 |
| Први српски буквар из 1597. године |
Док су се учили писмености из туђих књига, Срби нису знали да скоро три века имају сопствену књигу - први српски буквар Инока Саве - по којој се могло учити српско читање и писање. За њега чак није знао ни Вук Стефановић Караџић
Непроцењиви документ и кључно дело које означава почетке писмености у Србији – први српски буквар не само да није настао у време језичке реформе писма и правописа Вука Стефановића Караџића (како већина грађана по аутоматизму мисли), већ за њега Вук није ни знао!
Ма колико поражавајуће звучала та чињеница први српски буквар чији је аутор био Инок Сава из манастира Дечани, иако штампан код млетачког штампара Ђ. А. Рампацетија у Венецији 1597, остао је потпуно непознат све до 1893!
Што заправо значи да док су се учили писмености из туђих књига, Срби нису знали да скоро три века имају сопствену књигу по којој се могло учити српско читање и писање.
Баш толико, ово дело пратила је худа судбина заборава и немара. Чак се ни о Сави Иноку није знало ништа више до да је био родом из Паштровића и да је био јеромонах манастира Дечани.
Да прича буде још тужнија овај буквар је настао у доба када је мало која европска земља располагала сопственим училима, писменима или азбучницима, а посебност свакако представља и методика овог писанија, пре свега зато што је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања.
Овај буквар је био осмишљен тако да је на првој страни била штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, па имена свих слова.
А за буквар се сасвим случајно сазнало. Најпре је 1597. године руски конзул у Скадру Крилов поклонио прво издање новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу.
Потом је друго издање (штампано 25. маја 1597. у Дубровнику) 1921, купио инжењер Милорад Димитријевић из Београда, да би напослетку оба издања била поклоњена Народној библиотеци Србије.
Како то на овим несрећним просторима бива, прво издање на само два листа од којег је остао само препис изгорело је у бомбардовању Београда (и Народне библиотеке) 6. априла 1941, а друго, на четири листа пуком срећом је сачувано.
Током 1903, Љуба Стојадиновић је приређујући “Каталог Народне библиотеке Србије” унео буквар Инока Саве међу дела српске писмености.
Пре двадесетак година, Михаило Блечић, Стјепан Филеки и Оливера Стојадиновић приредили су репринт овог буквара на основу другог издања, које је сачувано.
Репринт је 1991. објавила “Политика”, а на основу тог издања поменути аутори приредили су и нову књигу првог српског буквара инока Саве у којој је уместо старословенских писмена коришћен рачунарски сет типографских карактера “инок сава”, који је креирао и читаоцима поклонио Стјепан Филеки.
Непроцењиви документ и кључно дело које означава почетке писмености у Србији – први српски буквар не само да није настао у време језичке реформе писма и правописа Вука Стефановића Караџића (како већина грађана по аутоматизму мисли), већ за њега Вук није ни знао!
Ма колико поражавајуће звучала та чињеница први српски буквар чији је аутор био Инок Сава из манастира Дечани, иако штампан код млетачког штампара Ђ. А. Рампацетија у Венецији 1597, остао је потпуно непознат све до 1893!
Што заправо значи да док су се учили писмености из туђих књига, Срби нису знали да скоро три века имају сопствену књигу по којој се могло учити српско читање и писање.
Баш толико, ово дело пратила је худа судбина заборава и немара. Чак се ни о Сави Иноку није знало ништа више до да је био родом из Паштровића и да је био јеромонах манастира Дечани.
Да прича буде још тужнија овај буквар је настао у доба када је мало која европска земља располагала сопственим училима, писменима или азбучницима, а посебност свакако представља и методика овог писанија, пре свега зато што је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања.
Овај буквар је био осмишљен тако да је на првој страни била штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, па имена свих слова.
А за буквар се сасвим случајно сазнало. Најпре је 1597. године руски конзул у Скадру Крилов поклонио прво издање новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу.
Потом је друго издање (штампано 25. маја 1597. у Дубровнику) 1921, купио инжењер Милорад Димитријевић из Београда, да би напослетку оба издања била поклоњена Народној библиотеци Србије.
Како то на овим несрећним просторима бива, прво издање на само два листа од којег је остао само препис изгорело је у бомбардовању Београда (и Народне библиотеке) 6. априла 1941, а друго, на четири листа пуком срећом је сачувано.
Током 1903, Љуба Стојадиновић је приређујући “Каталог Народне библиотеке Србије” унео буквар Инока Саве међу дела српске писмености.
Пре двадесетак година, Михаило Блечић, Стјепан Филеки и Оливера Стојадиновић приредили су репринт овог буквара на основу другог издања, које је сачувано.
Репринт је 1991. објавила “Политика”, а на основу тог издања поменути аутори приредили су и нову књигу првог српског буквара инока Саве у којој је уместо старословенских писмена коришћен рачунарски сет типографских карактера “инок сава”, који је креирао и читаоцима поклонио Стјепан Филеки.
(Катарина Вуковић)
Нема коментара:
Постави коментар