субота, 05. јул 2014.

Виолета Пенић: Завири у моје корене

КАКО НАСТАЈЕ ПЕСМА

Хајде крени песмо моја мила,
никни из самоће,опевај бол

Шаљем те да пловиш
по мору мојих суза
и не може те сломити бура,
ветар ни олуја

Можда те пронађу савијену саму
у неком новом свитању
када мене више не буде било


Можда те буду читали
и нико неће рећи хвала
јер нико неће знати како си
песмо настала




              ДРУГАРИЦИ У ТУЂИНИ

Кажу да је тужно у туђини бити,
да свој бол мораш стално крити

Реци ми другарице ти,
дал’ је њихов хлеб бољи,
сочнији,бељи...

Дал’ је небо исто или се звезде
само лепше смеше,
хоће ли оне у боли да те теше

Драга моја другарице
ти што си у туђини

Нашег неба нигде нема,
ни овако белог хлеба,
само јарам издржати треба

 
                   БРЕМЕ
 
У мрачном времену живим,
иза сваког угла у безосећајност вирим

 Какво је дошло време
сви носимо тешко бреме
 
Ја ћутањем скривам свој страх,
молитвом телу дајем дах

 
           ХОЋУ ДА ИДЕМ
 
Како боље да завирим
у моје корене,тамне
и дубоке...
 
Чујем грактање сврака
што испијају младост из
мога тела
 
А ја...
Ја сам жељна новог знања,
новог поимања,
жељна нових даљина 

Хоћу да идем
и не може ме спречити ова хладна
болничка соба,
ни бучни живот великога града

 
                 МАЧВА
 
Равна Мачво широка си,
лепа си,увек мила,
ал’ у мом срцу спава
Војводина
 
Спазих један трен новог јутра,
један спокој над тобом
у измаглици новог дана
што се у теби рађа
и тад добих моћ теби да
посребрим крила
 
Ти си Мачво пружила руке мени
и ја похрлих у загрљај теби
 
У срцу поносна стојиш,
ал’ ипак нешто друго у њему бива,
ту ми стоји груда мила,
ту ми спава Војводина
 

                       ДА ЛИ СИ САН ИЛИ ЈАВА
 
Да ли си то био ти
или само трен моје заљубљености
Да ли си ме заиста гледао
или је то само моја машта искористила
тренутак своје слободе
 
Да ли су ме твоје руке звале
или се то само сни у јаву мешају
и моје стрепње у легло лажи бацају

 
                 ЈА БУДНА САЊАМ
 
Видим лептирова крила
у игри пахуље беле
 
Чујем звонки глас
у бесном фијукању ветра
 
Осећам топлину
из камина своје собе
и схватам да опет будна сањам
 

                ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
 
Шта се рађа у праскозорју,
шта ниче у новом јутру,
шта расте у новом дану,
шта умире у топлој ноћи
 
Рађа се доброта,
ниче семе једне љубави,
расте туга у илузији сна,
умире један промашен живот
 





 
Виолета Пенић, рођена Марић 22. новембра 1974. године у Вршцу. Од 1993. године живи у мачванском селу Дубљу, мајка је двоје деце. Поред поезије бави се и хуманитарним радом.
 

 

 

 
 


 




 



Нема коментара:

Постави коментар