се истином.
Исцепано хришћанство тумара неваспитаним ожиљцима.
Разиграни епитафи урличу на испеглано блато.
Престара новорођенчад висе са неба савијеног споменика,
Лижући импотентне ђонове традиције.
Дресирано лишће пада у наручје колективно несвесног.
Заносне свеће,
Препуне маски,
Скупљају отиске акустичног лицемерја.
Утовљена аутоцензура прелази из новчаника у новчаник.
Хор достојанствене папрати чека на стрељање,
Рођење.
Наоружани спектакл обиграва око фашистичких усмина,
Чекајући ме.
Нумерисане лобање,
Наклоњене пепелу,
Нечујно труле.
Апсолут пролазности тиња у подмуклој песници меланхолије.
Срушена ватра обасјава патос нихилизма.
Мртве свеће марширају суицидним паклом,
Изгубљене у тами поетског растројства.
Оргазам црквеног звона шамара усхићени мрак.
Сове језиво ћуте.
Празноглави рукописи смрде на скупоцену терапију.
Напаћена грамзивост галаме
сишла је у поцрнеле пете ољуштених кавеза.
Оронуле кости немоћних софиста
дрхте под притиском једнослојног метка.
Звук истанчаног пропадања стоји на уцењеној кичми олињале мајке.
Крици егзистенцијалног лома,
Нахрањени бајатом судбином,
Попуњавају празне џепове имена и презимена.
Химна постројених лешева беспоговорно повлачи окидач.
Сунце надгледа самосвест самлевеног лудила,
Рурални прсти преплићу се попут клизавог олова.
Зној уплашено цури.
Колона нацистичких уздаха обузима ми невина стопала.
Људско ђубре пузи
заробљеним ходницима еуфоричног пространства.
Задављена утроба лакомислене несреће вијори се у пламену.
Јован је посут мокром земљом.
Пљушти очајање.
Коров празнине цвета.
Распламсава се ништавило у ерекцији.
Најцрња недеља у историји тече глувонемом трпезом.
Понижени хлеб препун је језуитских трагова.
Сахрана без гостију,
Без прљавштине.
Згужвана крштеница,
Обојена патњом и незнањем,
Лежи на длану осрамоћеног ковчега.
Ланци осуђене егзистенције клече над Богом.
Укрућени крвоток натапа се истином.
Исцепано хришћанство тумара неваспитаним ожиљцима.
Разиграни епитафи урличу на испеглано блато.
Престара новорођенчад висе са неба савијеног споменика,
Лижући импотентне ђонове традиције.
Дресирано лишће пада у наручје колективно несвесног.
Заносне свеће,
Препуне маски,
Скупљају отиске акустичног лицемерја.
Утовљена аутоцензура прелази из новчаника у новчаник.
Хор достојанствене папрати чека на стрељање,
Рођење.
Наоружани спектакл обиграва око фашистичких усмина,
Чекајући ме.
Нумерисане лобање,
Наклоњене пепелу,
Нечујно труле.
Апсолут пролазности тиња у подмуклој песници меланхолије.
Срушена ватра обасјава патос нихилизма.
Мртве свеће марширају суицидним паклом,
Изгубљене у тами поетског растројства.
Оргазам црквеног звона шамара усхићени мрак.
Сове језиво ћуте.
Празноглави рукописи смрде на скупоцену терапију.
Напаћена грамзивост галаме
сишла је у поцрнеле пете ољуштених кавеза.
Оронуле кости немоћних софиста
дрхте под притиском једнослојног метка.
Звук истанчаног пропадања стоји на уцењеној кичми олињале мајке.
Крици егзистенцијалног лома,
Нахрањени бајатом судбином,
Попуњавају празне џепове имена и презимена.
Химна постројених лешева беспоговорно повлачи окидач.
Сунце надгледа самосвест самлевеног лудила,
Рурални прсти преплићу се попут клизавог олова.
Зној уплашено цури.
Колона нацистичких уздаха обузима ми невина стопала.
Људско ђубре пузи
заробљеним ходницима еуфоричног пространства.
Задављена утроба лакомислене несреће вијори се у пламену.
Јован је посут мокром земљом.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Јован Матовић (1985, Београд), Барајево.
Дипломирао на Факултету за спорт и физичко васпитање (струковне студије).
Пише поезију и кратку прозу.
Поезију објављивао у књижевним новинама “Свитак”,
часопису “Зелени коњ” и у "Балканском књижевном гласнику".
Кратку прозу објављивао на блогу "Кишобран"
и у зборницима Издавачке куће „Алма“:
"Најкраће приче 2007", "Најкраће приче 2008", "Најкраће приче 2009",
"Приче за понети", њњњ.прице.цо.yу, "Куће у ваздуху",
"Најкраће приче 2010", "Један живот у мање од деветсто знакова",
"Најкраће приче 2011", "Најкраће приче 2012", "О малим и великим стварима",
"Хиландар", "Најкраће приче 2013".
Освојио трећу награду на литерарном конкурсу
„357 – Тренутак инспирације“.
Објавио збирке поезије: „Између светова“ и „Суицидни бицикл“,
као и збирку кратке прозе „Схит овердосе”.
Дипломирао на Факултету за спорт и физичко васпитање (струковне студије).
Пише поезију и кратку прозу.
Поезију објављивао у књижевним новинама “Свитак”,
часопису “Зелени коњ” и у "Балканском књижевном гласнику".
Кратку прозу објављивао на блогу "Кишобран"
и у зборницима Издавачке куће „Алма“:
"Најкраће приче 2007", "Најкраће приче 2008", "Најкраће приче 2009",
"Приче за понети", њњњ.прице.цо.yу, "Куће у ваздуху",
"Најкраће приче 2010", "Један живот у мање од деветсто знакова",
"Најкраће приче 2011", "Најкраће приче 2012", "О малим и великим стварима",
"Хиландар", "Најкраће приче 2013".
Освојио трећу награду на литерарном конкурсу
„357 – Тренутак инспирације“.
Објавио збирке поезије: „Између светова“ и „Суицидни бицикл“,
као и збирку кратке прозе „Схит овердосе”.
Живи у сопственој глави, као слободни уметник.
Нема коментара:
Постави коментар