недеља, 06. јул 2014.

ЗДРАВКА БАБИЋ: НОЋАС МИ СЕ УДВАРАО МЈЕСЕЦ

СУЗА

Ако ме не нађеш
под оним каменом ,
гђе си ме живу сахранио
и покрио ме измаглицама.

Не   брини...
Жива сам .
Само сам капљица росе
слеђена на пола уздаха,
постала рима лептирима.


Опраштам се од тебе
и свог срца ...


Душа ми лута
у мирису цвјетног праха.


Ако ме не нађеш
под  оним каменом ,
гђе си ме живу закопао

Не брини...
Жена сам .
Час  камен ,
час пламен .
Ведрином окупана ..

Нисам сама
грле ме звијезде ...


Мој гроб је у потоку страсти.
Ако ме не нађеш
под оним каменом
гђе си ме плитко закопао
Не брини

Наћи ћеш ме ...
Сад сам суза .
Вјетар ме шапатом ископао
у зјеницу твога ока
да ме  сахрани ...



ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

Гледам са Црквине залазак сунца ,
Требишњица свијетли од вечерњег жара,
чини ми се чујем акорде твог срца
видим Твоју сјену иза четинара ..


Устани пјесниче ....

И вечери ове јабланови шуме
миришу руже , трава пуна росе ,
а она ...
блиједа као чежња ,непозната жена
огледа у ријеци ноге босе ,
хладних усница још тебе чека,
да јој стихом мрсиш златне косе.


Или јој у мираз оставила мајка
да јој јецај чува твог рефрена сјена
или је опила Поезије бајка ,
ил била је звијезда
а сада је жена ...
Кад зора заруди ,
као нимфа блуди,
па те тражи у пјеснику сваком,
да је китиш пјесмом као маком ...


У њима те никад наћи неће !

Устани пјесниче !
Једна жена ,
чека рефрен среће.


У Херцеговачкој Грачаници
док тихо звоне небеска звона ,
мирна као мрамор ,хладна као сјена
Пали свијећу она...
Теби ...
што си камен претворио у знамен.


Погледај пјесниче ,
још ничу звијезде ...
А она
лежи у постељи од лаванде
прича са булбулима
и крије тајну у грудима ..



ТАЈНА НАД ТАЈНАМА

Рекли су ми да си мртав ,
утопиле те твоје ријеке.
А хтио си постати пјесник,
па си дозвао Мостарске кише .

Отворило се небо,
Сава као море запјенила.
У плесу ђавола ,
вода је однијела
нашу прошлост .


А ја ....
Обукла црну хаљину
и тражим те по сумрацима.
У руци књига ,
к'о врисак црн ..


Вјетар са Леотара ,
ватре пожуде пали .
Моји се анђели посвађали .
Платани покрише све моје жеље .
Љутити камен памти ,
тајну над тајнама.


Ако си жив ...

Потражи ме ноћас
уочи Спасовдана
Међу стећцима
на обали билећкој .


Виђећеш свјетлост .

Ја сам Божија љуба
и гејша времена свих
Твоја муза.


А ти си поезија.
Ти си гријех направио.
Није ти суђено да умреш.



ТВОЈА ПЈЕСМА

Дошла  ми,
Мили,
у сан
твоја пјесма.


Хладна као
залеђен сан.


Промрзла као
ледено  доба .


Само твојим
куцајем ођевена ..

Не брини ,
Мили ...


Раскопчала сам
кошуљу
И подојила  је ,
мјесечином ...



РУЖА ЈЕ ТО ИЗ МОЈЕ ПЈЕСМЕ

Виђела сам те ноћас
љубави
да калемиш дивљу
ружу
звјездана јата
мраком  засипаш
да не види
небо
кад проспеш
јецаје
и спустиш своје
лутајуће срце 


Добровољно умреш
у гнијезду од трња .


Виђела сам те у сну
Драги
да калемиш дивљу
ружу


А рекла сам ти
да се то не сме

Ружа је то
из моје пјесме.



ЧЕЗНЕМ

Чезнем да ти уберем
небо изнад Херцеговине
Од предива плавих облака
изаткам ти кошуљу ..
И да се утоплим
у свиленом загрљају
твога погледа ..
Чежња ми на тебе мирише.

 

НОЋАС МИ СЕ УДВАРАО МЈЕСЕЦ

Удварао ми се ноћас мјесец...
Због мене небо боји у плаво
зоре мојим именом крсти ,
због мене није цијели дан спав'о .


Удварао ми се романтик стари...
Цијелу ми ноћ Д-мол свирао
оставио небо и своје звјездице
да би ми лирску кошуљу дирао ..


Удварао ми се стари швалер...

Три дана мене је снивао
миловао моје јабуке снене
љубио ме крадом, и уживао.


Не удварај ми се варалице....

мамиш ме у своје небо звјездано
а у њему кријеш кључ од пакла .
Како да љубим камено лице
да волим срце од паучине ,
емотицон од стакла?


Не дирај ми љубавниче  облаке плаве

У облацима драги мој спава...

Ако ме обљубиш, душа патиће,
пучине мога вјерног срца
његово сунце откључава.



НЕ ДОЛАЗИ НОЋАС

Не љуби   ноћас  пјесникињу
и не купуј јој  мирисно  цвијеће
није она обична жена
у души њеној страхују птице
чежња јој је дража од среће .


Не љуби ноћас пјесникињу !

Ти не разликујеш ружу од трна
и не знаш страхове везати жицом
побјеће ти као уплашена срна
замријеће јој очи пред убицом .


Не љуби ноћас пјесникињу
није она обична жена 
Угуши уздах  нек замре у зраку
пусти своје срце  у грчу нек боли .


У дубоком виру Мерлота црног
нек се утопи болна успомена
на љубав од које је судбина јача .


Пусти пјесникињу ....
Да уз пламен свијеће у мраку
пише своје пјесме на зиду плача
Родиће ти пјесму  'мјесто ђевочице
и биће  срећна живот  цијели .

Не долази ноћас !
искрени  љубавници нису се никада срели !



ПРВИ ПОЉУБАЦ
Лане   моје
шапутао  си ми


Вјетром уздаха
цртао сунце
на мојим
топлим грудима
и гледао
како у мени
свиће зора


Очи ти говоре 
рекао си


Тад'
баш тад'


У загрљај сам ти пала
Пољупцима црвених  ружа
посијала све тајне
у твоје црне зенице.


Ниси ми рекао
да у твојим очима
владају олује 
због којих је
и небо у воду пало.


Ево ме ....данас

Са мјесечином на лицу
шетам пољем макова
и потајно тражим
прецвали маслачак
последњи прах
процвјетале љубави .


Умрле су руже
на мјесту
гђе смо љубав водили
кристалне сузе
нијемо шуте.


Разбуди ме
Сањам ли то
Да милујеш ми ожиљке?


АНЂЕО СМРТИ...!

У суровом камењару
крај Билећког језера
чудесна и снена
лебди силуета анђела !


Као   вила  из бајки 
с тијелом од стакла
срцем од сузе
отхрањена  мрежама  ритуала
ћути ,
у сјенама коприве .
Окупана  мјесечином .
звјезданим плаштом огрнута.


Димензијом својих плавих снова.
буди лептириће  памћења.
Уснама испија поезију  срца
као окус црвенога вина.
Тврд јој камен , мекана постеља.


Док таласа се Билећко језеро
као покретна арабеска
срушише се планински врхови Видуше и Ситнице.
оде још једна зена на списак богиња
Покидана ниска бисера
просу се у  језеро билећко.


Гђе је била пјесма
сад је пепео.


И нестваран трен.
На поетичним вратима раја
док он је посматрао умирање звијезда
над  Билећом су падале металне кише
небо је плакало кад је одлазила .


У камену остаде отисак ритуала
остадосе камени ођеци за његове уши
камени лавиринт за његове очи
и његов крвави јецај да тугује.


Бујица це пробудити Требишњицу
зажубориће зивотна ријека .
огријаце сунце град од камена ,
заблистаце Билеца ,
као бисер што сјаји у тами ..



НИТИ ВРЕЛЕ ВАТРЕ

Шта  се   то крије   иза бљеска  муње
док посматрамо Требишњицу
и валова њених чаробни прах
то варница при сусрету   очију  наших
опекла је дланове моје
пролила  дугу у долину олеандера
па мисли наше немају ваздуха
заплеле се ријечи у ћутању
а  сунцу застао дах.


Родисмо се у јецају стихова ,
плесом додира наших душа,
размјестасмо   сањива брда  .
Угушеним криком
закључасмо забрањене емоције.
Умријесмо у долини  рузмарина.


Од љубавног океана ,оста
само   посвета,
на  потонулом   облутку ..


Питаћу звијезде  падалице
зашто  ми те донио  вјетар ?
Да ли то оне желе,
да у очима мојим  ко небески бескрај,
пучина твоја  чува успомене ?


Гђе   је отпутовало  твоје   сунце,
па љубављу  поплављене погледе снене,
кријеш  у крила лабудова
у мојим грудима.


Не плачи  анђеле ?
безброј  разлога има ,
да загрлим ти  очи без лица ..
У сјенци  невиног и  недодира ,
вежем те  за моје руке од свјетла
гушим твој крик пјесмом без ријечи
у ружичасти прах претварам
твоју причу без смисла ,
а сваку ти ријеч предосјећам.


Мјесец је свједок нељубљених усана.

 



Нема коментара:

Постави коментар