Подвижнику њива и
таманитељу дувана
поклонише упаљач,
укреса први, други,
трећи пут, распамећен
узвикну: шта је са
овим говнима, завитла
металног аустријанца
у жбуње и настави
зором, пре хватања
за рало, косу... мотику,
да шибицом ватру у
украјку пали, угарком
оживљавајући нишку
драву међу испеченим
уснама и спаљеним
брковима, до сумрака
пунећи сребрним
димом безубу
дубину чађаве душе.
Отклизао је деда
на даскама које сам,
пре рока припреми,
потомцима његовим
градови дане поробише,
угарци иструлише а њиве,
коровом и честаром
огрнуте, на капије
дворишта насрћу.
Ракија
Око ђавоље хармоније
казана, луле и табарке,
слушамо њу како у
баквицу чокори.
Из флаше шминкамо душе,
дан нам мало, ноћ нам мало,
док се не сети неко
прадавног недела првог
до себе, и разбије му гњилу
главу млитавом песницом.
Заћутимо, флашом постиђени,
крвава глава вуче се кући,
његови да провере чија је,
а ми чекамо душу са
непомућеном главом, па
да песму замумламо...
Десна обала реке
Пријатељи, случајни
путници, ловци
на лептире, берачи
лековитог биља,
залутали заљубљени
…и сви остали:
не идите десном
обалом моје реке!
На овој страни
смрт живота гладна
страсно, неописиво
страсно игра своју игру.
Нећете наићи на људе,
копају гробове
своје, по неколико на
ливадама, у шумама,
њивама, нису начисто
где се игра завршава.
Они хроми и немоћни
исушују бунаре, вода
им неће требати,
само дубина земље.
Мене ако тражите
за сунца ме нема,
испраћам поражене
и закључавам
домове утихлих.
У сутон ме позовите
са леве обале реке
где се живот разиграва
са дечјим плачом,
клепетом птичјих крила
и лавежом угојених паса.
Довикните ме, прећи ћу
да на утабаној пољани
ногама додирнем живот.
Са оне стране плота
Што памтимо, свега су имали
више, пели се неки степеник
изнад, три кћерке и три сина,
ми једну мушку садницу,
тек да се не затремо.
Са њиве се враћали певајући,
нама, једнорукима, умор
уста залепио, од лавежа
паса не спавамо, наш
ребрима прошаран, кевће.
Славимо исту славу, плот
нас дели, они са музиком,
вриском гостију, љубљењем,
нас не погледају, ограда
нам мами очи, ми никога
не грлимо, у тишини
одржавамо наслеђе, имамо
госте, немамо чиме да
их дочекамо, ни они нас.
Удаше се кћерке, долазише
понекад, с другим фризурама,
руменим образима, осмехом
откривајући белило у устима.
Зетови, утегнутих одела
уз сто припијени, освежавали
се ваздухом и ракијом.
И синови се поженише, бише
кратко, снахама од блата
ноге отежаше, одвукоше их
у град, проредише повратке.
Људи су лакши на асфалту.
Мирно се у кревету
домаћица гаси, коров им
њиве обрађује а ми опет са
поља тетурамо стегнутих уста
док увели домаћин из столице
празне очи ка плоту упире.
Браћа
Уби га?
Убих.
А он тебе?
Могао,
не хтеде.
Рече:
уради ти,
мени тешко.
И учиних.
Било лако.
Сад ми
тежак
лелек
у кући
до моје.
Нема коментара:
Постави коментар