Стојан Богдановић: Само да прођем кроз живот

Стојан Богдановић

Реших јутрос да наставим онај текст од јуче.
Клик!

И отвори се.

Погледам, бело!

Гледах га бело неко време, па одлучих да почнем.

Реч је о оном редоследу умирања,

О животу који није твој,

И о њој.

Као да тамо постоји ред.

 

Па лепо, станеш, и ако те не боле ноге као мене,

чекаш.

Чекаш да се начекаш, а ако нећеш да чекаш, окренеш

се, опсујеш у себи, себе, и одеш.

Као да тамо негде нећеш да чекаш, па тамо ћеш се

тек начекати.

 

Али кад боље размислим, боље је тамо да чекам него

овде.

Тамо је ладовина.

Овде је вруће, као да неко намерно ложи Сунце по

овој врућинштини, да исцрцамо.

Али ладовина је по заслузи.

Питање је да ли ће нам тамо давати иће и пиће.

Овде је било свега у изобиљу, чак и на гробљу,

А тамо, ко зна!

Сећам се како су се рођаци утркивали да му донесу,

Разне ђаконије, и сви су непогрешиво знали шта је

волео и кога је волео,

То су они исти који га се не сетише док бејаше жив.

Tо је за мене велики проблем, јер ови су

немилосрдни,

Ако ниси са неким у родбинској вези, одмах ти укину

следовање, чак и пре него кренеш тамо.

А ако си отишао, то ти не гине, испорука се одмах

обуставља,

Па ти види од чега ћеш тамо да живиш онако мртав,

А и овде си био, кад мртав, кад полумртав.

 

Када су те закопавали,

А укопавали су те целог живота, многи су вртели

главама,

Да л' је човек умро, ни ја нисам сигуран,

Нисам сигуран ни за себе, а камоли за неког другог,

И то, тамо. 

У таквој ситуацији човек мора озбиљно да се замисли

над питањем, које је такође веома озбиљно,

И не тиче се само тебе,

Али шта њих брига за тебе, то није питање за њих,

То је твоје питање, а твоје питање је твоје питање и

ничије више,

И ко би требало сада да одговори на твоје питање,

Свакако не они, они то нису чинили ни до сада,

Они имају своје проблеме и своја питања и своје

занимације,

Твоје питање остаје теби,

Ти треба сам да даш одговор на твоје питање,

Ако не даш тај очекивани одговор,

На твоје питање ће одговор дати Он, а они, јок.

Нисте чули питање, па ни они нису чули, па ништа,

Он ће чути када за то дође време, а то Он одређује, Евентуално, у неким ситуацијама, углавном су такве

ситуације, они одређују,

Дакле, и овде мораш да чекаш,

Мораш да чекаш у ред да би дошао на ред. 

Твој живот није твоја мисао,

И сад би ти само да то страћиш, по твоме,

Да проћердаш, какве ли па навике,

Да проћердаш оно што ти ниси створио.

Ту нема изузетака, свако живи туђи живот,

Живот који му је поклоњен,

И лаже себе и друге како он живи свој живот,

И лаже себе и друге, да је његов живот најбољи.

У то нико не верује,

А он и даље лаже.

Лаже живот.

Ред се протегао, а живот,

Лаже ли лаже! 

Лаже док чека у ред.

Тако му је лакше.

Пусти човека,

Шта знаш шта му је на срцу.

Питате за питање, не разумем таква питања,

Зашто то питање, када знате питање,

Питате, само да бисте питали, само да би поставили

питање.

Коме треба такво питање, које ће остати без

одговора?

То је питање свих питања, с њим треба опрезно,

Брзо ће доћи,

Јер сада месец краће траје,

Брз је, као кусо куче, и све убрзава,

Мораш брзо да живиш, брзо и мало да једеш,

Он убрзава смрт, ред је дужи, али све иде брзо. 

Смрт бар не боли као живот.

За све је Он крив,

Нека ми опрости, али немам више кога да оптужим.

Месец није цртеж на небу,

Он је само један од дванаесторице,

И све је краћи и краћи.

 

Знају то они који хране своју децу, унуке, праунуке,

И ја бих тако живео, вероватно,

Али моји остадоше без поклона, без живота,

Само зато што нису хтели да чекају,

И сада ја чекам, али џабе.

 

Други су створили ту мисао, коју су и крстили,

А ти би хтео њоме да располажеш, као да је твоја,

Или би можда хтео да се ње одрекнеш,

Као, одричем се себе, одричем се ђавола,

А не питаш се ко си,

А не питаш се чији си,

А не питаш се зашто си.

И други су постављали таква питања,

Ни они нису знали чему.

За неке се претпоставља да знају,

Они што знају неће да кажу,

Траже да их молиш целог живота.

 

Гурнем једног испред себе, да се мало помери, да

мрдне,

Хтедох само да прођем кроз живот, а он се

наљути,

Брецну се на мене, као да сам ја његово ћопаво куче,

Као да нисам овде на истом послу као и он,

Као да ја нисам ту само чекања ради,

Него, као ја нешто извољевам.

Будала! Не схвата, да ће држава имату штету, и то

велику, ако ме остави овде да чекам,

Ако нема пензије, мораће да ме прогласе за случај, Социјални случај, а то сам био и сада сам,

Али сада прелазим доле у вишу категорију.

 

Идем, дакле, доле у Србију,

Само да прођем кроз живот,

После је лако.

Тамо су сви моји,

Можда неко од њих зна одговор на оно тешко

питање.

Само да чујем.

Ништа се не види,

Не знам да ли сам на правом путу.

Кроз живот се и прође, како-тако,

А кроз смрт никако

У њу се само улази.

 

Што се смрти тиче, уклопио сам се,

Почео сам да мислим као сав свет,

Одбио сам да мислим на њу,

Мислим да ја располажем својим туђим животом,

Знам да сам у заблуди,

Али тако смо мирни и ја и они,

Док се неко не сети.

 

ПИТАО САМ САЈЏИЈУ

 

I

Укипио се на носећем зиду,

Све време гледа у мене,

И мери ми.

Упоран је и покушава да буде тачан,

Иако, већ сто је набио,

Броји све секунде,

Које ми следују.

Заузима почасно место на зиду,

Само зато што је био очев.

Има га и на историјским сликама

Николе и Миодрага,

Привезали га каишчићем,

Да не склизне негде,

Да се не изгуби.

Сад је само мој

И броји моје секунде,

А туђе,

Само кришом.

 

II

У мојој глави паклена машина,

Подметнули ми је Швабе

Кад су оно Миодрага

У Надичином селу раскомадали.

Истога дана његов брат

Мирко са нашег гумна нестао је.

Стрина Зорка упокојила се одавно,

Гроб до ње још чека Мирка,

Као што га је она за живота чекала,

До краја,

До краја света.

Такће и наговештава

Експлозију паклене главе.

А када ће,

То питање није за мене.

 

III

О људи!

Гадне ли машине!,

Отпала му казаљка,

А он, такће ли такће.

Као мери нешто,

А врти се у круг,

Као нека будала.

Боље би му било да ћути,

Кад већ мери нешто,

Што не постоји.

 

IV

И када је био млад

Због њега сам каснио у школу,

Наравно, то ми нико није веровао.

Једноставно,

Успава се

Или задрема.

Или жури,

И све трчиш,

А никад да стигнеш.

 

Како год окренеш,

Мене је тај сат нервирао.

 

Баба није марила за њега.

Говорила је,

Моје је прошло.

Била је глува,

Као деда.

Није чула ни када је поред ње

Прошао онолики живот.

 

V

Има аритмију,

Не зна се када је оболео.

Појело га време,

Прескаче,

И ситно и крупно време,

Свеједно му је,

Не бира,

Ни време када да прескочи,

Ни које време.

Црв му појео кутију,

Ето, шта чини време.

Не зна човек,

Никада није сигуран,

Које ће време из њега испасти,

А виси на зиду,

Само зато што ме подсећа на време.

 

VI

Рат смо почели онога дана

Када сам пошао у школу.

Како се попео на наткасну,

Нисам смео ни да помислим, ни да питам.

Зврчао је бесомучно,

Реско,

Бездушно.

Неколико пута ме довео на ивицу.

Морао сам,

Сада се кајем,

Али морао сам да га звекнем,

Да бих га ућуткао.

Последице се виде на њему,

А ја их осећам.

Боли ме време.

Више леви кук,

Обе ноге,

Хладне су као лед и усред лета,

Испод колена, не осећам ништа,

Пре није било тако,

А он се сћућурио поред телевизора,

Као да ће га та старудија загрејати.

Кад се само сетим,

Дође ми тако да га поново звекнем.

Ту нешто није у реду са мном,

Уместо тога,

Насмејем се гласно,

Тако гласно, да укућани утрче сви,

Заглаве се на вратима,

Неки су видно узбуђени,

Разрогачених очију гледају у мене

И са жаљењем констатују,

Није му ништа.

После се смејемо сви заједно,

Као да смо луди,

А јесмо.

А он јадан, само куцка.

Звук његовог звона сустиже ме,

На низбрдици.

 

VII

Као сваки, макар осредњи, песник,

Устајем ноћу,

Нису године у питању, није тај разлог,

Криво сте помислили.

Једноставно, бавим се својим послом,

Хватам апсурде, то је и њихово и моје време.

Када по овој несносној врућини откуца поноћ,

За гушу почне да ме хвата тескоба,

Сав се напрегнем, издужим шију, наћулим уши,

Ослушкујем пулс времена.

Са чела скупљам грашке зноја,

Све чекам да се од њих створи река,

Песма да потече,

Ал' уместо тога,

Не чекајући црквено звоно, ни мој сат,

Сова огласи неко друго време.

 

VIII

Сат је тврдоглава направа,

Не попушта никоме.

Ако чекаш некога да дође,

Сат неће скратити време,

Чак и ако га сломиш

Или му неко друго зло смислиш.

Ако је неко болестан,

Њега није брига,

Ни да трепне,

Камоли да скрати време.

А тек кад је о продужавању реч,

Тек тада ништа.

 

Смрт ће доћи тачно у секунду,

Не мораш да навијаш сат,

Нити да усаглашаваш време.

Све ће бити на време.

Па шта ће ти онда сат.

 

IX

Чека се јутро, са нестрпљењем,

Споро се примиче, шуња се кроз  ноћ

И кроз маглу у глави

Као да је једино и не дај Боже последње!

А куд се дедоше онолика јутра,

Нико да озбиљно потегне то питање.

Морам смислити како да се ратосиљам неких

година.

(Много ми је!

Натоварило се,

Само пар њих да откачим,

Оних најгорих.)

На ову генијалну идеју

Дошао сам јутрос,

И сам се себи смејем.

Најтеже су ми ове последње.

Да вратим сат уназад!

Он то неће сам урадити,

Ни за живу главу.

Човек мора све да ради на силу.

Морао бих да вртим казаљке

Цео божји дан,

И то обе,

А опаснија је она мала.

Нико не обраћа пажњу на њу,

Споро иде, скоро нечујно, као црна маца

И кад се окренеш  за петама ти је.

А време те заскочило и јаше,

Јаше те као рагу

А сви од тебе траже

Да се осећаш као Пегаз.

 

X

Отпијем гутљај,

Стресем се,

Прва од јутрос.

Господе!

Дозволи ми да ово размишљање одложим

За следеће јутро:

Морам да идем, за бабу и за мене да купим,

Хлеб, млеко и новине.

За друго шта ‒ нема се,

Друго шта, и не треба ми,

Доста ми је наш  живот.

Смрт подај ђаволу

Он уме са њом.

 

XI

Сајџију сам питао,

Веровали или не, више од милион пута,

И нисам добио никакав одговор,

Па питам сада Господа:

Како сат тачно зна,

Када човеку треба узети меру?

 

 

 

 

 

Tweet