Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве

   На данашњи дан, 1427. године, упокојио се српски владар и писац Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића.
    Генерације које стасавају у новом систему вриједности, не знају превише о старој српској књижевности, и великанима исте, њеним представницима који су задужили српски народ, што ратничким, ослободилачким дјелима што дјелима која су настала на пергаменту, која су се штитила мачевима.
         ,,Слово љубве'', или прецизније, савременим језиком ,,Реч о Љубави'', дјело је деспота Стефана Лазаревића, писано као врста пјесме у прози, у којој се обраћа, како се вјерује свом брату Вукану, са којим је у то вријеме био у сукобу.

Деспот Стефан Лазаревић: СЛОВО ЉУБВЕ

Стефан деспот

најслађему и најљубазнијему,
и срца мојего нераздвојноме,
и многоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојего ближњему
(име рекавши),
у Господу љубазно целивање,
а уједно и милости наше неоскудно даривање.

Лето и пролеће Господ сазда,

као што песник (Давид) рече,
а у њима и красоте многе,
птицама брзо, и весеља пуно прелетање,
горама лишће.
и луговима пространства,
и пољске ширине,
и ваздуха танког
дивним неким гласовима испуњавање,
и земљина ношења дарова,
која цветова које доброг мириса, и зеленило,
но и самог човечијег
јестаства обновљење
и разиграње,
достојно ко да искаже.

Ипак сва ова и друга

чудна дела Божија,
која и оштровидан ум
размотрити није у стању,
љубав преисходи.
И није чудо, јер Бог се назива љубав,
као што рече Јован Громов (јеванђелист).

Свака лаж смештања у љубави нема;

јер Каин, туђ љубави, рече Авељу:
Изиђимо нас двојица напоље.

Оштро некако и брзотечно дело љубави,

које сваку врлину превазићи може.

Лепотно ову Давид украшава

као миро, рече, на глави,
које силази на браду Аронову,
и као роса аермонска
која силази са Горе Сионске.

Јуноше и деве,
к љубавима прикладни,
љубав узљубите,
но право и незазорно,
да некако јуноштво
и девство повредивши,
којим јестаство наше
к божанственому присваја се,
божанствено не негодује.
Не жалостите, рече апостол, Духа Светог Божијег,
којим знаменовасте се јавно као у крштењу.

Бесмо заједно, и друг близу друга,

или телима или духом,
но ако горе, ако реке
раздвојише нас, Давид да рече:
Горе Гелевујске, да не сиђе на вас
ни дажд ни роса,
јер Саула и Јонатана не сачувасте.
О безлобије Давидово,
слушајте који сте царски, слушајте,
Саула ли оплакујеш, обретени
Jер обретох, рече Бог,
Давида, човека по срцу мојему.

А ветрови да се ударе с рекама

и да оне сасвим секну,
као при Мојсију море,
као при Исусу судији,
кивота ради, Јордан.

Још да се сакупимо,

још да се угледамо,
још љубовно да се сјединимо
у том самом Христу Богу нашем,
kоме слава с Оцем и са Светим Духом
у бесконачне векове, амин.

Припремила:
Марија Ненезић

Tweet