Мирослав Мишел Болтрес: Светлила белила

БЕЛИ   АНЂЕО

Ако се добро загледаш
У ту Фреску од праискона
Ако пажљиво погледаш
У ту Икону из старих времена
Па на њој видиш свевидом
Да Бели Анђео има црна крила
Запитај се у дубинама
Сопственог верујућег бића
Каквим то очима гледаш
На неверујући свет око себе?
Дал' заслужујеш да те
Бели Анђео дотакне крилима
И подари спасење и избав
Од сопствене немоћи и јада!

..........................................

Признај бар себи – не видиш добро!
Признај бар себи – верујеш чврсто!
И спасен бићеш...


БЕЛА   БРАДА   ПЕСНИКА

Опет је ноћ
Опет ме обузима песничка болест
А рођен сам у знаку рака
И у кљештима ноћи харам по сећањима
Шкрипи углачани под
Под мојим црним ципелама
Под прозором леже две мртве птице
На стакло налећу крила слепих мишева
Догорева хиљадита цигарета
Цуре кристали сећања пешчаника
А уши ослушкују топот сата
- Тог неуморног коњаника
Док су дијамантске очи азура
Прободене оштрицом пролазности
Покушавају да заробе искру
Давно већ хладног пепела
Печурке расту по ћошковима
Собе и трулог разума
Оловни војник је усамљен
Са џеповима пуним маховине
У крошњама црвеног вина
Прошлост чува своје гнездо
И као миш завлачим се
У најтамније, најмање рупе
И идем напред на слепо
Кроз вејавицу црног мрака
Тражим неразумљив смисао
И оправдање за белу браду

(1984.)



БЕЛИ ПАС СУДБИНЕ

Августовска ноћ звездана и топла
Пуна месечине од пуног месеца
Враћам се стазама свог детињства
Након дугих година белосвеског лутања
Ходам прашњавим друмом сеоским
Нигде никога где поглед ми уморно лута
 Ноћ препуна празнине ноћних звукова
Цврчци поју непрекидну летњу оду
Стари крајпуташ још је ту – одолева времену
Застајем крај њега и спуштам руку
Ка хладном камену, гладим меку маховину
И осећам нечије очи на мом потиљку
Грло ме стреже и језа ме проже у мимоходу
Осврћем се лагано, гледам друмом
На раскрсници стоји он – велики бели пас
Гледа ме немо влажним црним очима
И као да чујем глас који ме упозорава:
Вратио си се некада несташни дечаче
Чекам те ја све ове дуге, злехуде године
Дошло је време да се обести наплате
Давно си баш крај овог крајпуташа
Каменом убио у обести црног пса
Мога  јединога дуга, пријатеља и брата
У свим самотним дугим данима и ноћима
Ја сам те чекао - твој бели пас судбине
Време је да се крене онамо на место
Одакле се до сада нико вратио није
Пођи замном обесниче до оне урвине
Тамо те чека Господар да те поведе...
....................................................
Био је то мој први и последњи сусрет
Са мојим белим псом моје судбине
Сада се сећам из овековечене ми тмине
Истине:
- Прошао је живот мој пун горчине...
Са премало среће, љубави и топлине...
По мало ми је и жао, ал’ као и да није...

БЕЛИ  ПОКРОВ

Живео сам некад срећно,
Волео ме читав свет
А, сад хладан вихор дува,
Душу мори ђаво клет!

Оштар ветар тихо хуји
И кроз голе гране брише
Нек’ ме снегом целог заспе
Да не видим сунца више!

О, нек се снег не топи
Што ме скрива од злих људи
Нећу живот да се врати,
Светлост сунца да ме буди!

Душу мори ђаво клет
 Ја на крсту – разапет
Нико ме се и не сећа
А, волео ме читав свет!
Живео сам некад срећно...



БЕЛЕ   БРЕЗЕ

Кад ти једном
Беле брезе и борови
У сусрет пођу
Путевима којим
 Будеш ходио
Знај да долази
 Време шумско
Враћаш се онамо
 Одакле си дошао
Кад ти једном
Црне птице и облаци
У сусрет полете
Хоризонтом којим
 Будеш гледао
Знај да долази
 Време растанка
Враћаш се онамо
 Одакле си постао
.......................
Царство је то сена
- Земља, прах и пепео

Tweet