СПОМЕН НА ФРАНЧЕСКА ПЕТРАРКУ

На данашњи дан, 1304. године, родио се италијански писац Франческо Петрарка, најзначајнији претеча ренесансе. У француском граду Авињон, гдје је дуго живио, срео је лијепу Лауру којој је посветио зборник од 366 сонета, канцона и мадригала, познат као "Канцонијер".  У том интимном дневнику пјеснички је обликовао најтананија осјећања, немир и меланхолију. Снажно је утицао на италијанску и свјетску књижевност, укључујући пјеснике у Дубровнику у 15. и 16. вијеку. Бавио се и историјом и филозофијом и из тог опуса се истиче еп ,,Африка", у којем је описао Други пунски рат. Назив сонет потиче од италијанског sonetto за који се претпоставља да је настао од ријечи суоно што значи глас, звук... Први се теоријски списи о сонету као пјесничком облику јављају 1332. године, односно стотињак година након настанка сонета. Сонет је пјесма са утврђеним бројем стихова, увијек 14 стихова, али поред тога, прати је и утврђен распоред строфе, два катрена и двије терцине. Поред овога, велики број сонета има и утврђен распоред стихоба, (аб ба, аб ба, ццд, еед).

        Иако је настао у Италији у XIII вијеку, многи пјесници (мање или више успјешно) пишу сонете и данас.
Франческо Петрарка је био један од пјесника који је његовао ову форму.
Осјећања која су опјевана у сонету обично су повезана са љубављу, али могу бити и родољубива, социјална...

ОПОЈНИ ГРЕХ

Девојчица ме грли и љуби.
Осећам како јој се усне топе на мојим,
и како јој тело дрхти
од страха и чежње.

У тишини
још недовршене планинске куће
мирише рано пролеће
и њене мале јабучасте груди.
Пенушају се вечерње магле
и осећа влажност кише
у еротичном ваздуху.

Она се пропиње на прсте,
припија своја стегна чврсто уз мене,
наместа обле кукове,
свој заобљени трбух…
утапа своје непомичне очи
у мојим зеницама
и љуби, љуби…

Стављам свој потпис
уснама
на њен врат извијен
док опијена срсима бледи моја девојчица
и као лептирица трепери на месту

Погрешили смо
каза ми
у једном трену сласти и ватре
заустављајући наше дисање
које одвеја ветар.

Погрешили смо,
каза ми с још већим страхом
отргнувси се из загрљаја,
бежећи низ пропланак и
односећи влажне пољупце
на младој кожи.

Моје је очи не стижу.

СЕДАМНАЕСТ ВЕЋ ЉЕТА НЕБО РУДИ

Седамнаест већ љета небо руди
што никад згашен од почетка горим,
ал' кад се мишљу о свом стању морим,
осјећам усред плама мразне студи.

Изрека, да се длака прије ћуди
мијења, је права; и с чувствима спорим
нагнућа Ијудска не попусте; горим
чини их тешке копрене хлад худи.

О јао, кад ће онај дан да сване,
да мотрећ како бјеже моја љела
из дугих мука и огња се селим?

Хоћу ли икад видјет оне дане
кад ће се слатки израз лица света
очима свидјет баш колико желим?

ШТО ЋУТИМ

Што ћутим, што је, ако љубав није,
Ал ако је љубав, боже што је она?
Ако је добра, зашто је злу склона,
Ако је зла, због чега слатка ми је?

Горим ли од себе, чему плач и тужба,
Крив ли сам томе, мало јаук вриједи.
О жртва смрти, слаткоћо у биједи,
Ако вас нећу, чему сте ми дружба?

Ал ако вас хоћу, здвајат немам права,
Супротни ме вјетри, кроз шуму и бјесноћу,
Тјерају у чамцу врх бездана плава.

Слаб разбор и гријеси разлог су ми сјети,
Тако да незнам сам стварно што хоћу,
Те се знојим зими а цвокоћем љети.

ВИ КОЈИ ЗВУКОМ РАСУТИХ РИМА

Ви који звуком разасутих рима
слушате уздах што бје срцу храна
у првој тлапњи младеначких дана,
кад дијелом други човјек бијах свима,

различит стил што плаче и мисао има
због пустих нада и због пустих рана,
надам се да ће схватит ком је знана
искуством Ијубав: опрост молим њима.

Но свак је дуго, сада добро видим,
о мени брбљо и тихо и гласно,
па сам се себе често срамим јако;

плод је мојих тлапња да се стидим,
и да се кајем, и да спознам јасно:
кратак је сан на свијету хтијење свако.

Припремила
Марија Ненезић

Tweet