Сећам се када сам први пут дошао на то
раскршће. Земљани пут понегде посут ситним, белим камењем. По нејаким зрацима
сунца мирисало је подземље и несавршеност људског срца. Киша није била далеко.
Главобоља је цепала моје слепоочнице. У непрегледној празнини стрмоглаво се
надимала тишина неуредних даљина. Колена су ме издавала. Познавао сам ово
место, познавао сам особу која је покушала да истражи сва четири правца. Али,
никада нисам схватио зашто? Зашто је толико волела људе, зашто је желела да
пође у непознато, да свој таленат преда трулежи? Оборио сам поглед. Побуда да
је нађем откривала је нове континенте мојих мисли... Стрепња кроз старачке боре
прошивене младошћу. Оштар додир ваздуха и крупних зеница имао је за последицу
крик мутне сузе.
Често
је двориште основне школе коју сам похађао било поприште разних спортских
активности. Највише кошарке, мада не могу занемарити ни фудбалски терен који је
привлачио нас, старије ученике, а викендима хорде средњошколаца. Ту негде
између псовки, вике која је допирала са краја на крај терена, узвика радости,
шуштања аутомобилских мотора и еха туге због пораза, покаткад је допирао звук
клавира из учионице са трећег спрата. На тренутак раздвоји хаос, запленивши
тако најтананију нит магије. На тренутак сажме читаву епоху затечену у аористу
и провуче је кроз епилептично ново доба сивила. Наравно, нико није обраћао
пажњу иако сам био сигуран да им мозак подсвесно затрепери од силине нежности.
Поглед кроз два трокрилна прозора на којима се бела боја готово
ољуштила, а дрво почело пуцати од старости, покривао је игралиште и залазио
далеко изван. Свеже окречена зграда школе блистала је на сунцу. Лето. Јурили
смо нехотично за парчетом коже, за срцем, за великим мислима подшивеним у
поставу, за маштом о слави, занемарујући тако друге могућности. Занемарујући
океан, пратили смо поток. А поток је, сазнаћемо много касније, променио ток и
пошао куда се нико није надао. Спорт већином обележи један одређени период
детињства, да би потом ишчезао у вртлогу бледог сећања.
Нечија дугачка и јака рука, учинило ми се женска, цртала је нешто по
табли. Застао сам начас, али није било могуће разазнати ништа више. Идуће чега
се сећам је да ме лопта погађа у главу, а потом настаје општа вика.
– Па,
јеси л' ти нормалан?! Шта који мој стојиш ту? – викао је Немања, голман моје
екипе.
Одједном су се сви окупили око мене. – Где гледаш?! – питао је Филип.
–
Слуша музику! – добацивали су остали.
– Ма
каква музика, треба да гледа како да да гол. – одмахивао је главом Бора.
–
Добро, идемо даље. Даћемо им три гола! – убацио се Дејан неочекивано. Остали су
га само подсмешљиво погледали. – Хоћемо, хоћемо! Колико је до краја?
– Око
десет минута. – рекао сам тужно.
–
Маните се шале и да играмо озбиљно. Марш сви напред! – узвикну Немања. Подигао сам
главу погледавши на трећи спрат и брзо потрчао ка противничком голу. Можда
најдужих десет минута у мом животу. И можда најгорих десет минута фудбала.
Када
је истекао последњи секунд, отрчах да се пресвучем и обришем зној. Размишљао
сам о музици; размишљао сам о особи која свира. Готово цела школа је знала да
на часове клавира искључиво долази девојка двадесетих година, да је плавокоса,
великог носа и још већих груди које не може да сакрије ни испод мајице два
броја шире. Неки су веровали да је удата за једног од професора, али то се
изгледа чувало као највећа тајна. Не марећи за тај податак, кренуо сам
плашљиво.
Не
знам зашто, не знам какве су ми намере биле. Уопште, у одсуству било каквих
жеља, попео сам се на последњи спрат. Дугачак, правоугаони ходник преко кога се
простирао тамно зелени тепих. Пожутели зидови били су украшени празнином и тек
понеким отиском дуге и заморне историје. Застао сам. Тишина. Обузела ме
стрепња. У невиним откуцајима срца, прорадила је бешика. Учионица се налазила
на другом крају просторије. У тешким, болним грудима, носио сам клицу
интригантности. „Напред!“, завапило је у мени нешто непознато.
Пришао сам вратима опрезно. Обична иверица, невешто офарбана у нијансу
дивље вишње. Лед на образима. Црну и једноличну кваку као да су приучени
мајстори напросто ћушнули у отвор и снажно укуцали. Колена су ме напуштала.
„Напред!“, гушио ме је глас. Нигде никога није било. Отворио сам врата
хотимично и нагло се укопао. Музика која је до тада тихо плела по учионици
наједном престаде. Мук. Сви погледи беху упрти ка вратима, ка придошлици.
Стравичан страх ме сасече по грудима. Изгубио сам дах и утонуо у тренутну
апатију. Као да су деценије пројуриле у тих неколико секунди. Испитивали су ме
очима. Зној. Једино она не задржа зенице на мени, него се нехајно окрете
клавиру. Засвирала је весело пробудивши остатак присутних. Вратили су се нотама
и пијанисткињи. Постао сам маргинална појава.
На
моје запрепашћење није одговарала датом опису. Дуге вране косе окупане поноћним
сјајем, до половине леђа нежних као код кошуте, а снежног лица и крупних очију
боје кестена. Носила је тамно зелену, памучну кошуљу кратких рукава и дугачку,
широку беж сукњу. Пред њеним жељама ницали су земљотреси, ломила се копља и
истицале пољане покушаја. Лада би морала пасти у несвест видевши њену лепоту.
Ушуњао сам се готово нечујно и сео на прву столицу на коју наиђох.
Гризао ме је чудан осећај. Свака мисао се прекидала. Несигурност детета у мојим
петама. Мирисала је горчина једног јединог питања које се постављало поврх
свега, питања које није изискивало некакав неодређен, апстрактан одговор; али
питања због чијег одговора сам чврсто дрхтао неколико минута.
Звук
се одбијао о зидове огромне просторије, на којима су биле начичкане фотографије
великих композитора. Десно, поред неколико диплома и захвалница, нагомилане су
биле нове клупе поређане једна на другу. Дугачак паркет: чист, сјајан, али
одавно лакиран, питко је крцкао под ногама. Табла се налазила окачена на левом
зиду и на њој је дословно писало: „Љубав ствара хероје...“[1]
Около клавира, изузимајући њу, на истрошеним, школским столицама седело је
неколико људи. Био је ту крупни господин, далеко већ загазио у педесете године,
дуге седе браде и израженог подбратка. Мали и затупаст нос доводио је дебеле
усне и меснате образе до изражаја. Поред њега надвијала се велика глава
сићушног човека. Овакав однос главе и минијатурног трупа уливао ми је смех у
кожу онда када сам помишљао да ћу неправедно бити истеран. Обојица су имали
идентичне бордо мајице на којима је писало нешто неразумљиво, нечитко. Овај
други је, пак, имао и велике, шиљасте уши. И обојица правих леђа, рекао бих
војничких. Старија госпођа, кратке, коврџаве плаве косе, која је гласом следила
музику, истицала се држањем. Попут аристократије, она је достојанствено и
помало са висине, иако је била најнижа, гледала на двојац поред себе. Можда
кроз трачак презира у свом погледу, можда зачињено покојим прекором и жалом за
временима балова, она је певала све гласније... поносно и пркосно. Коначно,
наједаред устаде и распусти глас свом снагом. Читава зграда устрепта, читава
зграда засија дубином емоција... Носила је светло плаву блузу на којој су били
осликани тегет цветови. Црна сукња до листова и ципеле ниских штикли. Изгледало
је као да није марила за боре. Розе кармин и мале, беле минђуше.
Крај.
Музика је стала.
–
Одлично! – ускликну госпођа – Свака част, Ана. И запамти... уметност не познаје
препреке, уметност ослушкује, уметност је упорна, дрска, безобразна у својој
разблуделости, а опет веома суптилна, снажна, дубока... Уметност воли, али
такође и презире и черупа човека изнутра. Не смеш бити бојажљива ако се од тебе
захтева да наступиш осорно. – завршила је. – А ти младићу? – упита зачуђено – И
ти би желео да свираш?
Читава екипа ме је гледала. Читава екипа
збијена као један и сагласна у питању.
– Не,
ја... – почео сам збуњено да шапућем у браду. – Нисам... – настављао сам
несигурно док врата нису лупила. Мушкарац средњих година, у тамном, сивом оделу
и љубичастој кравати. Кратке, смеђе косе, висок, обријан, уређен по
стандардима. Поздрави све у сали и приђе Ани у пар корака. Пољубили су се
кратко.
– А,
шта кажеш? – показивао је своје нове ципеле – Кожа! Не питај колико су коштале!
Свиђа ми се што имају мало вишу потпетицу. Шта мислиш?
Погледала је равнодушно. Никада раније нисам
видео такву флегматичност. Насупрот њој, његове су очи сијале од радости.
–
Јако лепо ти стоје. – насмешила се – Штавише, мислим да су најбоље које си до
сада имао. Сличан нам је укус.
–
Драго ми је што ти се свиђају, тако да ћу их обући сутра код Марјана.
–
Можеш, али промени кравату.
–
Мислиш? Па шта јој фали?
–
Само је промени. Узми ону коју си добио од мог оца за рођендан.
– Ма
добро... Него, како јој иде ово губљење времена? – упитао је остале. Потом је
погледао у мене на кратко, али се убрзо вратио разговору.
–
Добро напредује твоја Анушка. – одговорила је госпођа. – Њен таленат је
неоспоран.
Остали су ћутали.
– Баш
фино. А кад се узмемо – погледао ју је – биће друга песма! Па да...
Ана поцрвене, оборивши главу. – Друга песма,
је л' тако? Ево, ако треба, ја ћу њој да купим исти овакав клавир, па може да
свира код куће. Само, пре тога зна се: ручак, деца, пеглање и прање... а, ако
остане времена није згорег да ми одсвира нешто. Таман после напорног дана. Је
л' тако? – упита.
–
Да... тако је... – процедила је тешко, гледајући у под.
–
Да... а ко је онај клинац тамо? – прекинуо је непријатну тишину. Поново се сви
окренуше ка мени. Почео сам да га мрзим истог момента.
– Не
знам... – јавио се крупни тип – само је ушетао овамо пре десетак минута и сео.
–
Можда жели да упише часове клавира? – питао је онај други, ситнији.
– Еј,
клинац, ти би хтео да учиш клавир? – помало дрско рече Анин вереник.
–
Не... – збунио сам се.
– А
зашто си онда овде? – наставио је.
–
Допала ми се музика. Хтео сам да чујем. – одговорих хитро.
–
Аха, тако значи. А ја мислим да ти ускоро почиње час? Ено, звони. Чујеш?
–
Чујем. Али...
–
Нема али. Не смеш каснити. Боље да пођеш одмах! – брецнуо се. – И затвори
врата.
Изашао сам, али не због часа, јер је мој разред, осми два, имао
закључене оцене и није било потребно одлазити на наставу. Учиних то због
очигледне привилегије коју је дотични господин имао тамо где ја нисам, због своје
ненаметљиве природе и поврх свега због неспремности да дам прави одговор на
постављено питање. Учиних то и због ње испрва, да бих касније схватио срећу
своје одлуке.
Школа
се ближила крају. Желео сам је видети још једном, желео сам додирнути чисто
срце... Привукла ме је. Мучила ме несаница, водиле ме виле у грешне мисли, у
страдање којем неће бити краја. Суптилно, лако, неприметно... постајао сам њен.
Клинац, изгубљен трептајима илузије. Не знам зашто, не знам чиме је заслужила
да се прожме кроз сваки усклик мојих бедара, кроз пукотине незајажљивих
преступа. Али, опет... мисао о њој и сада, док пишем ово, постаје нејасна,
неодмерена, помало груба, готово тешка, страдална и мрачна. Можда... можда
никада нисам ни престајао да је волим? А волети Ану: месецима, годинама, деценијама...
волети Ану животом! и неспокојним молитвама дугим, не може бити погрешно; не
може бити узалудно; не може бити сабласно...
Постајао сам нестрпљив. У сатима се топила моја идеја. Правио сам
неправилне кругове по купатилу. Бос, рашчупан, знојав, тврдоглав и луд,
наравно. Једина повезаност са реалношћу биле су те плочице, по којима сам
ходао. Минут касније отрчах до кухиње. Идеја је добила форму и стил.
– Је
л' се ти сећаш... – упитао сам мајку која је цедила наранџу – је л' се сећаш да
је Милица причала какo њен син носи свечане кошуље, ципеле, сако,
панталоне... и то често?
–
Молим? – зачуђено упита – Откуд ти то паде на памет? Не сећам се да је причала
о томе, а и видела сам Милицу са Марком пре неки дан. Ишли код Невене на
рођендан. Марко обучен потпуно нормално. Дакле, без тих керефека. А зашто
побогу?
–
Нема везе. Мени требају те панталоне, кошуља и ципеле.
–
Како? Зашто? Па ти се увек смејеш онима који носе такве ствари. Једном сам те
питала да пробаш кошуљу, мислим да би ти лепо стајала, али ти си био толико
тврдоглав да је то страшно! И шта сад? Промена плана?
–
Добро – смешкао сам се загонетно – можда. Креће средња, па морам да будем
озбиљнији.
– Па
ти баш запело сад?
–
Сад!
– Е,
мајке ти, ко ли те је наговорио да ми је знати? Шта ли је следеће на тањиру?
Прво смо имали фудбал, после је био стони тенис, па онда лук и стрела... а сад
одједном заокрет. Нису то чиста посла...
– Баш
ме брига каква су. Хоћеш да ми купиш или нећеш?
– А
ти знаш да нисам примила плату још увек? И морало би да се сашије за тебе
специјално... сумњам да имају тако мале бројеве.
– Па
добро, можемо код Бисе, она би нас сачекала за паре.
– Не
можемо. Њој већ дугујем за ону хаљину што сам носила на свадби код
Павловићевих.
– Али
мени то треба што пре!, што пре!
– Ма
шта си навалио? Кад ти кажем да немам новца, онда немам! И не мучи се, тата ти
неће помоћи!
– Али
ићи ћемо код Игора ових дана на журку и за то ми треба да се обучем свечано. –
лагао сам.
– Па
то је обична журка... за вас из разреда. Шта ће ти баш за то специјално кошуља,
ципеле, панталоне... није то некакав пријем! Обући ћеш оно што имаш и тачка. А
кад примим плату, отићи ћемо код Бисе, ако баш желиш, па ћемо видети.
– Кад
ће то да буде? – повлачио сам се.
– Можда
за десетак дана.
–
Касно ми је... – тупо погледах у сто. – Али...
– Али
тако је – додала је – и ја бих ти радо испунила жељу кад бих могла! Хоћеш сок?
–
Нећу, хоћу кошуљу! – ускликнуо сам и отишао на терасу.
Стан
у којем смо живели нас троје био је прављен као по мери: кнап. Одмах са улаза
следио је ходник, не дужи од пет и не шири од шест корака. Из њега улазило се у
све собе, кухињу и пространо купатило. Са друге стране тераса је била окренута
западу и до ње се доспевало кроз дневну собу. Свуда паркет, осим у предсобљу
где се газило по танушном бордо тепиху. Често је мирисао тамјан, иако су
поједине комшије на то превртале очима и често их је то одвраћало од нас.
– Не
замајавај оца, купићу ти кад примим плату! – довикнула је мајка узалуд.
Прилично дугачка тераса, али уска и стара
скоро тридесет година. Ограда сачињена од камених беж стубова, покривених
дебелом плочом. Отац је читао новине након доброг ручка. Масна, крупна слова
„ПОЛИТИКА“ топила су се под пазухом сунца. Иза њих је била снажна појава,
кратке црне косе, уредно обријана, питомог гласа. Дотрчао сам унезверено. Идеја
је блистала, али није било могућности да је спроведем у дело. Гушио сам се у
последњим покушајима.
– А
је л' би било изводљиво да ја некако добијем кошуљу? Али неку... мало бољу. И
панталоне? И ципеле? – упитао сам.
– И
на лотоу? Па да употпунимо, што да не? – настављао је.
–
Да... – одмахнуо сам главом – Питам озбиљно. Хитно ми треба све то. Добро, могу
и фармерке, али остало ми треба.
–
Хитно? Зашто? Шта ће ти баш сад?
– Да,
па, треба да идем на прославу...
– За
тамо ти не треба сигурно, јер нико од твојих другова неће бити тако обучен. А,
уосталом, до јуче си био против ципела, ако се добро сећам? Када сам ја причао
да се купи, ти си се смејао... и шта сад? Почео си да растеш?
–
Полако али сигурно. – одговорио сам замишљено – Ма, добро! Погрешио сам, лоше
сам поступио, био сам глуп и млад.
– Ма
није могуће да си погрешио?
–
Јесте и не само то...
– Има
још? – прекинуо ме.
–
Има...
– Добро, да чујем и то. – спустио је новине.
– Не
знам ни сам. Хоћу лепо да изгледам пред једном девојком. И баш ме брига за то
славље. Једино што могу да славим је то што никада више нећу видети
математичара, физичара и хемичарку! А специјално наставника географије који ме
стално запиткује ко није обрисао таблу, као да сам ја редар сваке недеље.
–
Добро, добро. И која је то девојка? Тања? Видео сам да стално...
–
Каква Тања... – убацио сам се – Тања је давна прошлост. И Мира је прошлост. Ово
је једна девојка... желим да се дружим са њом.
– Из
твог разреда? – зачудио се.
–
Па... и није баш. Из другог једног, али свира клавир.
–
Уметница, дакле! – ускликну – О, па то је онда велики заокрет.
– Да,
па кажем ти ја...
–
Интересантно... Добићеш нову кошуљу, а видећемо за ципеле. Што се тиче
панталона, проћи ће и фармерке.
Био
сам пријатно изненађен очевим ставом. Истина прија, за промену. Дакако, не увек
и не цела, већ исечена, припремљена на најбољи могући начин и послужена уз
најфиније вино.
Када
сам следећег дана дошао на час клавира, све се променило. Лажна смиреност нових
ципела и потајна сумњичавост зноја који је владао испод свилене, црне кошуље са
танушним белим пругама. Сигурност се прожимала кроз моје кораке. Ушао сам привидно
неоптерећен и сео на исту столицу. Поред клавира је била само она, али је
недуго потом ушла и професорка, тихо затворивши врата. Застала је, погледала ме
зачуђено и не питавши ништа наставила даље.
–
Извињавам се... – почех гласно – ја бих желео да похађам наставу клавира. Ако
то није проблем и ако бих могао...
Oкренула се нагло.
Гледала ме неколико секунди непомочно, а потом рекла оно што нисам желео да
чујем. – Можда. Али, од идуће сезоне. Ускоро је крај текуће, а лети не држим
часове.
–
Значи од септембра?
– Не,
млади човече – имала је врло пријатан глас – од октобра. Дођи обавезно. Може
бити од тебе нешто... само ако имаш бар мало талента. – довршила је тихо. –
Анушка, да ли си спремна? – вратила се својој ученици.
–
Их!, и те како... Спремна и чекам. Шта свирам? – упитала је. Тада је први пут
Анин глас изазвао у мени незадрживи талас топлине у грудима. Уопште, деловала
је промењено; деловала је слободно, живо, срећно... Потом је засвирала,
засвирала је душом... прсти су само пратили... Клизио је Болеро низ њену невину
кожу, низ јагодице умилних погледа што су раздвајали бескрај који јој је пунио
очи страшћу; клизио је низ паркет, низ ходник у величанству фантазије и
грешности уздаха кроз њене осмехе преточене у снагу нота... Идила се топила по
венама, по ушима, по коморама срца као мед. Идила је разарала, идила је секла
неустрашивошћу... Каква је то нова болест настала? Каква се громада емоција
стегла у мени? Лебдео сам по траговима безличне опијености. Суза на лицу
професорке и размазана маскара. А музика... музика прича: жали се, проклиње,
цепа, воли, креира, уздиже, слави, јеца, сећа... Музика је освајала кроз Анине
лаке покрете. Болеро у свом најбољем издању, Болеро кроз прсте Божјих дарова...
Болеро као никада пре!
Након
часа, професорка је отишла. Морала је присуствовати крштењу своје унуке. Изашла
је поздравивши нас кратко. Остали смо сами. Знао сам да је то прва, једина и
последња прилика да начиним корак. Сав дух мој се преобрати у дрхтање. Пожелео
сам мало разумевања, мало самопоуздања и добар ветар за пут.
Када
је устала, немоћ се разјапи у мени. Потрес. Спаковала је папире у торбу и
прикупила косу закачивши шналу. Зачух звона у даљини. Нешто је требало
предузети, одмах. Нешто енергично, снажно, позитивно. Нисам знао шта. У ваздуху
мирис ваниле, мирис девствености којим је освајала несагледиве пољане... мирис
зрелих година у девојци од двадесет и кусур... Притисак у глави. Успаничио сам
се и нехајно устао. Кошуља је привукла пажњу уместо мене. Насмејала се и рекла:
„Допада ми се...“
–
Кошуља? – збуних се.
– Да
– климнула је главом – добар укус. Ти си одабрао?
–
Не... да! Јесте!, тако је... ја сам је лично одабрао. Моја мајка је хтела белу,
отац нешто сиво, беж, а ја баш ову. – рекао сам у грчу – Волим црну боју.
– Такође.
Ти би да учиш клавир?
–
Па... желео бих. Можда ако ме прими наставница. Не знам, покушаћу најесен...
– А
који си разред? – упитала је.
–
Осми. Завршавам за који дан.
–
Охо!, матурант? Па, како је? Како се осећаш? Шта ћеш да упишеш?
– Осећам
се уморно, искрено. А тек ми следи битка. Видећу још... или гимназију или
машинску.
–
Машинску! – одјекнуло је право низ ходник.
– И
ти си ишла тамо?
–
Јесам, него шта! Школа је одлична, све препоруке, само немој да се зезаш, много
је тешко. Посебно ако ниси много заинтересован, онда ће те убити напросто.
Много је људи одустало и пребацило се баш у гимназију само због математике,
цртања...
–
Добро. Видећу још. Хвала, у сваком случају. – осмехнуо сам се учтиво. Тишина је
поново завладала. Опет је на мене био ред. Смишљао сам брзо. – И... ти ћеш овде
бити и јесенас?
– Не
знам. Можда.
–
Можда?
–
Зависи... Видео си Ивана прошлог пута. Не знам, ако се узмемо до тада, можда ће
имати друге планове за мене. Моји родитељи се слажу са тим. Дакле, неизвесно
је.
– У
реду. – снуждио сам се – Иначе, свирала си фантастично... ја сам одушевљен!
Иако се не разумем много, али мене је нешто пресекло када сам слушао како
свираш. Никада нисам осетио такву снагу. А имао сам и жељу да полетим!
– Заиста?
Ух... знаш, обично не волим када ме хвале, али од тебе сада радо примам лепе
речи. Хвала ти много! Музика ме опушта, музика ми допушта да доживим све оно
што немам, што ми фали у реалности, за чим трагам и за чим ми срце иде...
Непроцењиво је све то, знаш?
–
Покушавам да разумем. Покушавам да те пратим.
Насмејала се кратко. Насмејала се помало
загонетно. Можда себи, зато што је своје жеље открила клинцу који једва може
схватити појам живота у базичном стадијуму. Можда горкој трулежи кроз коју је
пролазила и крзала се све више... Не знам. Заборављам ситнице, несрећна
спотицања... заборављам почетничке грешке иако ме оне највише боле. Памтим
селективно и само оно што историја сервира као кључни моменат, као лајтмотив...
Волео сам осмех који је попут свиле лепршао са њених меканих усана. Ошамућеност
у погледима. Вртлог бескраја у мислима дрским! Присвајао сам је подсвесно,
неправедно, гордо... Присвајао сам је милиметрима корака које је правила. Рај?
Не, никако, већ Ана!
–
Узгред, ја сам Ана. – испружила је руку.
–
Урош. – прихватио сам и нежно јој додирнуо шаку. – Драго ми је.
–
Их... и мени, Уроше... – додала је. – Хоћеш круг око школе?
–
Аутобусом?
–
Дирижаблом!
Обострани смех. Видео сам очи које лече и усне
што невешто скривају дубину понора у који ме је храбро вукла. Патња није ни
слутила колико ће ме пута убити, али патња може бити и добра учитељица.
Напокон, зар није речено да се само једном воли? Једна жена, један живот, једна
вечност, једна стихија која сече, која одзвања васионом...
Пресечени кошмар настављао је да цвили по мојој глави. Вече се ближилио
врхунцу блудних замаха. У ваздуху истетовирани печат Божјег шапата што разноси
уснуле мисли једног покајника. Мирисала је страст ране јесени у сићушним
дрхтајима пролазности која се читала са крвавих усана неког непознатог, далеког
мене... Који је смисао опирања? Покренуо сам се, зар то није довољно? У
олињалом ветру жмурила је носталгија... Сањао сам је. Да, поново. Толико бола,
а тако мало разумевања; толико слутњи, а тако мало истине!
Застане илузија у минутима, застане читав свет грешни, застане комедија
смрти... Умирем ли? Нисам сигуран да ли је мрак моје собе довољно тежак да ме
расани; нисам сигуран каквим се оружјем служи ђаво да ме припитоми и начини
верником лудила... Хаос клечи пред молитвом, а молитва низи и цепа светове
ништаства!
У
мирису кише налазио сам трагове њених зеница. Мислио сам увек да ћу је наћи
када снег зашкрипи под ногама пролазника, мислио сам да ћу успети да савладам
бол, мислио сам проћи ће жеља... И раскршће је полако губило смисао. Нестајало
би кад год отворим очи и појављивало се кад их склопим. Презирао сам га.
Трагови њених речи разбацани као конфете по годинама узалудног пешачења.
Верујем у чуда, али се све мање надам. Малаксалост у обрисима празнине. Наг и
оронуо, лежао сам под прозором на истрошеном бордо тепиху. Не памтим када је
последњи пут био опран. Месец није имао шансе да се пробије. И зашто би? Тама
не познаје границе у мом свету. Мук и чести ударци у груди, у леву руку до лакта.
Температура у костима. Потајно... она је и даље свирала, музика је неометано
ишла... негде у позадини, скривено од погледа, скривено од додира, али довољно
да ми угреје срце успоменама. Стезало је јако... молио сам се све више...
Изашли смо на главна врата школе. Још увек нисам био свестан свог дела.
Сунце ме је расанило. Почео сам да бледим од страха.
–
Идемо! – одмахнула је десном руком. – Кругови су наши. Пратићеш ме?
–
Хоћу... – процедио сам. Ноге су ми се кочиле. – Хоћу, госпођице!
– Госпођице...
Значи ништа другарице?
–
Ништа. Само госпођица.
– А
кад се удам?
– И
тада. Госпођица заувек. Наравно, то не би смео да чује твој муж...
– Ух,
никако! Он је друг, за њега су сви другови или другарице, а ја сам прва међу
једнакима.
– Па добро... можда не зна за боље.
– Ма
боље увек може. И од бољег има боље. Зато хватај оно што можеш да имаш, пре
него ти извуку столицу.
– Па
ти прелети на другу. Нека извлаче, нека се надају...
– Па,
кад би то било тако једноставно... Живот... то су могућности, опције, понуде,
вика са свих страна, па онда разне врсте притисака да пристанеш или не. Живот
су и одбијања и прихватања, а све у циљу угодности срцу, души, телу, дакле
материји и духу. И ко ти је крив ако зајебеш ствар? Нико и свако!
–
Како ја видим, зајебано је и узети и не узети!
–
Јесте... ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш кајаћеш се. Ја грабим! Летим свуда,
упознајем шта год ме заинтересује и не буним се када изгубим. Тако знам да
скијам, да клизам, да свирам клавир, да играм билијар, била сам на рафтингу, на
путовању по Африци и свашта нешто још... Поента је радити оно што те испуњава.
–
Капирам. Ја играм фудбал, на пример. Мене то испуњава. Бар за сада. Мада,
примећујем већ како ме не интересује као некад, као да мењам правац. А иде и
средња школа, то мора да ће бити нешто огромно. Све више ме занима уметност.
Никад нисам свирао клавир, никад нисам пробао да пишем. Али што ми сликање не
иде!, па то је тек посебна ствар. Да видиш ти само моје слике са ликовног... ко
зна шта у ствари о мени мисли она наставница. Овако ми се смешка и дели петице,
међутим вероватно би, кад би могла, узела моје слике за такмичење
најнеталентованијих људи света. А мислим да је то и једино место где би ме
примили одмах, без размишљања.
–
Постанеш председник удружења антиталената... што да не? Бар си председник!
– Па
да! Канцеларија, велики сто, лепа секретарица или две?, и све на дохват руке.
Замисли!, не радиш ништа и зарађујеш као прави функционер.
–
Замишљам, да знаш... Морао би много да се потрудиш око секретарица. – осмехнула
се. – Не би био слободан за један овакав разговор.
–
Мислиш? Ма 'ајде... откуд такво размишљање? Ја бих за овакав разговор нашао
времена, макар... макар избацио обе напоље!
–
Море... и мислиш да ћу да поверујем? Баш да видимо и то чудо! Запамти овај
разговор, па кад досегнеш те висине под наводницима, види хоћеш ли бити
усковитлан мислима лудим или нормалан као сад.
– А
сад сам нормалан?
–
Додуше, још си мали да би био ненормалан... мора да је зато... – кратко се
насмејала.
–
Вероватно. А како можеш да играш билијар?
–
Их... мушка игра, кажу. Али, ја не мислим тако! Мало ме чудно гледају кад сама
уђем тамо и изазовем их... па још кад победим!, човече... Једном су ме замало
претукли, јер сам покушала да истерујем правду на идиоту. Пази... кладили се ми
у неке паре и положимо опкладу на страну. Одиграмо партију и при крају он
подигне своту, али ја му кажем да немам толико колико је подигао и замолим га
да не ради то. Но, није хтео да слуша... био је јачи и са друговима. И... ја не
знајући ко је ко заправо, а веровала сам у победу, обратим се неком лику који
је стајао мало по страни. Он ми позајми. Положим новац и настављамо...
Напослетку победим и обрадујем се као мало дете! Е!, али ту настају проблеми.
Неће да призна. Неће и тачка. Каже варала сам и хоће да узме свој новац.
Препирали смо се десет минута, међутим како је он био јачи, узео је његов део и
сео за сто. А онда ми је пришао онај што ми је позајмио паре и тражио камату!
Дакле, ја сам му вратила главницу, али он је хтео и камату – остатак, мој
новац. Тада је почело све да ми бива јасније. Накачио се и није ми дао да
изађем док не платим. Остали су ћутали... нико ништа! Доказивала ја њему,
причала му да сам му захвална на помоћи, да бих га частила, само кад би ми онај
изрод вратио поштено зарађено... не вреди! Као да није слушао шта причам. Он по
свом... камата па камата. Одем онда код оног првог и питам га хоће ли ми
вратити паре? Ни да чује... У том тренутку се окрећем и дочекују ме увреде, претње...
Нисам имала куда. Морала сам да дам све што сам имала од пара како не бих
добила батине. Сад је мало смешно, зар не?
–
Не... – хладно сам одговорио – Нимало. Откуд то може да буде смешно? Ова прича
је за поуку. Непоштовање великих размера!
– Ма
какви... мада, ја знам да није можда лепо да жена сама уђе у кафану, можда тако
изазива свакојаке, али није добро да ме третирају као кретена. Посебно кад
победим!
– Ма,
кад добијеш децу... нема више зезања око тога. Него озбиљно и само озбиљно.
– Полако...
прво морам да пробам скакање падобраном. И ко зна можда ме још нешто привуче.
–
Волиш ли да путујеш? И где би ишла да можеш?
– И
те како! На пример, нисам била у Русији никад. Мада нисам била ни у
Калифорнији.
–
Исток и запад? Спајаш неспојиво?
–
Увек! Спајам, прекрајам, покушавам да постигнем непостизљиво. Покушавам да
узмем лепо од оба света. Иако нас уче да је запад прљав, ружан, зао... И није
да није, али и исток је понегде ружан и зао. Свуда има свачега.
–
Наравно. Мене занима Египат, али сам чуо дивне ствари о Лењинграду. А прошле
године сам упознао Аргентинца и могу ти рећи да се он овде уклопио јако добро.
То је, у ствари, ћалетов пријатељ са путовања по Америци. Каже да му наша клима
прија. Заљубио се сто пута у року од месец дана и после прве ноћи проведене код
нас научио је да псује боље него ја! Невероватно како човек памти! Него...
хоћемо још неки круг?
–
Може!
– А
откуд теби тако лепе очи? – језик ме је издао.
– Од
маме и тате! – изговорила је некако слатко, помало успорено – Ма, зезам се...
кажу да имам очи на прабаку по мајчиној линији. И она је имала велике очи, само
мало светлије. Покупила сам од сваког по нешто. Усне су ми пресликане од татине
мајке...
– А
таленат за клавир?
–
Моја мајка одлично свира клавир... значи то на њу. Могла је да оде у Беч, имала
је понуду бечке филхармоније, али јој отац није дозволио. На крају је завршила
као домаћица са завршеном средњом.
–
Жена за домаћицу, мушкарац да набавља храну и бије се... јесте, има у томе
нешто мистично.
–
Веома. Додуше, не видим шта, али мушкарци баш наваљују са тим.
– Па,
како ја видим и ти у то срљаш?
–
Можда, можда... не бих желела, не бих се хтела повиновати тим и таквим изразима
моћи...
– А
шта да радиш кад си немоћна? – прекинуо сам је.
–
Немоћна? Немоћна за шта, млади господине?
– За
све! – узвратио сам – Шта можеш? Где да се окренеш, чему да се надаш, за шта да
се ухватиш и по чему да идеш?
– По
трњу... – бојажљиво поче.
–
Хм... трњу?
–
Да... једном је Жид рекао да су најлепша људска дела страховито болна. Не знам
може ли се нешто што ја урадим сматрати за лепо, нити приближно томе, мислим
уопштено, али мени би много значило да учиним нешто другачије, причињавајући
себи задовољство, а у исти мах претрпети бол... физичку, вероватно.
– Зар
је толико далеко отишло?
–
Мислим да јесте.
–
Испунити нешто или умрети покушавајући?
–
Ех... кад пригусти, бежи где можеш, сакриј се, снађи се!
–
Или...
–
Нема или. – надовезала се – Или не постоји, или је заборављена опција, као и
„али“... Остати и трпети? Нипошто. Нисам на то спремна... можда кад постанем
боља особа, можда кад ми се причини да вреди.
–
Дакле, сад не вреди, констатујем?
–
Добро читаш између редова за своје године! – погледала ме чудно.
–
Може бити... а можда се ми само јако добро разумемо?
–
Ево, и ја да додам: можда...
Смех.
Изблиза је деловала још нежније. Нисам имао храбрости да је дуго гледам у очи,
ма колико био опијен. Желео сам да додирнем погледом све на њој, све што ју је
чинило; све што ју је представљало у свету и ван њега. Желео сам нешто страшно,
нешто недопустиво и сумануто. Био сам победник у души, а на терену велики
губитник.
Ћутали смо. Безброј нечујних снова пролетало
је између нас. Говорили су миленијуми гоњени ветровима истине, говорили су
поноћни трубачи и облаци сиви; говорили су о сусрету истоветних нарави,
истоветних душа у различитим телима, о сусрету двеју молитви негде у светој
Србији, која на земљи умире притиснута канџама ђавољим, очекујући Царство бескраја,
Царство Небеско. Никада није сазнала да је то заправо, то ћутање, био мој први
пољубац. Одузела ми је невиност нехотице, у тишини, у звуку гласа, у походу
интелекта... Одузела ми је невиност сопственим постојањем, зацаривши се занавек
у крви мојој. А где оно пуче, где стаде часовник да одбројава минуте до смрти?
Где ме сахрани грешка у времену, где падох као покошен на топло блато бола?
–
Имаш леп ланчић. – рекла је, спустивши поглед на мој врат. – Је л' то крст
доле?
–
Јесте, крст. Допада ти се?
Био
је то прадедин ланчић, који се некако тајновито провлачио кроз породицу,
постајући готово неприметно саставни део историје. Четрнаестокаратно жуто злато
пред чијим је образима шуштало небројено упамћених метака што су нестајали у
страху и верности Господу. Деда ми је уобичавао приповедати како је његов отац
ланчић добио од аустријског златара као накнаду за увреду. Али, потпуно је
нејасно о каквој се увреди радило, јер прадеда није хтео да открије. Накнада је
испрва требало да износи повећу суму новца, међутим схвативши да ће папир
испарити врло брзо, погодба је била промењена. Једном приликом ланчић је замало
украден, а починилац се извукао храбрим скоком. Тај догађај је касније достигао
велике размере у причама. Беше то петак на суботу, причао је деда, последњи
петак једног кишног августа. Воз је увелико путовао кроз ноћ пуног месеца, док
су се бајковити пејсажи ломили око њега, а звезде мировале у тишини црног неба.
Покаткад пригушено лупање вратима тоалета у даљини. Земља је склапала очи у
бескрајном поверењу. Поноћ и неки минут преко. Деда је био у спаваћим колима
сам. Тек што је зевнуо два, три пута, ухватио га је први сан. Обли га пријатна
топлина око капака, погледа у јастук и заспа као дете. Ишло се из Крагујевца за
Београд. У Крагујевцу је становала дедина будућа супруга, моја бака. Било како
било, шине су носиле путнике, увелико их припремајући за идућу станицу, кад
наједном неколико дугачких сенки се расплину возом. Све је било добро
припремљено, тако да нико ништа није видео. Веома спретно су се ушуњали и узели
шта им се нашло под руком. Потом су искочили и нестали негде у топлим валовима
ноћи.
Деда
се пробудио у једном од многобројних потреса воза. У први мах кроз њега
проструја пријатно осећање што може да се рашири колико жели, лаган као перце,
али онда га сећање пресече и умало угуши. Нестала је торба! Прибрао се и брзо
завукао руку у унутрашњи џеп сивог прслука. Пулс се није дао измерити. Међутим,
слегао је раменима када је опипао новчаник и у њему новац и личну карту.
Насмејао се што су лопови однели неколико пари панталона, мајица и један
позлаћен зидни сат. Но, нешто му је ипак повратило вртоглавицу у кости: ланчић.
Однели су га. Био је сигуран да су га претресали и тако у десном спољном џепу
нашли неколико грама злата. Истрчавши на ходник пробудио је остале путнике.
Већина је доживела исто. Опљачкани до голе коже. Настала је велика паника. И
прегршт псовки, вике, буке, превртања сваког милиметра и ко зна чега још...
Безуспешно. У једном тренутку мушки храпав глас је са другог краја ходника
узвикнуо: „Изгледа да им је испало нешто!“ Сви одмах приђоше, понадавши се да
није што њихово. „Златан ланац са крстом!“, исти мушкарац је бупнуо кроз
гомилу. Тишина. „Златан ланац! Чији је златан ланац?“, пронело се кроз народ.
„Има и крст...“, додавали су. „Чујете ли, има и крст!“ Утом се деда повратио од
шока и брже боље отишао да види о чему је реч. Ланчић је остао склупчан сасвим
при вратима једног купеа. Вероватно им је испао током искакања. Прича каже да
је крст светлуцао, а да су се људи непрестано крстили и немо посматрали чудо.
Након
тог догађаја, деда више никада није пропуштао пост и Литургију. И неколико
месеци пре венчања је продао део земље у Војводини, те сав новац поклонио
цркви. Ланчић ми је поклонио онога часа када сам умео напамет да одрецитујем
Оче Наш и Символ Вере.
–
Јако је леп. – одговорила је Ана. – Допада ми се рад. Подсећа ме на један
породични ланчић који сам изгубила. Додуше, тамо је било срце. Али, рад је
сличан.
–
Хм... – почешао сам се по коси – А шта... на пример, шта ако ти га поклоним?
Сад баш гледам... пристајао би ти.
–
Немој да се шалиш! Такве ствари се не поклањају.
– Па
не шалим се. Озбиљан сам, бре...
–
Добро, онда ја озбиљно одбијам и крај приче.
–
Али, као рођена си за овај ланчић!
– Нисам.
– одмахивала је главом. – И откуд одједном та помисао? То вероватно припада
твојој породици и кажем ти... не поклања се.
–
Јесте, добио сам га од деде, а он од свог оца. А где пише да се не поклања?
– То
су неписана правила.
–
Пих!, баш ме брига за њих...
– Али
зашто би ми поклонио? Који је разлог?
–
Тренутно немам ниједан добар разлог, али сетио бих се у међувремену. Можда зато
што зрачиш колико си лепа? Можда зато што сијаш као сунце или зато што одбијаш
собом таму у којој цвета планета? Ко зна!, али свеједно...
– Баш
сам толико лепа?
– И
више...
–
Али...
– Ма
пусти то... – упао сам јој у реч – Немаш појма колико ми је пријало да попричам
са тобом и колико ми је драго што сам те упознао! То су довољни разлози да
примиш овај мали поклон од мене.
– Е,
блесав си вала... Слушај, не постоје речи којима бих могла да ти захвалим.
Напросто не знам шта да кажем. Хвала од срца!
–
Ништа, ја ћу знати да је у добрим рукама, а то је најважније. Да, без
претеривања, као прављено за тебе!
Не знам колико смо кругова обрнули, колико
километара прешли, али сигуран сам да је земљотрес био близу колико и наши
погледи.
Бројаница у левој руци, а на уснама тихо Исусова молитва. Окрепљен
снагом вере и топлином милости Господње, осетио сам велики прилив снаге, осетио
сам жељу да устанем. Зачудо, ноге су ме добро држале. Иако нисам знао зашто,
порив да изађем је био незадржив. На моменат погледах у календар... Месец
новембар и датум који је означавао мој рођендан. Петак. „Ништа... прошло је само
двадесет година...“, помислио сам. Подигох ролетне. Сива светлост ме ослепи.
„Где? Под који кишобран да се сакријем? Пред чијом кућом да глумим? И одакле да
црпим осмех?“ Душа ми је завапила.
Полудубоке црне ципеле од преврнуте коже брзо су косиле по мањим и већим
барама. Улице су бучно нестајале пода мном да би их потом купила магла. Где год
кренем, са мном је ишао и део празнине. Огрубео сам толико да ми је јак ветар
пријао. Црвени образи ништа нису осећали. И шамар би био као мелем. Препознао
сам се у олињалим зградама, у одваљеном асфалту, у запаљеном аутобусу и црној
сузи просјака који жмури на једно око. Десет сати. Главобоља је престала
спонтано, без лекова. Није било сврхе бежати. Бездан у крвотоку. Птице су
нестајале брзином облака.
Стигао
сам. Школа се уопште није променила. Нисам желео да гледам двориште, нисам
желео да ме успомене оборе на поправни испит... Крупним корацима стигох до сале
за музичко. Иста врата, иста квака, исти дечак у предворју будућности... Ушао
сам мирно.
Лажна
свежина арогантних алуминијумских прозора готово је поништила историју уткану у
бачено дрво. Мртвачки сув и измрцварен сунђер, непознате боје, само што се није
срушио са постоља чисте, неисписане табле. Мало парче љубичасте креде стајало
је поред сунђера. Са друге стране просторије велики сто и на њему гомила књига.
Видео сам белетристику, разне врсте историје, научне књиге и енциклопедије. Нов
паркет, али веома лошег квалитета. Клавир је био тамо где и раније – напред,
близу прозора.
–
Часови још нису почели... – проломио се познати женски глас кроз топлину
просторије. Бочно од клавира је седела старица и помало чудно гледала у мобилни
телефон који је држала у левој руци. Из њега је избијала фантастична
„Кројцерова соната“. Као да јој није било јасно на који начин из једног маленог
уређаја допире тако прекрасан, чист звук. А онда би уздахнула погледавши клавир
сетно. Непогрешиво: била је то професорка. Сада већ седа, али густина косе јој
је остала иста. Коврџе су и даље биле ту. Растом још нижа него пре двадесет
година, али су штикле биле који сантиметар дуже. Напудерисано лице и, овога
пута, бордо кармин. Имала је дугачку хаљину боје кармина. Поред ње је била
празна столица. Накашљао сам се, али није обраћала пажњу.
–
Добар дан... – одјекнуло је. – Можете ли ми помоћи?
Подигла је главу и погледала ме исколачених
очију.
– Не
знам... могу ли?
–
Хајд, баш да видимо... – надовезао сам се.
–
Навали! – прихватила је и широко се насмејала.
–
Свака част за хумор. – одмахивао сам главом.
– Да,
кад се напуне одређене године преостаје нам једино да се шалимо. Тако се лакше
подноси старост. – загледала се у мене – Добро, младићу... хоћемо ли се шалити
или прећи на посао?
– На
посао, наравно.
– На
посао, на посао!, него шта... А каквим сте Ви послом дошли?
–
Видите... ја овде долазим годинама и тражим Вас да попричамо. Али, годинама
исти одговор, годинама ми причају како сте у иностранству и не знају када ћете
се вратити.
– А
ми се познајемо? – упитала је зачуђено.
– И
не баш... Заправо, познајемо се посредно, преко једне особе.
–
Преко које особе?
–
Чекајте, чекајте, полако. Видите... ја сам Вас видео два пута у животу, ово је
трећи, али Ви ми можете бити од велике помоћи, ако то желите, наравно.
– Ама
ништа ми није јасно!
– Да,
често ми то говоре... – процедио сам себи у браду.
–
Дајте, смирите се и кажите ми полако о чему је реч? Почнимо испочетка и без
журбе.
–
Дакле... да ли сте Ви, пре отприлике двадесет година, овде држали часове
клавира?
–
Јесам. Даље?
–
Одлично, бар имамо нешто. Сећате ли се девојке која је свирала клавир... звала
се Ана?
–
Ана... Хм, право да ти кажем, овде је прошло бар сто педесет таквих имена и
није чудно ако не знам на коју мислиш.
–
Дугачка црна коса, браон очи, а уз њу је увек ишао неки партијски гмизавац,
вероватно настао као неуспели покушај абортуса. Иван!, Иван се звао...
–
Хм... Да ти можда не мислиш на Анушку?
–
Анушка! – повикао сам весело – Да, тако сте је звали, Анушка!
–
Знам. А ко си ти, млади човече? Зашто те занима Анушка? Можда си нека ухода?
Ако си ухода, одмах да ми се чистиш одавде, знаш!?
–
Нисам ухода. Далеко од тога.
–
Него? – прекину ме – Име и презиме прво!
–
Урош Матковић, госпођо. По очевој линији стари Београђанин, по мајчиној стари
Крагујевчанин. Политички опредељен за монархију. Православац до последње капи
духовне несвесности. Нисам ухода, нисам дошао да нападам, нити да уједам, већ
да се распитам за Ану.
–
Добро, ниси ухода, али зашто те онда она занима?
– Ви
се мене сигурно не сећате... Ја сам онај клинац који је два пута дошао на Ваше
часове да слуша како Ана свира. Ено, баш сам тамо седео – показах столицу – а
овде је било вас неколико, да би се недуго потом прикључио и њен муж. Након
чега ме је отерао, а свака његова реченица била је омаловажавање уметности.
–
Знам. Одвратан човек. Ђаво да га носи! Али, тебе се не сећам, не.
–
Нема везе. Да наставим... У сваком случају, једном приликом сам упознао Ану.
Готово читав дан смо провели у разговору, шетајући око школе. Био сам тада осми
разред и пред матуром. Након тог сусрета више је никада нисам видео. Занима ме
шта се десило? Требало је да се идућег дана нађемо у парку преко пута, али није
дошла. Уопште, кога год да сам питао, сви су одмахивали главом и говорили да не
знају ништа. Уписао сам средњу школу, факултет... године су пролазиле, међутим
без икакве наде да ћу је опет видети. И да се вратим на почетак нашег сусрета:
долазим овде јако дуго, али сваки пут добијем исти одговор, а то је да сте у
иностранству. Но, веома ми је драго што сте се вратили, те кад сте већ ту,
мислио сам Вас да питам, да замолим за помоћ... Изгледа мрка капа?
–
Толико си заинтересован за Ану? Иако су протекле две деценије!, ипак? И долазио
си овде и распитивао се и чекао да се неко појави само да сазнаш нешто о њој? –
изненађено упита, погледавши ме значајно. Нестрпљиво је ишчекивала мој одговор.
– Да.
– кратко потврдих њене сумње. Умало није пала са столице. Зенице јој заискрише.
–
Ништа... боље да не знам ништа. – наставила је да ме гледа запањено – Једеш ли
ти нешто? Види како си се усукао!, као да живиш на хлебу и води.
Нисам имао храбрости да паднем толико ниско и
признам колико је била близу истине. Стресох се као од лошег вина. Топлина
њеног гласа будила је у мени аскету и неуког пустињака вулканских очију.
– Све
је у реду... – промумлао сам – Него, знате ли где је Ана? Знате ли?
–
Можда.
–
Можда? Значи, ипак...
–
Ипак!
–
Ипак... шта?
–
Ништа – развуче усне у осмех, па их брзо скупи – Ана је у иностранству.
–
Добро... Где? Шта ради? Како је? Да ли је добро? Зашто тамо?
– Хм,
сладак си, знаш? Морала је да оде. Овде за њу није било места.
–
Зашто? Ово је довољно велика држава...
–
Слушај... пре отприлике двадесетак година, ако се добро сећам – почела је
прекрстивши десну ногу преко леве – Ана је требало да се уда за једног човека,
за Ивана, да будем прецизнија. Није ми тада баш било најјасније зашто је
оклевала, зашто је бежала на неки начин, зашто је оклевала. Сачекала је
последњи моменат и тада се удала. Дакле, веома чудно. Иначе су изгледали веома
заљубљено, срећни једно поред другог. Међутим, једном приликом када сам носила
кафе из бифеа, видим њих двоје стоје на степеништу. Била сам некако укосо, на
спрату испод, тако да ме нису видели, али сам ја зато све видела јако добро.
Викао је, додуше викала је и она мало, док јој није опалио шамар и то тако да
се стропоштала на под. – уздахнула је – Заправо, у почетку ју је непрестано
испитивао, да му каже одакле јој некакав ланчић, ваљда златан, ако сам то добро
разумела. Одакле, па одакле, па одакле... Од кога је добила, ко је тај који је
тако дарежљив, где се смуца кад он није ту... И опет: „Одакле ти ланчић, стоко
једна!?“, викао је тако да су се зидови тресли. „Од другарице!“, узвраћала је
Ана, али му то није било довољно. „Не лажи, курво!“, превалио је из својих
поганих уста и ошамарио је, на шта је пала на степенице држећи се испрва за
гелендер, док јој руке нису клонуле. Потом се склупчала. „Где си била јуче цео
дан, а?!“, настављао је у истом стилу. Није много плакала. „Ко ти је дао ланчић
и где си била јуче?! Питам те нешто! Одговарај! Чујеш?!“, крикну Иван из петних
жила, те је ухвати за косу, за главу, и баци на под. Ништа ми није било јасно.
Какав ланчић и ко јој даде тај ланчић! И где је била она уопште, са ким?, шта
се ту дешавало... – причала је без престанка, дубоко загледана у празно.
Милиметри тишине су ме разарали. Ударио сам се руком по челу и нехотице пао на
паркет свом тежином. Главобоља се враћала на махове. Срце ме је заболело оштро.
Црно пред очима. – Не сећам се да је раније имала било какав ланчић, не. Враг
да ме носи!, требало је да приђем!, требало је... Нисам. Ах, шта бих урадила?
Шта? Ипак, требало је! Нек' ми добри Бог опрости. Остала сам нема, затечена,
остала сам бледа и сломљена призором. Нисам могла! – њен глас као да се губио
полако, као да се удаљавао кроз маглу. Потом више ништа нисам чуо. Зујање у
ушима. Дивљао је нож преко мог врата: раздирао је јабучицу и успињао се до
браде. Постајао сам сенка, ништавило, маска једне давне жеље; постајао сам
мисао заражена чемером. И поново, поново ходамо заједно, обрћемо кругове,
сечемо орбите гласовима меким, гласовима пуним вере... Сечемо најезду валова
пурпурних, који силином својом небеске мермерне плоче запљускују, а око нас
боје разбацане по зрацима светлости. Скидам Ану до невиности и облачим је у
искре маслинасто зелене, а онда, онда увлачим њену косу у своје ноздрве
упијајући ковитлаце мистике, упијајући мирис есхатона. Златном бојом правим
огрлицу у коју исписујем читава богатства снова кроз јецаје обамрлости душе.
Допушта ми да јој руке завијем у љубичасту и од ње саткам наруквице ушушкане у
безвременост талента... Допушта ми да исплетем идилу, како би је покорила
једним додиром. Гледам Ану, али видим себе, себе где понирем зеница испуцалих у
потрази за одблеском корака ситних. Видим како господари ветром, како громом
пали непријатеље, како уснама цепа кочије пакла...
Боје
нестају. Око нас пустиња. Ужарени песак светлуца под плаштом апокалиптичног
сунца. Сув ваздух црпи тела наша знојем. У даљини пешчане дине. Морске дубине
извиру из њене коже, а шумови час рујни, час бледи, продиру кроз вене... Шапуће
ми сопствене стихове, шапуће ми неслућене димензије галаксија из којих извиру
планете раскалашних покрета. Начиним ли корак, ето и ње уз мене, пожелим ли
нешто, ето она је свака моја жеља... Јесмо ли ми већ везани тугом? Љубим јој
дланове слепо, трујем се вечно, тражим дрско!
Наредно отварање очију следило је на столици. Био сам као намештен да
не паднем. Професорка ме је нудила чашом киселе воде и црвеним ратлуком.
Осмехом су ме примали у пакао. Кривица преко језика отапала је илузију
опроштаја.
–
Уроше!, Уроше... – дозивала ме је, готово преморена од страха – Добро си? Шта
би? Што паде? Да позовем лекара? Да ли си се опоравио? Узми воду! 'Ајде,
полако. Сав си изнемогао, није ни чудо. Има ту близу пекара, да одем да ти
купим нешто?
– Ја
сам!... – вода ми је стала у грлу.
– Да?
Шта?
–
Ланчић! Ланчић је био мој, ја сам јој га поклонио! Ја...
–
Ти?! – устукнула је.
–
Да... ја. И? И? Кажите ми шта је било после?
–
Значи ти си јој поклонио ланчић... Хм, дакле тако! После није било ништа. Али,
рекла сам да је то само био један случај, а заправо Иван је увек био такав.
Умео је добро да се камуфлира у јавности, но он када се напије зна да буде јако
незгодан. Чим нађе мрвицу сумње, чим му нешто није по вољи, чим фали нешто,
испашта Ана. Ни крива ни дужна! Међутим, тог дана није био пијан, а такође од
тада је постао још сумњичавији. Пратио јој је сваки корак, појављивао се на неочекиваним
местима, снимао је, испитивао, прогонио докле год је имао утицаја на њу. Хоћу
да кажем... Иван је такав човек, вуцибатина, али после тог догађаја као да је
полудео начисто. Јеси ли боље сада? Узми и ратлук. – додавала ми је тацну. –
Добро... Даље није било ништа. Неколико година потом су се развели. Мада се он
понашао као да су и даље у браку. То је било ненормално. Љубомора је пуцала из
њега. Он је био високи члан партије, те је могао да дозна све што је хтео! Мада
никад није сазнао од кога је ланчић... Иначе ти сада не би седео овде. Ана
никако није имала мира. Морала је да оде, да се склони. Сећам се кад је
одлазила... носила је само један кофер. На рамену торба, а на грудима златан
ланчић са малим крстом. – очи јој засијаше. Пренуо сам се из ошамућености. – Да
– рекла је, погледавши у моје усне – Невероватно! Па да!, она је понела тај
ланчић – присећала се кроз потмуо осмех – Тачно, тачно! Знаш ли ти... знаш ли,
па она је понела твој ланчић! – узвикну победоносно. Учионица зажари њене речи
и разнесе их по зидовима. Препознао сам снагу професоркиног гласа, напокон. Био
је то трептај у којем се налазила просветљеност Духа Светога. Читав мој живот
је поново почео.
–
Можете ли ми рећи где је Ана сада?
– У
Јордану. Испрва је отишла у Беч. Касније Минхен, па Малага. Пише ми често, каже
да јој Јордан највише прија од свега. Слушај... даћу ти адресу, ако желиш? –
погледи нам се сретоше – Даћу ти адресу. – констатовала је – Ево, препиши
одавде – извади из џепа папирић и пружи ми га.
Прича је узета из књиге Ненада Плавшића "Црне Сузе"
Нема коментара:
Постави коментар