Ако ме не нађеш
под оним каменом ,
гђе си ме живу сахранио
и покрио ме измаглицама.
Не брини...
Жива сам .
Само сам капљица росе
слеђена на пола уздаха,
постала рима лептирима.
Опраштам се од тебе
и свог срца ...
Душа ми лута
у мирису цвјетног праха.
Ако ме не нађеш
под оним каменом ,
гђе си ме живу закопао
Не брини...
Жена сам .
Час камен ,
час пламен .
Ведрином окупана ..
Нисам сама
грле ме звијезде ...
Мој гроб је у потоку страсти.
Ако ме не нађеш
под оним каменом
гђе си ме плитко закопао
Не брини
Наћи ћеш ме ...
Сад сам суза .
Вјетар ме шапатом ископао
у зјеницу твога ока
да ме сахрани ...
ЈОВАНУ ДУЧИЋУ
Гледам са Црквине залазак сунца ,
Требишњица свијетли од вечерњег жара,
чини ми се чујем акорде твог срца
видим Твоју сјену иза четинара ..
Устани пјесниче ....
И вечери ове јабланови шуме
миришу руже , трава пуна росе ,
а она ...
блиједа као чежња ,непозната жена
огледа у ријеци ноге босе ,
хладних усница још тебе чека,
да јој стихом мрсиш златне косе.
Или јој у мираз оставила мајка
да јој јецај чува твог рефрена сјена
или је опила Поезије бајка ,
ил била је звијезда
а сада је жена ...
Кад зора заруди ,
као нимфа блуди,
па те тражи у пјеснику сваком,
да је китиш пјесмом као маком ...
У њима те никад наћи неће !
Устани пјесниче !
Једна жена ,
чека рефрен среће.
У Херцеговачкој Грачаници
док тихо звоне небеска звона ,
мирна као мрамор ,хладна као сјена
Пали свијећу она...
Теби ...
што си камен претворио у знамен.
Погледај пјесниче ,
још ничу звијезде ...
А она
лежи у постељи од лаванде
прича са булбулима
и крије тајну у грудима ..
ТАЈНА НАД ТАЈНАМА
Рекли су ми да си мртав ,
утопиле те твоје ријеке.
А хтио си постати пјесник,
па си дозвао Мостарске кише .
Отворило се небо,
Сава као море запјенила.
У плесу ђавола ,
вода је однијела
нашу прошлост .
А ја ....
Обукла црну хаљину
и тражим те по сумрацима.
У руци књига ,
к'о врисак црн ..
Вјетар са Леотара ,
ватре пожуде пали .
Моји се анђели посвађали .
Платани покрише све моје жеље .
Љутити камен памти ,
тајну над тајнама.
Ако си жив ...
Потражи ме ноћас
уочи Спасовдана
Међу стећцима
на обали билећкој .
Виђећеш свјетлост .
Ја сам Божија љуба
и гејша времена свих
Твоја муза.
А ти си поезија.
Ти си гријех направио.
Није ти суђено да умреш.
ТВОЈА ПЈЕСМА
Дошла ми,
Мили,
у сан
твоја пјесма.
Хладна као
залеђен сан.
Промрзла као
ледено доба .
Само твојим
куцајем ођевена ..
Не брини ,
Мили ...
Раскопчала сам
кошуљу
И подојила је ,
мјесечином ...
РУЖА ЈЕ ТО ИЗ МОЈЕ ПЈЕСМЕ
Виђела сам те ноћас
љубави
да калемиш дивљу
ружу
звјездана јата
мраком засипаш
да не види
небо
кад проспеш
јецаје
и спустиш своје
лутајуће срце
Добровољно умреш
у гнијезду од трња .
Виђела сам те у сну
Драги
да калемиш дивљу
ружу
А рекла сам ти
да се то не сме
Ружа је то
из моје пјесме.
ЧЕЗНЕМ
Чезнем да ти уберем
небо изнад Херцеговине
Од предива плавих облака
изаткам ти кошуљу ..
И да се утоплим
у свиленом загрљају
твога погледа ..
Чежња ми на тебе мирише.
НОЋАС МИ СЕ УДВАРАО МЈЕСЕЦ
Удварао ми се ноћас мјесец...
Због мене небо боји у плаво
зоре мојим именом крсти ,
због мене није цијели дан спав'о .
Удварао ми се романтик стари...
Цијелу ми ноћ Д-мол свирао
оставио небо и своје звјездице
да би ми лирску кошуљу дирао ..
Удварао ми се стари швалер...
Три дана мене је снивао
миловао моје јабуке снене
љубио ме крадом, и уживао.
Не удварај ми се варалице....
мамиш ме у своје небо звјездано
а у њему кријеш кључ од пакла .
Како да љубим камено лице
да волим срце од паучине ,
емотицон од стакла?
Не дирај ми љубавниче облаке плаве
У облацима драги мој спава...
Ако ме обљубиш, душа патиће,
пучине мога вјерног срца
његово сунце откључава.
НЕ ДОЛАЗИ НОЋАС
Не љуби ноћас пјесникињу
и не купуј јој мирисно цвијеће
није она обична жена
у души њеној страхују птице
чежња јој је дража од среће .
Не љуби ноћас пјесникињу !
Ти не разликујеш ружу од трна
и не знаш страхове везати жицом
побјеће ти као уплашена срна
замријеће јој очи пред убицом .
Не љуби ноћас пјесникињу
није она обична жена
Угуши уздах нек замре у зраку
пусти своје срце у грчу нек боли .
У дубоком виру Мерлота црног
нек се утопи болна успомена
на љубав од које је судбина јача .
Пусти пјесникињу ....
Да уз пламен свијеће у мраку
пише своје пјесме на зиду плача
Родиће ти пјесму 'мјесто ђевочице
и биће срећна живот цијели .
Не долази ноћас !
искрени љубавници нису се никада срели !
ПРВИ ПОЉУБАЦ
Лане моје
шапутао си ми
Вјетром уздаха
цртао сунце
на мојим
топлим грудима
и гледао
како у мени
свиће зора
Очи ти говоре
рекао си
Тад'
баш тад'
У загрљај сам ти пала
Пољупцима црвених ружа
посијала све тајне
у твоје црне зенице.
Ниси ми рекао
да у твојим очима
владају олује
због којих је
и небо у воду пало.
Ево ме ....данас
Са мјесечином на лицу
шетам пољем макова
и потајно тражим
прецвали маслачак
последњи прах
процвјетале љубави .
Умрле су руже
на мјесту
гђе смо љубав водили
кристалне сузе
нијемо шуте.
Разбуди ме
Сањам ли то
Да милујеш ми ожиљке?
АНЂЕО СМРТИ...!
У суровом камењару
крај Билећког језера
чудесна и снена
лебди силуета анђела !
Као вила из бајки
с тијелом од стакла
срцем од сузе
отхрањена мрежама ритуала
ћути ,
у сјенама коприве .
Окупана мјесечином .
звјезданим плаштом огрнута.
Димензијом својих плавих снова.
буди лептириће памћења.
Уснама испија поезију срца
као окус црвенога вина.
Тврд јој камен , мекана постеља.
Док таласа се Билећко језеро
као покретна арабеска
срушише се планински врхови Видуше и Ситнице.
оде још једна зена на списак богиња
Покидана ниска бисера
просу се у језеро билећко.
Гђе је била пјесма
сад је пепео.
И нестваран трен.
На поетичним вратима раја
док он је посматрао умирање звијезда
над Билећом су падале металне кише
небо је плакало кад је одлазила .
У камену остаде отисак ритуала
остадосе камени ођеци за његове уши
камени лавиринт за његове очи
и његов крвави јецај да тугује.
Бујица це пробудити Требишњицу
зажубориће зивотна ријека .
огријаце сунце град од камена ,
заблистаце Билеца ,
као бисер што сјаји у тами ..
НИТИ ВРЕЛЕ ВАТРЕ
Шта се то крије иза бљеска муње
док посматрамо Требишњицу
и валова њених чаробни прах
то варница при сусрету очију наших
опекла је дланове моје
пролила дугу у долину олеандера
па мисли наше немају ваздуха
заплеле се ријечи у ћутању
а сунцу застао дах.
Родисмо се у јецају стихова ,
плесом додира наших душа,
размјестасмо сањива брда .
Угушеним криком
закључасмо забрањене емоције.
Умријесмо у долини рузмарина.
Од љубавног океана ,оста
само посвета,
на потонулом облутку ..
Питаћу звијезде падалице
зашто ми те донио вјетар ?
Да ли то оне желе,
да у очима мојим ко небески бескрај,
пучина твоја чува успомене ?
Гђе је отпутовало твоје сунце,
па љубављу поплављене погледе снене,
кријеш у крила лабудова
у мојим грудима.
Не плачи анђеле ?
безброј разлога има ,
да загрлим ти очи без лица ..
У сјенци невиног и недодира ,
вежем те за моје руке од свјетла
гушим твој крик пјесмом без ријечи
у ружичасти прах претварам
твоју причу без смисла ,
а сваку ти ријеч предосјећам.
Мјесец је свједок нељубљених усана.
Нема коментара:
Постави коментар