НЕНАД ПЛАВШИЋ: СТИХИЈЕ ПРОШЛОСТИ

Ненад Плавшић

Без тебе

 

У сузи дамар блиста,

јецај по образима душе блуди,

зар је залуд љубав чиста,

зар смо поново обични, мали људи? 

Не летимо више на крилима дуге,

трептај патње ветрове кроти,

њене су мисли обале туге,

њене су мисли сви моји животи...

Заиграј као првог дана: у срећи, у вину,

затвори ме у своје срце од стакла,

заиграј, нек пожари корака ситних растерају тмину,

нек вера Православна прегази слуге пакла! 

О, заиграј!, отруј ме телом,

у заборав деценије уплети,

ја сам само слуга пољупцу врелом,

ја умем дрхтати, ја знам мрети!
 

Вечност нас чека, Месец жртву тражи,

кроз шапат силни заклетва се рађа, ниче,

мој слом демоне дражи,

  из дубине пакла пропаст кличе... 

Заиграј као некад: руке ми на груди стисни,

опијеним прстима следи сенке ноћи,

моји светови нису јорговани мирисни,

моји светови без тебе неће моћи...

 

Ноћас

 

Ноћас васељена је пукла,
јутро у пожарима душу тражи,
сва је музика стала, песма замукла,
на уснама њеним горка истина сече лажи...

"Волим те и даље...", говорила је нежно, кроз сузе,
док су се ангели играли перлама света,
сви моји порази клизили су низ деколте њене блузе,
и нестајали у мирису увенулог цвета...

Саздана од пурпура и нежних нота,
имала је срце што болне зенице лечи,
што у трептају сажиже дамаре живота,
а умела је вешто да уплете отров у стихије речи...

"Волим те!, али неће ићи, ми смо обале далеке...",
говорила је дуго, говорила је све теже.
У самртној тишини слушали смо топот реке,
и дивље коње како од громова силних беже...

Ноћас хоћу житна поља да палим!,
да заборавим раздор и несаницу пјану,
хоћу милионе жеља у једну да стровалим,
те потом душу своју да предам на длану...

Хоћу на стазе, ноге ме саме носе,
јецај године по борама броји,
свуда око мене ветар снева њене вражје косе,
свуда око мене време у истој ноћи стоји...

 

Полазак

 

По крвотоку јесени Месец тупо машта,

магла на океану туге ћути,

са дланова твојих чистота прашта,

и блешти жеља, жеља што љубав слути... 

Не троши плетиво живота на стазе стране,

у нама грми, у нама тутњи урлик и ломи се и пада,

обиђи шуме и реке што се душама ситним хране,

прегази, сатри, уништи гласом својим црнило ада...

Пођимо, госпо, ракија границе не броји,

потроши погледе на звезде сапутнице,

распусти кoсу, додиром ме тихим освоји,

нек сваки дрхтај зацрвени моје уморно лице.

Пођимо на уснама олујне кише,

у галопу поезије херувима,

нисмо у блату, нисмо туђи више,

не јуре валови страха нашим пољима... 

Заборави планету која у греху јутра ниже,

и страшне, крваве, бродоломне путе,

твоја зрелост снегове руши и вулкане сажиже,

ја ћу ти љубити стопе, ја ћу ти следити скуте! 

Кроз јецај распрши искушење бедно,

на прстима магле разапни шаторе снене,

па приђи вечности, твоје срце је пакла вредно,
твоје срце не познаје никога осим мене...

 

(Ове три песме узете су из књиге "Стихије прошлости"која је тренутно у припреми.)

 

Tweet