 |
| МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ |
Неко је
рекао, скоро, да је вечност стање без будућности. То ме је погодило као тачно.
Заиста, нигде нема мање будућности него у вечности у којој је све одмах дато.
Тако вечност почиње да значи врло интезиван доживљај садашњег времена, што и
није дефиниција која се чини сувише новом. Значило би то да се сама садашњост,
дакле и сама актуелност, деле на два своја вида: на врло интезивну, вечну и
безвремену садашњост, и на ону са мање напона, садашњост профану, обичну, која
видљиво психолошки притиче. Она нас мање сажима и мање троши.
Јасно би
било, да наставимо ову временску медитацију, да је интезивни доживљај
садашњости, заправо доживљај сакралности, њен корелат у стварном животу.
Вечност је дакле неко трајање, заправо интенсификовање времена у самом себи,
врста посвећења. Обрнуто, профаност би била слободни ток времена који се
пројектује у много “будућности”.
Други правац
размишљања о вечности пошао би од претпоставке, која се не може оповргнути, да
је вечност претварање времена у чисту будућност. Но, ако има наше будућности,
нема нас у будућности, по дефиницији. Дакле, вечност би била поништење времена,
његова ништавност, немогућност, свођење света на чисту просторност, и на
непомичност у њему, што је једна незамислива и заумна идеја. Па, ипак, да ли је
реч само о једној спекулацији на странпутицама људског ума, или у томе има још
нечега?
Вечност је исказана са супротним знаком, као да је нешто позитивно, иако таква позитивност не може бити заиста постојеће, мисаоно употребљива.
Вечност је исказана са супротним знаком, као да је нешто позитивно, иако таква позитивност не може бити заиста постојеће, мисаоно употребљива.
Најзад,
између две незамисливости, увлачи се и трећа. Говоре о “вечном повратку”, о
кружењу света у њему, тако да се постојање разрешава уништењем, уништење се
искупљује новим постојањем. Појам вечности који не може да се ни на који начин
реализује, размењује си између све своје супротне не-дефиниције и то постаје
мит о вечном повратку. Али то није никакав мит, јер нити омогућава вредност,
нити допушта нестајање.
Из тога
произилази спекулативно оно што физика одавно зна, а и емпирија уметничког
стварања исто тако: не може се медитирати чисто време, као ни самостална,
победоносна вечност.
Миодраг Павловић је рођен 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама“. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама“, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.
Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма“ чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника полератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда“ према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета“.
Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.
Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама“ (1952), „Стуб сећања“ (1953), „Хододарје“ (1971), „Улазак у Кремону“ (1989), „Космологија профаната“ (1990), „С Христом нетремице“ (2001), романи „Други долазак“ (2000.), „Афродитина увала“ итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века“ (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.
Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону“ (на немачки је превео Петер Урбан). Добио је награду “Ramonda Serbica“ 1995. године. Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића“ добио је 2001. Добио је 1992. Награду Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић“. Награда „Десанка Максимовић“ за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће“). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу“ за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани“ које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља“ 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница“. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија“ И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. године добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело. 2008 добија Орден Светог Саве од Митрополита црногорско-приморски Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла.
Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Живи у Београду.
Повремено борави у Немачкој, где је 2012. године добио међународну „Петраркину награду“.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Миодраг Павловић је рођен 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама“. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама“, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.
Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.
Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама“ (1952), „Стуб сећања“ (1953), „Хододарје“ (1971), „Улазак у Кремону“ (1989), „Космологија профаната“ (1990), „С Христом нетремице“ (2001), романи „Други долазак“ (2000.), „Афродитина увала“ итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века“ (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.
Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону“ (на немачки је превео Петер Урбан). Добио је награду “Ramonda Serbica“ 1995. године. Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића“ добио је 2001. Добио је 1992. Награду Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић“. Награда „Десанка Максимовић“ за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће“). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу“ за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани“ које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља“ 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница“. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија“ И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. године добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело. 2008 добија Орден Светог Саве од Митрополита црногорско-приморски Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла.
Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Живи у Београду.
Повремено борави у Немачкој, где је 2012. године добио међународну „Петраркину награду“.
Нема коментара:
Постави коментар