Љиљана Марић: Празнина дах зауставља

Сањалица

Из отвореног небеског свода
Куљају пороци

Од снова саткана
Не могу облаком
Већ шетам потоком

Сетна
Иза планине жеља
И далеког света маште
Надом
Смирујем самоћу

А речи те песме
Дотакле ми душу
Оживеле опет
Нежну сањалицу
И нитима снова
Повеле
Да нас без додира споје


Разбијени снови

У сутону живота
И теретом сећања
Нестале су наде

Разбијени су
Моји снови

О стену
Самоће
У муку
Уздаха

Празнина ми дах
Зауставља

Време крадем
Слушајући ти глас
У шапату ветра
А треба ми загрљај
Снажан

Да сломи
Све туге у мени


Будна

Ноћ тамна
Хладна

У  јастук загњурена
Хоћу да спавам

Да сањам
Како нас љубав
На крилима носи

Будна
Неодсањане снове
И ову ноћ
поклањам теби

Далеком
Као меланхолија
Присутном

Из самоће таме
Шаљем ћутњу
Да те додирне

Себи остављам
Тишину самоће
И таме крик


Одгурнута од живота

Мирис кафе
Поглед кроз прозор

Видим
Ледени бездан
Бистру  црнину

Одгурнута од живота
Сетно
И искрено се борим
Да победи
Оно што волим

Сећања навиру
На некад давно
Доживљено

Онда када сам сновала
Љубав
Жаром нити
Твојих очију

Желела време
Да зауставим

Tweet