Први део „Власт“
Потпуно се
слажем са свим оним аналитичарима и стручњацима који констатују да се и у
случају сужене самосталности и суверенитета, уз паметну владу, па макар изузетно
она била и на нивоу протектората, може доста тога доброг урадити за своју земљу
и народ. Наравно, ако су већ околности толико негативне па постоји сужени
суверенитет, онда колаборација са окупационим системом, може бити једна пожељна
опција, наравно под условом да бољих алтернатива тренутно нема, и да се не
искључује могућност, да ако се промене неке ствари набоље у земљи и (или)
окружењу, да се онда паралелно, или чак контра колаборационог режима (све
зависи од околности) ствара покрет за већу, или чак тоталну независност и
сувереност.
Из наше историје има таквих примера, па је тако књаз Милош
Обреновић пре подизања успешног Другог српског устанка 1815. године, макар
индиректно партиципирао са Турцима у њиховом изузетно суровом гушењу хаџи
Проданове буне 1814. Милош се и након добијања унутрашње аутономије за
Београдски пашалук 1815. године, која тада одмах није била и крунисана писменом
потвредом султана, али је уз међународно посредовање обећана, 1817. године
обрачунао са Карађорђем, приликом његовог повратка у земљу и покушаја дизања
народа. Милош је тактизирао потом, уз одличну дипломатску игру коју је водио са
Србима наклоњеним силама, прихватајући у односу на Порту тактичке калкулације
када је морао, да би 1830. добио дуго очекивани Хатишериф о унутрашњој
независности Србије, а 1833. и територијално проширење, након претходне победе
Русије у рату са Турском. Наравно Милош је користио сваку прилику да јача
привреду Србије, њену војску и да на различите начине (преговорима, митом,
тајним споразумима са европским силама) добија све већи ниво националне
независности, проширења и јачања српске државе.
Док је кнез
Милош био у ситуацији да постепено осваја педаљ по педаљ слободе и проширује
степен независности Србије, генерал Милан Недић се нашао у ситуацији да
побеђену у рату и окупирану земљу води у оквиру њему понуђене марионетске
власти, са врло ограниченом, али ипак евидентном аутономијом, и надлежностима
које је његова власт добила да дели у односу на окупатора. Генерал Недић се
суочио са алтернативном могућности, предоченом од немачког окупатора, шта
Србија добија, а шта би изгубила уколико се он лично, као човек од ауторитета,
(не) прихвати такве једне понуђене улоге. У случају да не прихвати понуду, и не
формира колаборациону владу, Немци су сасвим озбиљно третирали могућност да
Србију и њено становништво, које су сматрали као крајње непријатељске, дакле да
макар њене значајне делове, поделе између НДХ, Мађарске, Бугарске и Италијанске
(Велике) Албаније, где би се чак и Банат подвргао самосталној управи
фоксдојчера. Немци су се суочили са великим изазовом за њих на Источном фронту,
и требао им је сваки војник, а традиционално непоћудној Србији, која је већ
распарчана окупацијом од сила Осовина, би приредили додатно распарчавање
доделом делова њене преостале територије и становништва, суседним земљама
чланицама Тројног пакта. Са друге стране, уколико би Недић прихватио да формира
колаборациону владу, где би он био њен председник, за шта се генерал потом и
одлучио, добио је могућност одржавања реда и мира са српском жандармеријом и
посебним пуковима, збрињавања бројног српског становништва које је пред
геноцидом бежало из НДХ и у мањој мери из других српских области које су
приграбили окупатори, те укупно посматрано сношљивији третман за становништво
саме Србије. Наравно Немци су задржали своје посадне трупе у Србији, Гестапо и
специјалну полицију, обрачунавали се са партизанским и четничким покретом, и
обезбеђивали саобраћајнице, руднике и привредне објекте. Када посматрамо са
историјске инстанце, генерал Недић је ипак за српске интересе одиграо неку
позитивну улогу, наравно ако посматрамо да су паралелно од њега постојали
покрети отпора који су се директно борили против окупатора. Овоме треба додати
правило које је важило само у Србији, а то је да је за сваког убијеног немачког
и окупаторског војника, непријатељ стрељао по стотину талаца, а педесет за
рањеног. Највећи успех Недићеве колаборације је спасавање стотина хиљада
избеглих Срба, пре свега са територије геноцидне НДХ, као и других подручја
које су биле потпале под окупацију сила Осовине (ван Србије). Овоме треба
додати да је и северно и значајан део источног Косова потпао у границе Недићеве
Србије, чему треба додати и Банат, који иако је имао фолксдојчерску самоуправу,
ипак је потпадао у ширем смислу под надлежност Недићеве управе.
Аналогно
овим историјским искуствима, поставља се питање да ли и Постоктобарска Србија,
а то се посебно односи на садашњу владу, има неке елементе успешности за српске
интересе, имајући у виду да је наша земља и народ изложена великим притиском
нама ненаклоњених сила.
Прво ако
говоримо о Постоктобарској Србији, ту имамо и неке парадоксе. Наиме, ово је
период дуг око четрнаест година, и он обухвата различите епохе у међународним
односима. Негде до 2008. доминирао је пре свега монополарни светски поредак са
превлашћу САД. Истина, током читавог овог посматраног периода њихова моћ се
евидентно смањивала, и паралелно са тиме повећавао се уплив других великих
сила, нарочито и убрзано након настанка светске економске кризе, која је по
својим структуралним узорцима и најважнијим последицама пре свега америчка
криза и највише погађа Америку и са аспкета тзв. тврде и меке моћи. У том
правцу Светска економска криза убрзава процес преласка светског поретка од
монополарног са апсолутном доминацијом САД, ка мултипоралном где паралелно
егзистира више светских сила, а где је Америка и даље појединачно посматрано
водећа, али без могућности као раније да самостално диктира најважније потезе и
правце у међународним односима. Најчудније је, да ако су се Срби и опирали
наметању од САД нама мање повољних солуција током деведесетих, а повремено и
после (пример КиМ), нелогично је да су владе Србије од 2008. када се убрзаније
мења однос снага у свету, некритички и готово без отпора прихватали те и даље врло
негативне америчке притиске и солуције по егзистенцијалне српске интересе
последњих година. Дакле ако се Коштуницина влада, прилично успешно противила
неким за нас крајње неприхватљивим притисцима који су долазили пре свега од
стране САД (и неких других западних сила) по питању Косова и Метохије, али и у
неким другим случајевима, врло је необично да су то, а то показују и депеше
Викиликс, властодршци у Србији од тога практично одустали у време Бориса Тадића
и Цветковићеве владе. А шта тек рећи за коалцијију СНС-СПС која има последње
две владе. Свет је више него икада раније данас закорачио у мултиполаризам, а
званични Београд, се можда чвршће него раније повинује ка притисцима
вашингтонских стратега око најважнијих друштвених и држваних питања.
Признаће
свако да је економија у целини изузетно важан аспект сваке земље и друштва и да
одређени напредак у овој сфери може да буде стратешка алтернатива и појединим
уступцима у неким другим областима, попут чак неких лакших питања суверенитета,
културе и сл. Међутим, улраво у овом периоду, дакле и у две последње владе
(Дачићевој и сад Вучићевој) прихата се наставак у највећем погубне неолибералне
економије која је толико тога злог донела већ Србији (Постоктобарској), али
практично и свуда тамо у свету где је овај концепт примењиван.
Иако је
неолиберална економија примењивана као преовлађујући модел у читавом периоду
Постоктобарске Србије, посебно стравичне ударе наша привреда је дуготрајно
добила од катастрофално и криминално спроведене приватизације, потом у одсуству
улагања адекватних инвестиција у дугом року, као и у Динкићевом уништењу
домаћег банкарског сектора. Овоме треба додати из мноштва штеточинских потеза
владајућих структура у области економије, и катастрофалну политику Народне
банке у читавом периоду, и то пре свега примену неомонетаристичке неолибералне
концепције, одбране курса динара по сваку цену, изузетно великих каматних стопа
(које су убијале привредне активности) и одсуству подстицајних мера ка
пословним банкама (сада углавном страним) да дају иоле прихватљиве кредите за
кредитирање привреде. Напротив, стране банке на територији Србије су и оно мало
штедње грађана износиле из земље, а знамо да је оснвони параметар макроекономије
ИС крива, која инсистира на усклађености односа између инвестиција и штедње. Озбиљних
инвестиција скоро да и није било у овом дугачком периоду од деценију и по, а
штедња је била мала и махом испумпавана из земље преко страних банака.
Напротив, стране банке на територији Србије нису давале иоле повољне кредите
српској посусталој привреди, али су зато на лихварски и зеленашки начин давали
врло неповољне (са високим каматама) кредите становништву и на тај начин
додатно испумпавали средства из земље и богатили се на рачун осиромашене Србије
и њеног становништва. Одсуство Развојне банке, прецењивање курса динара од
стране НБ и подстицај увоза, а не извоза, напуштање социјалне улоге државе,
чему треба додати и бројне злоупотребе и привредни криминал, додатно су довели
земљу у веома тешку ситуацију. Да би се наставио континуитет Србије ка
програмираном банкроту и уништењу остатака економије под старом-новом Вучићевом
владом страни фактор је наметнуо и у персоналном смислу, економисте који треба
да наставе овај погубни концепт (Крстић, Кори Удовички, Вујовић, Мали).Премијер
спомиње штедњу као главни фактор привредне концепције, а управо обрнуто,
требамо покренути производњу о чему говори и други велики показатељ
макроекономије ЛМ крива, где требба постојати уравнотеженсот агрегатне понуде и
тражње. Да би се подстакла агрегатна тражња, треба подстицати куповну моћ
становништва путем одржавања каквог-таквог оптималног нивоа плата и пензија.
Управо смањивање плата и пензија (више реално него номинално, али и номинално)
додатно се јача рецесија, чему треба додати и високе каматне стопе Народне
банке и порезе (који су уз то неселективни уместо да буду растући по платежној способности,
а ако се има у виду избегавање плаћања пореза од стране најбогатијих слојева
онда је јасан катастрофалан ефекат владиних мера). Наравно власт удара порезе и
на некретнине, и не води рачуна о социјалном фактору (порези и на потребе
трудница, мале деце и др).
Власт ће
покушати распродајом преосталих важних предузећа у јавном сектору и власништву
државе да стекне нека средства да би одгодили банкрот, чему треба додати и нова
све неповољнија задуживања. Утопија премијера и власти је да ће у Србију доћи
стране директне инвестиције и начинити преокрет, јер ако се и јављају те
инвестиције су врло селективне и остављају реално врло мало благодети за саму
земљу (ниски еколошки стандарди, ниска цена радне снаге у Србији, велике
повластице од државе и разне злоупотребе од стране страног фактора и сл.). Доспеће
наплате страних кредита, заправо само камате које стижу, утичу да је Србија већ
у дужничкој омчи, јер ове обавезе превазилазе добитак читаве приверде, па не
остаје средстава за инвестирање. У том правцу, економија не спада у област у
којој актуелна власт остварује неке успехе и будућност за Србију, напротив,
продубљује се криза и иде се убрзано ка краху и банкроту, с тиме да широки
слојеви становништва све више пате и улазе у зону социјалне беде.
Власт и опозиција у Србији (II)
Хајдемо још мало да се позабавимо основним
макроекономским показатељима и правцима деловања промашене неолибералне
економске политике Постоктобарске Србије, посебно од периода 2008. године када
је дошло до краха неолибералног концепта у свету, пре свега у његовом самом
седишту који је имао и највише користи од оваквог модела, у САД, што је и
изавало потоњу светску економску кризу. Нарочито је зачуђујуће да се од 2012.
године, када је дошло до политичких промена у Србији изазваним великим и
вишегодишњим народним незадовољством, у највећем наставила оваква промашена
економска политика (и не само економска). И сада након мартовских избора 2014.
нова-стара влада наставља са промашеном (неолибералном) економском политиком
читаве Постоктобарске Србије, која нас након четрнаест година ничим ометаних
„реформи“ доводи практично до ивице самог банкрота. Поред катастрофално лоше
спроведене приватизације, одсуства инвестиција у привреду у дугом року,
препуштања странцима домађег банкарског система, главним узроцима садашњег
предбанкротног стања можемо додати и неомонтетаристичку концепцију Народне
банке, која је високим каматним стопама и одсуством адекватног утицаја на
пословне банке, додатно убијала српску привреду. Претежно стране пословне банке
на тлу Србије ношене сопственим лихварским интересима, али и већ наведеном
погрешном политиком Народне банке, нису пружале адекватну кредитну понуду
привреди, а са друге стране су се бациле на давање кредита физичким
лицима. Невероватно је да су референтне
каматне стопе у САД и другим западним земљама изузетно ниске, практично никада
мање, а да се Србији (од истих центара моћи) намећу и даље високе каматне
стопе, које између осталих лоших мера, заустављају могућност оживљавања
привреде и борбу против рецесије.
Од 1990. године индустријска
производња у Србији је опала за преко 60 %, удео индустријске производње у
друштвеном бруто производу је опао са 31 % на 15 %, а број индустријских
радника је опао са 1,03 милиона на свега 0,3 милиона. У читавој источној
Европи, у свим земљама у транзицији оваква деструкција индустријског сектора
«током транзиције» није виђена, па тако најлошије пласиране земље по уделу
индустријске производње у источној Европи, у односу на 1989. имају индекс око
140 %, а Србија само око 40 %. Није ни чудо да се на Конгресу САНУ о
реиндустријализацији одржаном октобра 2013. године, у уводном реферату
најугледнијих економских стручњака за овај феномен деиндустријализације Србије,
наводи да «..није виђен у новијој историји ни у Афричким земљама након
дугогодишњих грађанских ратова и других друштвених катаклизми.» Поред форсирања
погрешног макроекономског концепта у свету пропале неолибералне економије,
велики проблем за привреду Србије је и форсирана примена ССП са ЕУ, преузета
чак и у периоду када наша земља то није била обавезна већ је то тадашња власт
преузела «за добијање политичких поена на путу придруживања». Прерано отварање
наше слабе и перманентном кризом захваћене привреде, која након погрешне
макроеконмске политике у дужем року тешко може стати на ноге, и то према
најразвијијенијим западноевропским земљама у оквиру ЕУ донела је управо у том
периоду додатне негативне економске ефекте и то након неколико година, условно
говорећи постигнутог прикључка, и чак стабилизације у периоду две владе
Војислава Коштунице (то су по економским показатељима понајбоље године
Постоктобарске Србије, али и ту далеко је од тога да се може назвати узлазним
периодом у целини).
Дакле, форсирана, практично идеолошки
мотивисана сарадња Србије са ЕУ, може се видети и у усиљеном увођењу Споразума
о сарадњи и придруживању, који од како је уведен доноси српској привреди
изразито, чак рекли би смо катастрофално слабе ефекте. Стопа незапослености у
априлу 2008. године, у месецу када је потписан ССП, износила је 13,3 % а сваке
наредне године је вртоглаво расла, па је 2009. износила 15,6 %, 2010-19,2 %,
године 2011. већ 22,2 %, а 2012. рекордних 25,5 %, да би у 2013. дошло до
благог пада незапослености на 24,1 %, с тиме да пројекције Владе говоре да ће
до краја 2014. незапосленост поново расти. Број запослених 2008 је био два
милиона, а крајем 2013. мање од 1,8 милиона, што је приближно колико и број
пензионера. Година 2006. и 2007. Србија је имала приближно уравнотежен буџет,
да би следећих година долазило до буџетског дефицита који је за ових последњих
шест година износио чак око 950 милијарди динара. Када је у питању јавни дуг,
он је фактички у истом периоду дуплиран. Тако је он 2008. износио око 29 % ДПБ,
да би крајем 2013. представљао око 60 % ДПБ. У исто време Србија је улетела у
дужничку омчу, па се сада вишеструко више мора плаћати за доспеле камате на
дугове, што вишеструко пребацује износ за капиталне инвестиције. Због
потписивања ССП у истом периоду дошло је до изразито великог пада висине
наплате царина, а са друге стране увоз је несразмерно повећан, а извоз смањен,
што све заједно резултира огромним спољнотрговинским дефицитом.
Дакле, лагано
прелазећи са искључиво економских тема ка идолопоклоничком односу готово свих
званичних влада Београда у Постоктобарској Србији ка ЕУ, закључујемо да су
заправо ово повезана питања. Потпуно бих се сложио са уваженим економистом и
политичарем др Ненадом Поповићем који елаборирајући питање економских разлога
за и против наставка придруживања ка ЕУ у садашњим околностима, реално
закључује да је овај пут прожет и губицима и појединим добицима, али да се
укупан крајњи бенефит може остварити за земље у овом процесу, само ако им је
загарантован крајњи циљ, а то је улаз и пуно чланство у ЕУ. У случају Србије
тај коначни циљ не само да није сигуран, већ је и крање неизвестан, и посут,
новим, али и оним другим, неизвесним по садржини, условима и негативним
околностима.
Ту само издвојимо оне основне, а то је
да поред крајње неизвесности око коначног бенефита који би представљао сигурно
и пуно чланство у ЕУ, у новонасталим околностима, данас повластице, односно
предприступни фондови су крајње смањени, рестриктивни, и због кризе у самој ЕУ
у пракси далеко теже искористљиви и повољни, него што је то било у протеклих
пар деценија. Друго, чак и да се постигне тај дуго очеквивани бенефит у
чланству у ЕУ на крају читавог процеса, нико не може гарантовати да ће садашња
де јуре, а посебно не и де факто структура Уније остати. Напротив, много је
реалније да ће се створити чак и у случају не мењања де јуре њене саме структуре
( а ни то није искључено) у пракси реално и постепено сегментирање чланица на
оне повлашћеније, и друге групе чланица (кругова). Тако би се Србија чак и да
једног дана заиста и постане чланица после испуњења низа услова (у нашем
случају можемо због уникатних захтева рећи и ултиматума), нашла у последњем
најмање повлашћеном кругу, и чак у односу на остале групације, сегрегисаној
групацији најнеутицајнијих чланица, а са врло јасним обавезама и многим
инстуционалним ограничењима. ЕУ је сада у вишедимензионалној кризи са
неизвесним исходом и даљом структуром организације, па се мењају и пооштравају
многи услови и правила, како према самим чланицама, и то нарочито оним мањим,
које су касније ушле у ЕУ и са мање утицаја, а да не говоримо о пооштравању
услова према оним земљама које су у фази приступања. Међутим, управо је Србија
она земља која у свом даљњем путу ка придруживању ЕУ има и неколико уникатних
услова – великих жртви које треба да поднесе у том правцу.
Србија, као и друге земље са изузетним
предиспозицијама за развој свих грана пољопривреде, треба посебно да страхује
од придруживању ЕУ, пошто у њој, земље попут Француске (али и неке друге) из
стратешких разлога субвенционирају сопствену пољопривреду, чији опет производи
у оквиру Уније тржишно (дампиншким ценама, тржишним повластицама, некад
квалитетом и др.) збришу остале аграрно-пољопривредне производе других чланица
(пример краха пољопривредне производње Бугарске и Румуније од како су ушле у
Унију). Потом, Србија посебно мора да страхује да већ следеће године, у процесу
придруживања ЕУ мора да отвори могућност да странци купују наше пољопоривредно
земљиште. Истина у том правцу су и неке чланице ЕУ затражиле вишегодишњу паузу,
бонус период, али не и према Бриселу, улизичке власти у Београду, па нам се
приближава Дан Д, после чега можемо остати и без преосталог дела обрадивих
ораница у земљи (један значајан део су странци, попут Тодорића већ преузели).
Поред ових фактора који погађају и
остале земље чланице ЕУ и оне које томе теже, постоје и још два врло уникатна
разлога која погађају само Србију у том правцу наставка придрживања ка Унији.
Та два уникатна разлога у српском случају су тако значајна, да би у нормалним
сувереним земљама, чак и без напред набројаних ограничења, сваки од та два
фактора сам по себи био довољан за владајуће политичке и друштвене елите да се
са тога пута одустане до даљњег, односно да се тај процес замрзне, или у
најмању руку да се о свему томе развије озбиљна општедруштвена јавна дебата и
вероватно закаже референдум свих грађана о даљњем путу ка ЕУ у постојећим
околностима.
Први фактор, је уникатни трговински
повлашћени споразум који само Србија има у економским односима са Русијом (и
који ће се изгубити уколико се уђе у ЕУ), а други је питање суверенитета земље,
односно Косова и Метохије, који се додатно угрожава сваким даљњим степеником
испуњавања бројних услова придруживања ка Унији, а на крају ће се тражити и
сами чин признавања.
Србија због могућности које јој се нуде
специјалним трговинским споразумом који има са Русијом, захваљујући својим
предиспозицијама за развој пољопривреде укључујући и климатско подручје, има
могућност оријентације своје масовне производње и извоза у овом домену за
потребе Руске Федерације, што би нам значајно помогло да покренемо нашу
привреду. Да не говоримо о ниској еластичности тражње руских стратешких
извозних производа, попут енергената и др, на шта смо упућени, па са Русијом
имамо у континуиетету негативан и вишеструко мањи билатерални трговински салдо,
па би ово била могућност значајних уштеда и покретања читаве привреде.
Међутим, као што је познато, из само
њима знаних разлога, актуелна власт, као и претходни властодршци Постоктобарске
Србије, а нарочито од 2008. кад су сазрели многи услови да се о томе поведе
дебата унутар земље, некритички се априорно опредељују за даљњи и неупитни пут
ка ЕУ, односно испуњавање бројних услова, чак без било какве озбиљне јавне,
стручне и општедруштвене дебате, што је све заједно, прилично сумњиво. Дакле,
поред економије, где се некритички, неупитно и нерезонски, са аспекта државних
и народних интереса наставља погубни неолиберални економски концепт, тако се и
у односу према ЕУ, задржава идолопоклонички однос, и чак не разматрају јавно
солуције даљњег пута ка Унији у новонасталим околностима.
Све је теже наћи оне области
потенцијалног добитка које у постојећим околностима актуелне власти и део
друштвене елите воде земљу, у компарацији са оним како су то радили, изгледа у
далеко тежим околностима, кнез Милош, и чак Милан Недић. Милош и генерал Недић
су имали јасне области добитка за земљу и народ, поред низа тактичких заокрета
и уступака које су у датим околностима морали да дају. Идемо даље у анализи
осталих најважнијих области друштвеног живота савремене Србиије, тражећи
одговор, да ли су постојеће власти само колаборанти из нужде и тактизирања у
односу на нама ненаклоњене силе које су нам узурпирале део суверенитета, или у
тој стратегији нема озбиљних добитака за земљу и народ, па то онда прелази у
квислинштво, где властодршци све жртвују и задовољавају се само сопственим
(личним, страначким, евентуално сталешким) добицима као компензацијама за
вођење Србије на странпутицу по диктату нама ненаклоњеног дела страног фактора.
Најзад, ту су у следећим наставцима и крупна питања, опозиције и алтернативе
овоме, каква се стратегија и у којој области може водити, да ли постоји
организована опозиција у земљи по том питању сада, и какве су перспективе и
потенцијалне снаге које би могле да се формирају и организују у правцу
алтернативе постојећем стању.
(наставиће се)
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999.), на Социологији (2000.), на Историји (2000.) и на Политичким наукама (2002.).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи.
Докторирао је 19. фебруара 2007. године на Природно-математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
http://srbin.info/2014/07/23/dr-dragan-petrovic-vlast-i-opozicija-u-srbiji-vlast/
http://srbin.info/2014/07/27/dr-dragan-1petrovic-vlast-i1-opozicija-u-srbiji-eu/
Нема коментара:
Постави коментар