У јесен те 1998. године, Душан и његова жена, коју је звао баком, ужурбано се пакују јер је неко Душану јавио да се може вратити у Дрвар – на свој кућни праг. Два пута му то нису требали рећи, и са старим бициклом Рог, којег је купио од своје цркавице од неких паланачких Цигана, тог јутра био је код Црвеног крста, гдје се окупљају избјеглице и други невољници по разним питањима.
Пред том бједном и убогом поплуацијом Душан је затварао очи, качкет набијао до носа, иако овдје у Паланци није било никога ко би га могао препознати. Никога осим његовог другара Илије из Грахова, сада настањеног у некаквом колективном центру код извора киселе воде Карађорђе. Пуни туге и јада, без струје и икакве помоћи, несрећници из тог центра одбројавали су своје посљедње дане. Страх, болест и свакодневно понижавање и нека тиха језа због неприхватања од стране домаћег становништва, били су им лична карта, јер праве нису имали. Душан је то добро знао, осјећао је то и прије него су избјегли.
Једно вријеме је радио у Београду и било му је доста. Е, а тај Илија у повјерењу рече да му је његов комшија Ића Ињац, шверцер стоком из Бања Луке, јавио да се неки дрварчани враћају својим кућама и да их нико не дира. Мислио је на дошљаке Хрвате који су населили српске домове бјежећи, опет, из централне Босне од муслимана. И тако редом. Душан, сав задихан, стиже у кућицу у насељу Водице код Паланке.
- Бако, пакуј се – загрцнуо се и тешко хватао ваздух зубима. Само је руком показивао да се купи, да се спрема – ајмо, шта чекаш?
- Ма куд, деда? Куд? Јадна сам ти…
- Кући… у Дрвар Село… ето, ако си заборавила ђе ти је кућа. Пакуј, дај каву и ракију да се частимо.
- Није ваљда – пљеснула је рукама бака – није ваљда одзвонило Туђману?
Умјесто одгвора Душан је скакутао по дворишту као млад јарац. Скакутао је, а бака је пљескала рукама и давала такт. Дан је већ увелико одмицао и залазио иза неког превоја умјесто за брдо, као код њих. Кукавички се дан клизао онако у тишини, опет не као код њих. Зађе тамо сунце иза планине и зна се – ноћ је ту и у кревет, а не овдје: обувају се ноћу, а у зору се свлаче.
И баш када су били у јеку планова и стратегије (ваљало је јавити дјеци, као и газди ове кућице, обавити низ других радњи, на примјер одјавити се – иако никог није била брига ни да си пријављен или да постојиш), када су по ко зна који пут испијали каву, на врата њихове куће, уствари помоћне шталице, без купатила и соба, бану Илија.
- Помоз бог земљаци – тешко се вукао ионако погрбљени Илија Грављанин.
- Види бако нашег Иће, тури каву и дај ракију, јавио нам добре вијести.
- Душане, не ваља – каже Илија – запалише Трниниће у твом селу Хрвати. Побили их и запалили им кућу. Ћаћа га јебо, велики немири у Дрвару, на све стране гори.
- Ма није то ништа – умиривао га је испрва Душан, па се и сам запитао. – Како, бре, убили старе Трниниће? Како запалили кућу, сунце ти јебем. Шта сад, ми се спаковали, мој Илија?
- Чекај Дућа, чекај – а шта имамо него да чекамо? Да се све смири…
- Ма шта да чекам? Ја сутра хватам воз и правац за Београд, а онда аутобусом до Приједора и мог брата Јефте, па у Дрвар пјевајући; чекам ја ово од деведесет пете, знаш добро.
Пред том бједном и убогом поплуацијом Душан је затварао очи, качкет набијао до носа, иако овдје у Паланци није било никога ко би га могао препознати. Никога осим његовог другара Илије из Грахова, сада настањеног у некаквом колективном центру код извора киселе воде Карађорђе. Пуни туге и јада, без струје и икакве помоћи, несрећници из тог центра одбројавали су своје посљедње дане. Страх, болест и свакодневно понижавање и нека тиха језа због неприхватања од стране домаћег становништва, били су им лична карта, јер праве нису имали. Душан је то добро знао, осјећао је то и прије него су избјегли.
Једно вријеме је радио у Београду и било му је доста. Е, а тај Илија у повјерењу рече да му је његов комшија Ића Ињац, шверцер стоком из Бања Луке, јавио да се неки дрварчани враћају својим кућама и да их нико не дира. Мислио је на дошљаке Хрвате који су населили српске домове бјежећи, опет, из централне Босне од муслимана. И тако редом. Душан, сав задихан, стиже у кућицу у насељу Водице код Паланке.
- Бако, пакуј се – загрцнуо се и тешко хватао ваздух зубима. Само је руком показивао да се купи, да се спрема – ајмо, шта чекаш?
- Ма куд, деда? Куд? Јадна сам ти…
- Кући… у Дрвар Село… ето, ако си заборавила ђе ти је кућа. Пакуј, дај каву и ракију да се частимо.
- Није ваљда – пљеснула је рукама бака – није ваљда одзвонило Туђману?
Умјесто одгвора Душан је скакутао по дворишту као млад јарац. Скакутао је, а бака је пљескала рукама и давала такт. Дан је већ увелико одмицао и залазио иза неког превоја умјесто за брдо, као код њих. Кукавички се дан клизао онако у тишини, опет не као код њих. Зађе тамо сунце иза планине и зна се – ноћ је ту и у кревет, а не овдје: обувају се ноћу, а у зору се свлаче.
И баш када су били у јеку планова и стратегије (ваљало је јавити дјеци, као и газди ове кућице, обавити низ других радњи, на примјер одјавити се – иако никог није била брига ни да си пријављен или да постојиш), када су по ко зна који пут испијали каву, на врата њихове куће, уствари помоћне шталице, без купатила и соба, бану Илија.
- Помоз бог земљаци – тешко се вукао ионако погрбљени Илија Грављанин.
- Види бако нашег Иће, тури каву и дај ракију, јавио нам добре вијести.
- Душане, не ваља – каже Илија – запалише Трниниће у твом селу Хрвати. Побили их и запалили им кућу. Ћаћа га јебо, велики немири у Дрвару, на све стране гори.
- Ма није то ништа – умиривао га је испрва Душан, па се и сам запитао. – Како, бре, убили старе Трниниће? Како запалили кућу, сунце ти јебем. Шта сад, ми се спаковали, мој Илија?
- Чекај Дућа, чекај – а шта имамо него да чекамо? Да се све смири…
- Ма шта да чекам? Ја сутра хватам воз и правац за Београд, а онда аутобусом до Приједора и мог брата Јефте, па у Дрвар пјевајући; чекам ја ово од деведесет пете, знаш добро.
***
Навио је сат који су донели из Дрвара, стари будилник, на пет сати ујутро. Сав иметак им је стао у пар врећа – нешто старих прња, ћебади, јастука, тавице и два лимена тањира, лонче за каву и своје благо: три кокице и пјевца, којег носе из Барање, гдје су били све до њеног пада у хрватске руке, када су коначно прешли преко Дунава у авнојску Србију. И старо бицикло које је Душан раставио и свезао уз оне вреће. Питао је на станици у Паланци и рекли су му да све распакује: да точкове одвоји посебно и да тако море да своје бицикло пренесе до тамо, гдје треба…
– Шта то у корпи имамо – изусти син Душанов, Буле – шта то мрда?
– Како шта, сине мој, па наше барањке, кокице. Добре су то кокице, права сорта, ваља их имати.
– Ма, отеће вам на граници, немојте бити смјешни.
– Неће сине, не брини. Могу ја то, могу. Вјеруј мени – загрцну се Душан, па одједном спласнувши, сједе на оне вреће. – Е мој Боже, шта уради од нас?
- Коке? Ма дај, попљуваће вас, шта се брукате?
– Носимо своје! Нека узму нечије друге, ове наше не дам – одговори Душан, сав узрујан.
Воз је ишао у неком растегљивом времену. Из Паланке је требао да крене у седам, али знало се да касни. А не би требао, стално причају о брзим пругама, Европи, док се он клацка до Београда пет сати. Мого би добар чово да допишне до тамо. Те вечери било је више него јасно да неће бити спавања. А и како би, овај дан повратка на своја огњишта чекали су годинама, са све завежљајима истезали су вратове када ће чути ту вијест да се могу вратити на своје огњиште, ближе гробљу у Тучићу.
- Е сада могу да умрем, само да се вратим на своје гробље, а не овдје као пас… ни у гробље нам не дају, кажу нисте држављани Србије, море само ван гробља!
Тешко је дисао, срчана астма је узимала своје Хватао је ваздух халапљиво борећи се да се не угуши. Од нервозе, пред пут све је било још жешће, јаче. Буле је мирно ћутао и пушио у свом дјелу те велике собе, одмах до прозора. Пјевец Брањац рано се чуо напољу и само је Душан њега чекао. Устај војско, викао је, устај, ваља кући ићи. Црвено лонче је већ било на шпорету и ватра је пуцкетала у тами, свјетла нису имали. Газди се није допала идеја да оду, а да нема ко да чува његову кућу, па им је искључио струју. Ех, браћа Срби. Каву су сјурили на брзину и прије шест сати у цик зоре стигли до станице у Паланци. Ствари им је превезао комшија Жика.
– Где идете, народе мој – продро се неки жељезничар на улазу у станицу.
– Синко, идемо кући, та нисмо ми у пећини живјели па да немамо своје, идемо кући на огњиште.
- О, избеглице? Избеглице, земљу сте појели, колико бисмо имали да вас није било!
- Само ти попуј, смраде људски. Ех, цигани – шкрипутао је зубима Душан.
Онај налицкани домаћин Жика стругну на нека врата није се ни осврнуо на њих, клизнуо је као вјетар, а за њим се само прашина од дугог шињела дигла у смрдљивој чекаоници. Сваких пола сата Душан је одлазио до отправника да пита иде ли воз. Убрзо је онај брзи воз ипак дошао, са 121 минутом закашњења.
Кондуктер се пробијао се до њих двоје који су се са сузама у очима опораштали од Паланке, где су провели пар година. Душан је извадио оне двије мале шугаве карте пружајући их кондуктеру.
- Ево друже, карте за мене и моју баку, уредно.
–Ти си избеглица? Хм… Чиме си их куповао? И што, бре?
– Па нека, и ми смо путници, враћамо се кући, људино.
Кондуктер је одгегао, а њих двоје се ко две кокице скупише у ходнику. Буле их је посматрао и видело се да му је мука од тог призора. У Београду су попили станичну каву и сјели коначно у обреновачку Стрелу, која је грабила према Босни. Душан је на задњем сједишту кашљуцао из страха и велике нервозе. Још као дјете бојао се униформисаних људи, то је било много јаче од њега, од оне пољске, лугарске, војне, пандурске братије. Још се више унервозио кад се аутобус приближио Дрини, ријеци која је дјелила два потпуно различита свијета, двије поптуно различите васионе, која је одсјецала нешто што би морало бити исто или барем слично. Дуготрајне кише расквасиле су ону љепљиву и масну земљу. Вода је носила неко грање и траву, по коју најлон врећу и смеће, те пластичне флаше. Послије толико година били су на земљи Босни. Врата аутобуса су се отворила и неки големи униформисани главоња са сиво-прљавом униформом и револвером о пасу ушао је и стао да претура по сједиштима и торбама. Бака није дисала. Душан се скупио и марамицом брисао зној који је јурнуо на његово блиједо лице.
- Чије су плетене корпе – викнуо је главоња, витлајући рукама као да је пронашао Атлантиду.
- Шта чија? Плетенка? Па моја, Душанова и бакина. Је ли тако – јесте… А видиш да се у њој ништа не мућа! Није ракија, мада би било боље да јесте, немој да млатиш, биће мука нашим барањкама, фрајлама, старим госпојицама, ех како су љепе, да љепше не могу бити!
- Каквим барањкама? Отварај ову корпу!
Главоња је носио корпе низ аутобус и испред врата поче да нервозно да трга оне вреће умјесто поклопца које је бака свезала да барањке имају ваздуха…
- Ма шта галамиш – рече Душан – видиш да смо стари и упишани. Каква си сила, што ниси ишао у бој да нас одбраниш?
То јер био само фитиљ, јер путници почеше да вичу и псују цариника, као да су криви што су они морали да бјеже од својих кућа.
- Отварај и тачка! – није попуштао цариник.
– Нећу и двотачка – сасу му Душан ко из пушке.
Приђоше још тројица, истих униформи као главоњина, и почеше да тргају ону сашивену јуту.
– Немојте људи, побјећи ће ми Султан и кокице, то је наше благо!
Није ни завршио, кад Султан скочи на врх корпе и онако ногат и лијеп поче да кукуриче, а за њим барањке почеше кљуцати по земљи, очито гладне.
– Ћаћа вас закарто, шта чекате? Опколи! Опколи! Шта буљите, побјеће коке, ајде сви, што чекате, опколи – скакутао је Душан ширећи руке и правећи обруч, а са друге стране Бака је нешто шаптала кокицама. И док се круг од путника и цариника стезао око кокошака и Султана, почело је кикотање, смјех који је најприје био пригушен, а онда нагло праснуо ко бомба. Све се орило од њега и сви су се смијали: и путници и цариници. Павловићев мост се тресао, а уз њега и ријека Рача. Невиђени избјеглички смјех, као сњег да груне усред љета.
– Деда, кокице морају у карантин, такво је правило, због болести – покушавао је да буде прибран онај цариник. Маса се на то смејала још јаче и јаче, па и Свевишњи се одозго церекао, иако је имао много важнијег посла од барањки.
Кад је операција завршена, главати махну возачу.
- Вози, јебо вас онај ко вас створи, вози.
Опколи, опколи – викао је Душан понекад код куће, онако из досаде, смијући се сам себи и људској глупости, ватај живе госпојице барањке! Опколи, опколи!
Нема коментара:
Постави коментар