 |
| МОМИР ВОЈВОДИЋ (1939. - 2014.) |
(Уместо
воштанице моме куму, недавно преминулом великом песнику Момиру Војводићу (1939. – 2014.) објављујем
овај сјајан есеј Радомира Батурана из Торонта о Војводићевој поезији)
Уредник Петар Милатовић
Уредник Петар Милатовић
Момир Војводић, "истински је Метохијац, а судбински
Морачанин", како сам омеђује своје битије у био-библиографији на крају
својих књига. Избегао је из родне Метохије када је имао две године, с породицом
својих родитеља и свих "етнички очишћених" од дивљих Арнаута који
своје национално коло "Шота" страсно играју на лешевима Срба, уз
одсјај пламена с цркава које су им попалили. Избегао је будући песник,
"оцу на руци, од звона Дечана звонима Мораче.
Беседу о поезији Момира Војводића
насловили смо: Ватроусти Момир или Виј песника из морачке Томе.
Крстили смо га именом Ватроусти,
што смо, опет, преузели из његових песама које су, скоро, неизбројиве. И књиге
које је до сада написао једва смо избројали: числом 43! (Објавио је 50 књига! - напомена уредника.) Налазимо да је ово
његово ново име пунозначна метафора која обухвата сву његову људску и песничку
експресију, поетику и његово целокупно песништво од Светигоре и Гробослова,
преко Гласа вучје горе и Азбучника до Вија, Ребара Проклетија и Песника искона.
У свим тим књигама бори се против зла певањем.
Управо онако како императивно казује у песми Љубиће те зверке, ватроусти:
Управо онако како императивно казује у песми Љубиће те зверке, ватроусти:
"Зини, заусти, изусти, пусти,
Спламсај густу таму, ватроусти!
(...)
Ни пред зуболомцима не ћути."
А зуболомаца је он имао и превише: од
полувековних Брозових чета милиције, преко маловечне Слободанове полиције, до
Милове неограничене државне мафије. Можда му најтеже пада зуболомњава
најновијег накота "вампирске деце" која хоће "у Европу без
ребара" и без душе. Али Ватроусти Момир никада није устукнуо пред злом
народнијем. Достојно он носи титулу једног од "најкарактернијих
песника" коју му је доделио његов златоусти професор Рашко Димитријевић
пре више деценија.
О чему је Ватроусти певао у
толиким књигама током својих седамдесет година "борбе непрестане на земљи
надутој од накота"?
Певао је о љубави у својим љубве
словима; у више књига о томе како му отимају отаџбину од рођења; у својим
гробословима о гробовима и "псећем гробљу"; о "спасавању ријечи
закључаних у камену"; о "разбратном језику и ножу"; о
"српском језику што вапи с крста" док га сви секу и краду, а песници
српски и њихов народ не дају да труне, па он трајно "носи своје небо на
три прста. Вратоусти нас позива да се вратимо "језику времена у ком
бејасмо браћа", а не "да још грејемо браћу, орну да се сатру";
"да не гинемо за онога који нам иште братско срце"; да не будемо све
већи јунаци на браћи"; и да "дрхтигузе не бирамо за вође".
Често Вратоусти Момир "потура
небо с рамена" и покушава да "окрене безумље у умље" јер је
искусио да "сјене наше иду за нашим сјенама".
А српском искону, духовном и
државном чворишту, које се непрестано завезује и одвезује у митском и
историјском кругу стварања и разарања док "изгони воду из Ситнице"
крвљу својих синова, својој отетој темељној земљи посветио је више књига:
Жертвено поље — Бој на Косову, Божурово царство и Жертвено Поље Косово —
антологију песама о Косову од 1389. до 1989. У свим овим књигама доминирају два
рефрена - метафоре, у више варијација. Први је: "Крв изгони воду из
Ситнице", а други: "Косово је васионе рана". Први је салио сам
Војводић из оног уклетог круга, који се стварносно, а не митски пречесто отвара
и затвара нашом крвљу препира косовску реку пакла. А другу метафору преузео је
од Швајцарца Арџибалда Рајса, који је прошао српску Голготу и вратио се да
ослобађа Србију и остао у њој до скончања. "Косово је рана васионе"
изрекао је Рајс, а цитирао Момир у више песама, али и гномски поентирао сву
метафизику страдања, патње, бола, поклича и ропца, уздаха и узлета, Наде и
Удеса ове отете темељне српске земље. Колика ли је Косово рана васионе овог
смрдљивог америчко-европског поднебља данас?
После ватроустих апотеоза Косову, попут ових:
"Косовскога Христа крај је страшан"; "Србија је село без
Косова", "Косово је кнез свих српских речи", "Од Косова
нема лепше круне", парадоксално и српској традицији и америчко-европској
фамозној историји (у којој је "историјско" све што они превале преко
уста и бомбе!), Вратоусти Момир извија и оптимистичке алузије и Српству и
свету: "Косовски бој ближи се почетку", "Неће Срби проћи ко
Хазари". Војводићеве песме носе неку тајну ватру "сунца испод
сача" и "искре у кремену".
Оним другим, описним именом, из
наслова ове беседе и комплетног представљања стваралачке личности и дела Момира
Војводића овде у Торонту, желимо да нагласимо да је он српски Овидије из
морачке Томе. Имао је и Ватроусти Момир свог императора и своју Тому. Император
је Броз, а Тома Морача. Из Мораче Момир извија свој песнички виј, ево, више од
пола века.
А шта је "виј" Момира
Војводића? Не морамо нагађати, сам песник нам је показао у својој истоименој
збирци коју му је објавила Српска књижевна задруга 2003. године. У посвети,
коју ми је написао у поклоњеном примерку ове књиге када смо се срели после две
деценије, стоји: "Радомире, виј је мој дах". И ништа више. Довољан
траг до човека и песника. Док ишчитавамо песме из ове књижице, откривамо да је
Ватроусти Момир сопственим вијом, извијањем језика у звучне слике "дозивао
уснуле свјетове", како сам каже. Виј је песников дах, звучна емфаза оног
талога патње, муке и бола усковитланог екстатичним доживљавањем света у ком
живи. Виј јесте звучни симбол бола који излази сваким дахом, сваким стихом,
сваком сликом ватроустог песника. Јасније речено, виј јесте симбол екстатичног
доживљавања овог гуравог живота и света и наказних збивања у њима у
преосетњивој души песника-праведника. Живот у том свету једино има смисла
уколико се песник истински бори својом креацијом — песмом — против његових
зала. Својим песничким вијом Ватроусти Момир сече речима конкретна зла из
сопственог окружења вечно живом ватром језика, која се с мером пали и с мером
гаси на његовим уснама и у песничким сликама које горе, јер он је верујући
човек који призива Космички принцип Први да проспе своју "космичку
перут" на главе и земље оних који му се моле да заустави крв да не изгони
воду из корита река. Песнички "аперион" Момира Војводића јесте
"ватра и ништа" као и Бранка Миљковића. Али је претрајао да и њега
прерано не изгори, управо зато што се чврсто држао вертикале Небо-Земља. Скоро
свака песма Момира Ватроустог је, у исто време, и огањ и молитва у вију, у
даху, у вери и сазнању да ритмички поновњене речи, језичке слике и мисли у њима
имају психосоматско дејство на верујуће људе. Отуда су Војводићеве песме виј за
потомство колико и за њега. Јер, вечна је "голема и лијепа прогнаничка
туга", поје Ватроусти у време и потомство и поручује да "сваки
пјесник има своје Томе".
Симбол "виј" песника
Војводића из морачке Томе не може се до краја схватити као ниједна права
уметност, јер би то била њена смрт. Да бисмо ту границу схватљивости бар мало
померили, придружићемо овом симболу још један симбол Ватроустог Момира који се
с "вијом" у његовим песмама скоро увек јавља у пару. Тај симбол је
"вук" чији је говор "виј", можда и песма.
У
поетици Момира Војводића вук није демонско биће нити божанство поџемно, него
изразито наџемни самотњак или у чопору — увек слободњака. Момиров вук
није ни побуњен против божанства већ против оних који се самопроглашавају
божанством и воде хајке и против човека и против вука. Вук и његов виј
доминирају у свим Томама па и у оној Овидијевој на обалама Понта и овим
Момировим у кланцима Мораче.
Момиров вук нема ничега
заједничког са оним вуком из поема Растка Петровића кога Растко објашњава
овако: "Вук је човек у борби са божанством. То је звер која се скрива од
сунца, која га ништи и које се он труди да савлада." Ипак су слични по
мотивима порекла ових симбола јер код обојице песника потичу из раног
детињства. Расткова праслика симбола вука је фројдистичка. Као дечак пресовао
је биљке међу страницама листова "надерланског албума, са енциклопедијским
мапама познавања природе, механике и културе". Тим пресованим биљчицама
давао је имена "страшног звериња", другима имена птица звезда, зодијака;
трећима његових другова. Према сопственом признању, Растко је имао и љубави за
њих и страха од њих. Највише за биљку којој је дао име Вук. Њој је додао шапе и
стопе сопственом крвљу када би се убо на чиоду којом је пресоване биљке
прибадао, декорисао их лобањама и јагањцима како беже и једним огромним сунцем
с којим се његов Вук бори. Вуку је набио свилену мрежу, као псу корпу на њушку
да не уједа.
Момиров вук је мало, беспомоћно
вуче, које је његов отац ухватио "упануло у смету yа котаром" и
поклонио га сину. Вучица је вијала по честару за својим вучетом док су јој
"мрзле сузе вучје". Дечачић Момир до пролећа га је пазио и мазио
играјући се с њим. Једног дана, у игри са сопственим сенкама, одвео га је до
котара. "Зовом из омара" — зовом дивљине — вучица га је одвела у
морачку гору. Из тог периода радовања с вуком, а туговањем за њим одбеглим,
никао је овај песнички симбол који препознајемо у његовим песмама:
"И од тада у зимским ноћима,
Чим започне вијавице хука,
У свачијим привиђам очима
Очи мога из детињства вука."2
Значи, и Растков и Момиров вук зачети су
у снажним дечјим емоцијама раног детињства: Растко из света књига, албума и
хербаријума и слика "страшног звериња", скриваних од дадиље и
домаћих, а Момир из света Морачке природне дивљине и питомости душе домаће
чељади која припитомљавају и вука. Растко га овенчава демонском снагом
поџемног бога у борби против наџемног (небеског) Сунца. Окитио га је
орнаментима и знамењима зла: лобањама покланих јагањаца, и мрежом на њушци
напред, а крвавим стопама иза њега. А Момир га још увек чека и у песми: "у
изби одакле мрче" и зна да "мора доћи". Њему се симбол вука из
детињства претворио у "кажу вучје ноћи". И у њима "вук" је
нераздвојан од "вија". Песму-муку Ватроусти Момир пише "вучјим
зубом" - за потомство. Самотници ће је сигурно одгонетнути. Песник је,
засад, поверава само "рањеном вуку", који једино муком и кореспондира
са овим светом. Ту сазнајемо да и ватроусти песник зна да тепа, баш као стари
добри учитељ ил' чувар стада божјег. А тепа јесењински сугестивну тугу звери:
(...)
Ловчева стријела кад вучицу фишти
На сиси јој накот започе да пишти,
Тад луду вучад ловац вука љући
Потрпа у ранац и однесе кући;
Сури вук је рањен по крвамом трагу
Бануо у село ловчевом прагу;
Јецао испод крвавога ножа
На коме је висила од вучице кожа;
Њушио је вучад испод шталских врата,
Те ноћи сам вука примио за брата;
Од тада ми у стан долази кад жели,
Страшне вучје ноћи људски смо се срели;
(...)3
У овој песми је одгонетка поетике, етике и естетике
Момира Војводића. У болу и патњи вија 'страшне вучје ноћи људски су се срели'
дечак (будући песник) и вук (вечити слободњак). Вучји очњак његовог вука
"пресијеца сваки муњин сијев / Кад громо-и туку мук понора". Његов
вук је "скамењен да не коље срне и јагањце", скамењен да "творца
свог чува дивља стада.../ И да јечи кад вјетрина дува" (Вучји очњак, стр.
17). Војводићв вук зна за Творца. Он није припитомљено Зло, него исконско Добро,
симбол Чистоте и Слободе. Искон који се не може потчинити, а још мање владати
њим. Може човек убити парцијалности искона, иако не лако, али не и потчинити -
никако. Узалуд то људи чине на сваком кораку. Искон се свети. У име те врлине
Момиров вук заветује се "курјачком богу" курјачким зубом.
Ватроустом песнику "вук" и "виј" и
гроб најављују. Али не као нешто страшно, него природно, мирно, као део живота.
И у смртној ури овај песник ће се питати: "Како ли је данас моме
вуку?" Његов вук је још и симбол борбе непрестане, вечног вија и цика, као
вечног зова угрожене природе у нама, вечне глади и зова Искона - моћног и
вечног.
"Виј вука" и "перут неба" нису
антиподи, само су им правци усмерења супротни. "Виј вука" лети у
небо, а "перут неба" лепрша ка земљи. И тако стално отварају и
затварају своје кружне путање док се не слегну у муљу земље, кажу научници, а
ми верујући ионако знамо да "прах јесмо и да ћемо бити". Чини нам се
да је Момир Војводић сагледао читав човечји живот у "вију вука".
Отворио му се и 'живио је из вија све ноћи у којима мре његов вук', а с њима је
извио и "вечну света тугу". Толика туга у толикој ноћи, из којих не
може да изађе, неминовно оптачу скрамом леда песниково срце. У "сударању
здува" овог света та скрама постаје све већа док се не претвори у сантујер
је "виј" његовог "вука" умножен и све ближи. У тој
последљој ноћи "судара здува", из које неће изаћи, дијели и муку и
мук са својим сурим вуком и моли Небо "да се сура звијер не претвори у
човјека" (Сури вук, стр. 30). Јер, сури човек гори је од сурог вука, јавља
му задњи виј његовог вука на самрти. И тако, "умрло је вучје племе":
српско племе чојства и јунаштва и њихови ватроусти песници и вуци слободњаци.
Али нису естетски предмети који их чувају у песмама Момира Ватроустог. Оне
речитије говоре и толкују човека и свет у којем овај гурави живот подносимо,
него сва ова наша тумачења томитских висова, вија и вукова. Њих не достижу ни
птице, али достижу меци овог ватроустог песника "испаљени у вријеме".
И Овидије и Момир писали су у самоћи изгнаника и доживели су да клону
"сударања здува" њихових императора, иза којих су остале само мреже
паучине из којих "ниче узалудно семе" и рађају се "вампирска
деца" која жуде за туђином. И тако, и Овидије и Момир, "сиједи
постали су вријеме", како ватроусти песник каже, а ми преводимо: обележили
су време. Ни један ни други нису пристали на "отров Скитије", а јесу
да певају, до скончања датог им битија, "голему и слијепу прогнаничку
тугу" и својим песмама убијају "змију што им очи за отров исцрпе".
На крају, чуди се морачки Овидије што император Октавије не прогна понтског
Овидија у морачку Тому јер је данас и превише глувине у њој.
Уморио се морачки шетач од гуравог живота, али не и да
поентира ватроусто о животу, лично спознатим вечним истинама у својој
јединственој књизи Виј:
"Гладног града незвани смо гости;
Пацови су заузели куле.
Пси износе из гробова кости.
Звијезде се исцуриле туле."
(Сумрак, стр. 47)
На сабору посусталих људи."
(Тврдо небо, стр. 53)
На браћу дижемо хучне хајке
Туђе су нам омилиле бајке
(...)
Заборавак из стопа не ниче".
(Писмо потомцима из Мораче, стр. 54)
"Чувај се успаване воде" (стр. 59)
"Највећи божји дар човјеку је стид.
Сваку жишку очекује мрачни лед.
(...)
Мудрац чува уста за сањану каж."
(Вратиће се она кад се врати звук, стр. 72)
И Ватроусти Момир осећа "космичку зиму". Стоји
мирно "уз ћивот закрилиника целог рода" пред Богом. Чека "редни
камен" безбрижан за епитаф на свом крајпуташу.
У свим својим књигама поезије, чак и у метафизикој Виј,
Војводић има песама љубави, али и једну целу књигу под наслом Љубве Слова. Њему
и љубав "вучјим вијем" долази, како она младалачка, чулна, тако и ова
старачка, из заноса даљине. И једна и друга не ничу из "пене маште" већ
из дамарица доживљене љубави. Он признаје да је 'спрам жене мушкарац пена' и
саветује јој: "Не нарцису, храбра, дај се вуку". Вољена девојка је
"облакиња вила", "чуварка извора" која му се десила као да
се снила. Виђају је "и кад муње пламте" њен љубавник-песник, али и
"сур орао и Вук Семољ горе", а "млад месец јој с усана
вечера". Зора и драга су му у истој хаљини, "два сунца су у њеним
очима", "њене усне гнијездо су пјесме", а она цела
"трепетељка танка у дубрави". И љубав ватроустог песника јесте вечно
жива ватра која се пали и гаси с мером година.
Тешко је и само споменути све књиге поезије Момира
Војводића, а непотребно и немогуће проговорити о свакој његовој песми. Овде
ћемо се још само задржати на његовој значајној књизи Гласници искона. У њој је
Ватроусти Момир, што не уради прије њега још нико, уместо да направи списак или
зборник "својих песника", испевао о њима по једну и ли више ода, од
Хомера до Даринке Јеврић, њих укупно 155.
Оно што је заједничко свим овим песмама јесте ауторов
покушај да у језику и стилу, ритму и звуку, као и у метафизичком слоју оде,
сажме експресију и саму есенцију песника и његовог певања. Савршено је то
урадио у одама Милошу Црњанском и Бранку Миљковићу. Да ли случајно? Судите
сами:
Венеције, родне груде, снегом и тугом
Завејане, и осећао да ће им опет доћ
И наћи покој, опхрван чежњом дугом,
У лишћу дубрава." (Црњански у Венецији4)
"Само је ноћас зов космичке студи
Чујем у њој се јавља својом фрулом,
А кад ми шикне шипурак у груди,
Пољупцем ћу те тражити у трулом
Воћу од кога заљубљени луде,
А нерођени моје песме сричу;
Узалуд ће лауде да буде
Мог понора успавану причу..."
(Потоња ноћ Бранка Миљковића5)
После Црњанског и Миљковића ове стихове могао је испевати
само ватроусти песник који своје гласнике искона носи у вечно живој ватри
поезије идентификујећи се са њима и преносећи их "вијем из морачке
Томе". У поетској идентификацији с експресијом свог песника Војводић
надграђује своју константу креације против зла, у етичком и естетичком смислу.
Тако у оди о Хомеру не заборавља да истакне како се седам градова хвлалило да
се он родио баш у њима, "а он, скитник, у сваком гладовао". Увиђајући
и сам како је "све даље од родног дома / Овидије из морачких Тома",
"И Хомера и Дантеа срета / Подгорицом уснулом док шета". Усуд им је
исти: "Да песника сломе / Зајме га у Томе". Али је његов песнички
дах, "виј вука", вечан и, засигурно, наџивеће све императоре
тираније. Слично види и Дантеов Пакао Ватроусти Момир:
"Божанствена комедија је сан
Човјечанства, који један човјек
Сања за све, у најбуднији дан
Да га људство толкује довека".
(Читајући Дантеов Пакао, стр. 35)
Војводић и види и чује и данас из своје морачке Томе,
"шта је везитком убола" песникиња, књегиња и монахиња, Јефимија јер -
метафизички бол је вечан. А она "боде златним вриском отменог јој
бола" покров за кнеза мученика који је њу избеглицу примио у свој
кнежевски двор, а са својим витезовима отишао у смрт да вечно живи. Ово је
пример стегнте туге у бол ткања везиље, у вез Искона, "са сетом и
језом", где су се среле две избегличке туге, у изванредним имагинацијама
три српка песника: Јефимије, Ракића и ватроустог Момира.6
Уз стихове посвећене Леопардију, Момир прориче нашу кажу:
"Ништавне су од злата баштине.
Сунчевом се путањом бол креће.
Ријеке ће изворима тећи."
(Уз Леопордијев "Зибалдон", стр. 71)
Чудесне су ове оде Момира Војводића. Уз напор да васкрсне
мелодију, ритам и звук свог песника коме посвећује оду, он оживљава и форму и
синтаксу његове песме. Растко Петровић је зачетник дијалошког говора у српској
лирици. Као врсног лиричара откровења, путописца, есејисте и романописца,
Војводић га није оставио без оде у сазвучју Гласника Искона. У њој је помирио
Растково апостоларно-дијалошко и путописно-дијалошко са својим
ватроусто-дијалошким појањем. Слутећи да ће умрети "од прскања
дамара" Растко се јавља глувом епистолом (јер је остала без одговора!) из
изгнанства у Вашингтону, свом најбољем другу Марку Ристићу, који ће га, у
својој скудоумној приступној беседи у заблудел Српску академи наука и
уметности, прогласити мртвим, заједно са још два жива песника (Милошем
Црњанским и Андре Малром):
"Од црвених комесара стрепи,
Не сме ни да напише ми писмо".
Тај растковски дијалог у лирици поема (Велики Друг,
Битијски пастир...) Војводић наставља и у оди Филипу Вишњићу. На Вишњићев
"виј": "Србија се умирит не може", Вожд одговара: "Све
нека се збуде како Вилић поје, коекуде."7
У дијалогу је и ода Морни поглед Његошев из рама. Владика
пита ватроустог песника:
— Муче ли те? Ко још пјесне чита?
А Ватроусти одговара Његошевом гномом:
— Будалама кад би вјеровали
Поете су покољење лудо.
И извија ватру на "модерне пјевуне" који Његоша
одскора и "гласно псују" и "каменују слуђени зјевуни":
"Којима је од својега туђе
Много ближе, милије и драже
Они који лижу папско суђе,
Расрбљење Његошево траже!?"
Самртним шапатом високог владике завршио је овај дијалог
Ватроусти Момир: "Свету лампу луд вјетар угаси."8
Дијалошки казује Вуку Његош своју љубави према Милици
Стојадиновић Српкињи:
— Ех, давори / Књегиња би била Црној Гори / Само да ја
нијесам владика!
Иако није прећутао Рашко Димитријевић за живота да је
песник Војводић "један од најкарактернијих српских песника", овај
ватроусти песник посветио је оду ономе што је прећутао његов златоусти
професор:
"Повери ми за катедром душе: (...)
Тамне силе ово стање руше,
Немилице мењају поредак
по глобаној ширини, Момире!
Неће бити у свету помире,
онај који вреба звер је редак!"
Ми смо прошли, али тешко вама,
доброј деци, пуној идеала;
увек трагом свемоћних будала
светом хара свепржећа тама.
(Шта прећута златоусти Рашко, стр. 115)
Двосмислено насловљено поглавље Винаверовање у збирци
Гласници искона, обједињује Војводићеве оде песницима старе и нове скадалијске
боемије. Наслов је двосмислен јер поглавље почиње Винаверовом кажом о Бори
Станковићау, а истовремено скоро сви песници којима је Момир Ватроусти у овом
поглављу посветио оде верују да је "истина у вину". Због необичности
збора и говора у овим одама и та двострукост у наслову је песнички стилски
валер више. Именом Винавера, "мага српског језика", и "истине у
вину", која никада не иде без поезије и љубави, створен је поетско-боемски
штимунг још на самом почетку овог кола ода. Ми му дотурамо и свој нслов:
Момирова боемијада.
Винаверов каж о "Бориним муцањима", 'откивањима
облачних завета, клетви, псовки, дубоког грцања искусница мудрости и савета',
завршава Момировом апотеозом о најталентованијем писцу српског психолошког
реализма, зачетника модерне прозеунас:
"А Бора је био исполински
Песник давно насталог света,
Виђенога кроз облачак вински
Испод рујног и црнога цвета."
(Винаверов каж о сетном Бори, стр. 119)
Овде Тин Ујевић, с винске катедре, с правом поручује
златоустом Рашку и закључује о себи максимом:
"Бокал вина купи,
Професоре, и веруј ми сада,
Тин је Далмат, а Крват никада" (стр. 127).
Још више с правом, бард београдске боемије, заповедиће
певунима: "Бокал вина наручи за Тина", ал' не седај за катедру
винску: "Далмат да! Крват, не!"9
Има Момир и надреалних слика у својој боемијади. Ристо
Ратковић ће у Каиру, са хотелског прозора, запевати: "Ено га, по мору тече
Лим" (стр. 133).
Није баш све бард до барда у Боемијади Вратоустог Момира:
"Душан Матић још од пубертета / Личи само на стару девојку..." (Душан Матић из Кочина пера, стр. 134);
"Крлежа је брбљива епоха"; "За
комунист-сатрапом каскао, / Режимлија и опортуниста" (стр. 135-136);
Има Војводић критичку оду и за Ђиласа, с Крлежином
поентом: "Исто ми је" - Крлежа је ридо / Убио ме Дидо или Ђидо!"
(стр.175).
И према Кишу и његовој прози критичан је, и то у оди коју
посвећује Драгану Јеремићу: Киш је ваза пуна туђег цвећа (стр. 172).
Међу песницима нове београдске боемије, као гласници
искона Момира Војводића, доминирају Бранко Миљковић и Стеван Раичковић, а уз
њих и међу њима гурају се у таште параде "певуни" — "парадери
бучни наградери", "штићеници власти и партија" (стр. 180).
Песму Нечитак свет (стр. 140) посвећује Бранку Миљковићу
и у њој изриче оштре судове о свом поколењу:
"Жалосна су срца поколења мог",
"И мртви се куну у мртву пресуду";
"Ћути наше знање, а незнање пева";
"Не чују се химне, неми народ зева";
"Тупавци вичу на мудре и смеле".
Као да Ватроусти, у свеопштем "ништа", пири
преосталу жишку Миљковићеве "ватре" у свом поколењу.
Најгоростаснија фигура нове боемије међу Војводићевим
весницима искона свакако је високи шетач калимегдански, Стеван Раичковић.
Можемо слободно рећи да му је Момир Војводић у овим одама исклесао споменик пре
оног који ће му, засигурно, исклесати у калимегданском парку. У последњем вију
своје оде Раичковићу Војводић каже да је Високи Стеван "Петрарка српске
лирике", "поезије српских великана" и плете му есеј у стиху о
његовој поетици "камених успаванки" (Тајне плетисанке камене
успаванке, стр. 146). Опевао му је и "трен сахране" (посмртну поворку
и погреб) и своје туговање за њим. Као Вишњић Вожду, уз гусле поносне, опевао
је песничке карактере и нарави у поворци за ковчегом Високог Стевана:
"С Милошем, сином, породицом,
озарени сви Богородицом
Корачају ћирилски песници
Светосавске искони весници
За Стеваном све ногу пред ногу
Завидници што је ближи Богу,
Уз поете и мајстори прозе
Корачају пуни гробне грозе;
И погреби дио су параде,
Зграбитеља књижевних награда,
Који себи граби и честита
Београдска књижевна елита;
Пред гробом ће знани да утање
И великог што љепше умање
Без бојазни да ће Стеван очи
Да отвори и мале укочи."
Овде је нови Вишњић стао, тиши од камена, да би
ватроустој мисли дао печат поенте:
"Сви песници кад би на рамена
Један другом уз Стевана стали
Били бисмо наспрам њега мали."
А у време док падају бомбе по Србима и српским земљама,
Ватроусти чита Достојевског и кличе:
"Куд бих, шта бих сад без Достојевског" (стр.
159).
За Васка Попу ће рећи да је "рудар песник српскога
језика", а за Булета да је "нагнао зло да пева свету" и да је
слабима "ругалица слава".
Последњи бард српске боемије био је Брана Петровић. С
посведочењем Војводићевог метафизичког "вија", "Бранислав
Петровић још у гробу јечи" од бола у одбрани лепоте и света од зла. И
песму о "вају" и "вију" болном "бурлака с Волге"
који, уз фијук козачких бичева, тегле пуне лађе узводно, посвећује Момир свом
сабрату лирском Брани Петровићу. Посвећује му и Моје саучешће мени за песником
и у њему пева: "И да песник гори само кад говори".
Пред гробом песникиње Даринке Јеврић песник Војводић је
позива да последњи пут чује удвостручено звоњење звона њених Високих Дечана: из
њеног пречасног Манастира и из њене књиге па је и апострофира именом њене
питоме земље: "Чуј Дечанска звона, Метохијко". Лепши јој венац нико
није сплео ни за њену поезију ни за њен гроб.
У својој боемијади Момир Војводић није заборавио ни
сликаре. Двојици је испевао оде: "сликару поети Милићу од Мачве"
(163) и историчару сликарства Лазару Трифуновићу, који је ватроусто стао, раме
уз раме, с "најкарактернијим српским песником". У својој борби
"креацијом против зла" одупро се, ни мање ни више него Јосипу Брозу и
његовим кардељоманима и стамболићоманима, и одбранио да национално благо Србије
исцури у шапе малоазијског поглавице Сухарта, Брозовог пајтоса:
"Не дам ником Девојке у плавом
Српско благо не дајем на пазар
Можете је само с мојом главом".
(Спаси Лазар "Девојку у плавом", стр. 183.
Спаси Лазар Девојку у плавом Ђуре Јакшића која је ушла
већ одавно у српске школе и читанке. Спаси и српске песнике да се још увек могу
поносити како су најбољи међу њима и у националним збиркама сликарства.
На крају своје боемијаде Момир Ватроусти мислио је и на
запис на свом крајпуташу. Отпевао је два-три песничка опела себи за живота.
Пуна их је његова поезија. Ваљда ће потомци умети препознати најлепши за гроб
ватроустог песника Момира Вородића. Нуди нам се, својом актуелношћу у наслову
последње оде у маестралној књизи Весници искона: "Ћирилица, штит Срба од
папства."
Војводићева књига Гласници искона карактерологија је
пјесника и пјевуна кроз векове, и времена у којима су живели, али и читавих
поколења с којима су живели ти песници. Премного за једну књигу лирике.
_______________________
2 Момир Војводић, Очи мога из детињства вука. У: Виј,
СКЗ, Београд, 2003, стр. 19
3 Исто, стр. 15.
4 Момир Војводић, Гласници искона. Књижевна задруга
Српског Националног Вијећа, Подгорица, 2008. стр. 104.
5 Исто, стр. 137.
6 Исто, Пред велмошким везом са сетом и језом, стр. 38.
7 Исто, Филип Вишњић, стр. 40.
8 Исто, Морни поглед Његошев из рама, стр. 66.
9 Исто, Зборио је Тин Ујевић често, стр. 131.
Нема коментара:
Постави коментар