 |
| Станоје Главаш |
Почетак Првог српског устанка мимоишао је је крушевачки крај и он је током 1804. године био изолован од ратних дејстава. Наиме као што је добро познато Први српски устанак започео је у границама турског Београдског пашалука, а Крушевац се налазио у оквирима пашалука са седиштем у Лесковцу. Гранична линија је пратила ток Западне Мораве отприлике од Краљева до Сталаћа, па Великом Моравом до висине Параћина. Међутим устанак се брзо ширио и на околне пашалуке. Већ у марту 1805. год Турци се окупљају у Чачку, Карановцу (Краљеву), и Ћуприји. Карановачки и трстенички јаничари чак ће прећи Западну Мораву и попалити неколико села и манастир Љубостињу. Њих је тада сузбио лично Карађорђе који се по први пут са војском спустио у околину самог Крушевца. Тако се устанак прошири на цео крушевачки санџак и почела је опсада Крушевца.
Након победе у бици на Иванковцу недалеко од Параћина српски устаници су по плану врховног заповедника Карађорђа кренули главнином војске преко граница Београдског пашалука. Радич Петровић је кренуо уз Ибар, ка данашњој Рашкој, Миленко Стојковић на Пореч, Петар Добрњац на Параћин, Ражањ и Алексинац и напослетку Младен Миловановић са својом коњицом и Станоје Главаш са пешадијом, су кренули на југ према Крушевцу.
Српска војска је према Крушевцу кренула правцем преко Темнића уз леву обалу Велике Мораве. Устаничка војска Западну Мораву је прешла код Бошњана, после малог Божића 1806. године . Код Бошњана постоје два прелаза, један у самом селу и други на западном крају сеоског атара, код потока Коларац. Верујемо да је војска користила прелаз у центру села и идући преко села Мрзеница и Мојсиња кренула према Крушевцу.
Турци су на челу са Шашит пашом кренули у сусрет српској војсци. До битке је дошло 12. јануара на Кошиском пољу испред Крушевца. Борбе су трајале до 25. јануара 1806. године, а у борби је погинуло око 50 Срба. Убрзо након заузећа Крушевца заузет је цео крушевачки крај све до врхова Јастрепца. На другој страни крушевачког подручја у Жупи развио се устанак доласком српске војске, под командом Новопазарца Димитрија Кулунџића, која се у Жупу спустила преко Копаоника. Срби су убрзо ослободили и Жупу. Изгледа да је први обор кнез нахије Крушевачке био искусни аустријски капетан Ђорђе Симић, пореклом из Сремчице, који је након преласка у Срем, био заставник и командант јединице у Бољевцу. Касније је за крушевачког војводу проглашен кнез Андреја Илић, кога је опет сменио Чолак Анта Симоновић.
Да спрече долазак помоћи крушевачким Турцима из правца Топлице Станоје Главаш је вероватно још у мају 1805. године на друму од Крушевца према Јанковој клисури у селу Шавране саградио јак шанац, односно земљано утврђење. Шанац у селу Шавране, са сталном посадом од 200 војника, био је најважнија стратешка тачка у околини Крушевца. Након ослобођења, због спречавања продора Турака Расинском долином, Крушевљани су шанац доградили и ојачали. Станоја Главаша је тада заменио Ђорђе Симић, који је доградио шанац и ту поставио три топа. Према историјским изворима Крушевац је тада имао врло јак гарнизон са 600 бораца.
Кад сагледамо положај и топографију оновременог Крушевца уочавамо да су у то време од Крушевца развијала читава мрежа путева која се лепезасто ширила од југоистока, па према југу и југозападу. На југ и југозапад, водио је пут уздуж реке Расине али су на југ ишла и два пута са обе стране реке Пепељуше. Источни крак ишао је преко села Пакашница и Гари, гребеном, односно развођем река Пепељуше и Расине и гравитирао је насељима изнад Златарске клисуре, преко села Церова, Мешево, Себечевaц, Ћелије. Циљ ових комуникација била је, како Жупа Александровачка, тако и Јанкова клисура и на концу област Толице. Самом анализом топографије уже околине Крушевца можемо претпоставити постојање неколико шанчева у крушевачком ужем окружењу. Вероватно су постојали опкопи који су штитилу саму крушевачку чаршију. На прилазу самом Крушевцу у висини села Пакашница налази се топоним “Шанац”. Данас се трагови на том месту не уочавају али због самог положаја на прилазу Крушевцу претпостављамо да овај топоним потиче из времена српско турских ратова. Према неким подацима сам Крушевац су штитила два шанца, један највероватније у Кошиском пољу испред Крушевца и овај други поменути у висини Пакашнице.
Други крак југозападног правца је ишао од Крушевца, данашњом Моравском улицом, у равној линији према селу Пепељевац и даље опет гребеном готово равном линијом преко Мешева и Треботина, за Жупу, односно Александровац, тадашњи Кожетин. Овај пут је од Кожетин-Александровца у наставку пута био веза са горњом Расином и Копаоником. Потврда важности овог пута налазимо и у средњем веку, сетимо ли се Врбничке битке која се десила почетком XV век, а која је по месној легенди била на положају “Костеница” управо крај тог пута. Према траговима четвроуаоног опкопа који се до недавно могао видети у Великој Врбници поред тог старог друма такође је био један мањи шанац.
Након победе у бици на Иванковцу недалеко од Параћина српски устаници су по плану врховног заповедника Карађорђа кренули главнином војске преко граница Београдског пашалука. Радич Петровић је кренуо уз Ибар, ка данашњој Рашкој, Миленко Стојковић на Пореч, Петар Добрњац на Параћин, Ражањ и Алексинац и напослетку Младен Миловановић са својом коњицом и Станоје Главаш са пешадијом, су кренули на југ према Крушевцу.
Српска војска је према Крушевцу кренула правцем преко Темнића уз леву обалу Велике Мораве. Устаничка војска Западну Мораву је прешла код Бошњана, после малог Божића 1806. године . Код Бошњана постоје два прелаза, један у самом селу и други на западном крају сеоског атара, код потока Коларац. Верујемо да је војска користила прелаз у центру села и идући преко села Мрзеница и Мојсиња кренула према Крушевцу.
Турци су на челу са Шашит пашом кренули у сусрет српској војсци. До битке је дошло 12. јануара на Кошиском пољу испред Крушевца. Борбе су трајале до 25. јануара 1806. године, а у борби је погинуло око 50 Срба. Убрзо након заузећа Крушевца заузет је цео крушевачки крај све до врхова Јастрепца. На другој страни крушевачког подручја у Жупи развио се устанак доласком српске војске, под командом Новопазарца Димитрија Кулунџића, која се у Жупу спустила преко Копаоника. Срби су убрзо ослободили и Жупу. Изгледа да је први обор кнез нахије Крушевачке био искусни аустријски капетан Ђорђе Симић, пореклом из Сремчице, који је након преласка у Срем, био заставник и командант јединице у Бољевцу. Касније је за крушевачког војводу проглашен кнез Андреја Илић, кога је опет сменио Чолак Анта Симоновић.
Да спрече долазак помоћи крушевачким Турцима из правца Топлице Станоје Главаш је вероватно још у мају 1805. године на друму од Крушевца према Јанковој клисури у селу Шавране саградио јак шанац, односно земљано утврђење. Шанац у селу Шавране, са сталном посадом од 200 војника, био је најважнија стратешка тачка у околини Крушевца. Након ослобођења, због спречавања продора Турака Расинском долином, Крушевљани су шанац доградили и ојачали. Станоја Главаша је тада заменио Ђорђе Симић, који је доградио шанац и ту поставио три топа. Према историјским изворима Крушевац је тада имао врло јак гарнизон са 600 бораца.
Кад сагледамо положај и топографију оновременог Крушевца уочавамо да су у то време од Крушевца развијала читава мрежа путева која се лепезасто ширила од југоистока, па према југу и југозападу. На југ и југозапад, водио је пут уздуж реке Расине али су на југ ишла и два пута са обе стране реке Пепељуше. Источни крак ишао је преко села Пакашница и Гари, гребеном, односно развођем река Пепељуше и Расине и гравитирао је насељима изнад Златарске клисуре, преко села Церова, Мешево, Себечевaц, Ћелије. Циљ ових комуникација била је, како Жупа Александровачка, тако и Јанкова клисура и на концу област Толице. Самом анализом топографије уже околине Крушевца можемо претпоставити постојање неколико шанчева у крушевачком ужем окружењу. Вероватно су постојали опкопи који су штитилу саму крушевачку чаршију. На прилазу самом Крушевцу у висини села Пакашница налази се топоним “Шанац”. Данас се трагови на том месту не уочавају али због самог положаја на прилазу Крушевцу претпостављамо да овај топоним потиче из времена српско турских ратова. Према неким подацима сам Крушевац су штитила два шанца, један највероватније у Кошиском пољу испред Крушевца и овај други поменути у висини Пакашнице.
Други крак југозападног правца је ишао од Крушевца, данашњом Моравском улицом, у равној линији према селу Пепељевац и даље опет гребеном готово равном линијом преко Мешева и Треботина, за Жупу, односно Александровац, тадашњи Кожетин. Овај пут је од Кожетин-Александровца у наставку пута био веза са горњом Расином и Копаоником. Потврда важности овог пута налазимо и у средњем веку, сетимо ли се Врбничке битке која се десила почетком XV век, а која је по месној легенди била на положају “Костеница” управо крај тог пута. Према траговима четвроуаоног опкопа који се до недавно могао видети у Великој Врбници поред тог старог друма такође је био један мањи шанац.
Крушевац се како рекосмо налази на месту раскршћа путева, уосталом због тога се ту још од дубоке праисторије налази централно насеље Крушевачке котлине. Према југу је водио пут преко данашњег села Паруновац, на Гаглово и Јошје према месту става Рибарске реке и Јужне Мораве у Алексиначку котлину. Према југоистоку пут се од Парунивца преко подручја “Росуље” и села Пасјак према Здравињу и горњем делу Рибарске реке. Коначна одредница овог пута преко подјастребачког подручја била је долина Јужне Мораве. Због важности овог правца, односно могућности прилаза Турака с тих страна, тој комуникацији била су изграђена два шанца, један у Великом Шиљеговцу и други у месту Провалија под Јастребцом. На Велики Шиљеговац и Провалију, из правца Алексинца, могло се доћи уз реку Турију. Односно након прелаза Јужне Мораве код Суповца турска војска је уз падине Малог Јастрепца реком Туријом лако могла изаћи на Рибаре, што нам између осталог говори да су и покрајни путни правци у турско време били у употреби и да су били проходни за покрете турске војске. Иначе на самом Великом Јастрепцу постоје два топонима Шанац, једна уз село Срндаље и други уз село Рлица. То су иначе два јастребачка села на највишим котама, Срндаље на око 600 м и Рлица на око 640 м. Како је граница Србије Првог српског устанка ишла гребеном Јастрепца можда су ови топоними остаци српских утврђења из 1806. године. Данас се на тим положајима не уочавају никакви остаци из тог времена.
 |
| Портрет Карађорђе, једини аутентичан,
остали познати његови портрети
су рађени по опису, након његове смрти |
Након ослобођења крушевачки крај је због свог географског смештаја постао стратешки изузетно важан за одбрану слободне Србије од напада турске војске из правца Ниша. Свакако да се након српских успеха у првим месецима 1806. године очекивала се протуофензива турске војске. Наснажније одбрамбене фортификације саграђене су на повишеном положају изнад Цариградског друма, код села Јабуковца, недалеко Ражња. Градитељ система утврђења био је Вучко Жижић искусан аустријски војник, иначе Рекалија пореклом из Маврова, који се придружио устанку и који је погинуо приликом борби око Делиграда и Ђуниса 1807. године. Турци су на Велику среду 10. априла 1807. године кренули у напад очекујући да су се Срби разишли кућама због Васкрса. Најжешће је било за Велики петак 12. априла, када су изгинули многи Срби, а тешко је рањен и сам капетан Жикић, који је пренесен у манастир св. Романа у Ђунису где је преминуо на Васкрс 14. априла 1807. године. Утврђења y Јабуковцу постављена су на стратешки повољном месту изнад Цариградског друма на левој обали Дреновачког потока. Било је укупно пет утврђења неправилне основе брањених палисадама. Сви шанчеви-утврђења штитили су главни опкоп, а прилаз сваком од утврђења могао је бити штићен топовском ватром. Сам Цариградски друм је пролазио између два шанца. Систем је био готово непрелазан и захваљујући херојском отпору навалама Турака и ефикасној одбрани, овај сyстем утврђења добио је назив Делиград, тако да се данас и изгубило име села Јабуковац. На положају “Бели камен” насупрот система Делиграда била су и два турска шанца.
На месту “Топољак”, на левој обали Јужне Мораве код села Витковац и Доњи Љубеш саграђено још једно утврђење које је требало спречити пролаз Турака уз леву обалу Јужне Мораве. Међутим систем Делиграда могао је бити заобиђен када би остао небрањен продор у Србију преко Јастребца и из правца Копаоничког региона. Пођемо ли од Јастребачког или подјастребачког краја, српска утврђења и шанчеве, како већ рекосмо налазимо код Великог Шиљеговца, испод брда Ћуковца, где је била стална српска војска и у месту Провалија, између Беласице и Здравиња, такође у подјастребачком крају у суседству Великог Шиљеговца. На жалост саме локације ових шанчева-утврђења нису ни приближно истражене, тако да се о њима не зна, у стручним круговима, ништа. Познато је да је заповедник шанца у Шиљеговцу био војвода Здравко из Ђуниса.
На месту “Топољак”, на левој обали Јужне Мораве код села Витковац и Доњи Љубеш саграђено још једно утврђење које је требало спречити пролаз Турака уз леву обалу Јужне Мораве. Међутим систем Делиграда могао је бити заобиђен када би остао небрањен продор у Србију преко Јастребца и из правца Копаоничког региона. Пођемо ли од Јастребачког или подјастребачког краја, српска утврђења и шанчеве, како већ рекосмо налазимо код Великог Шиљеговца, испод брда Ћуковца, где је била стална српска војска и у месту Провалија, између Беласице и Здравиња, такође у подјастребачком крају у суседству Великог Шиљеговца. На жалост саме локације ових шанчева-утврђења нису ни приближно истражене, тако да се о њима не зна, у стручним круговима, ништа. Познато је да је заповедник шанца у Шиљеговцу био војвода Здравко из Ђуниса.
 |
|
Гроб Косте Симића,
код цркве
Лазарица.
|
Такође је морао бити заштићен и прилаз у Србију, односно прилаз према Крушевцу, из правца, Куршумлије и горњег тока Топлице. Можда и није толико познато колико се Жупа истакла у бојевима са надирућим Турцима из топличких и копаоничких страна. На тим правцима био је читав низ шанчева, односно привремених земљаних утврђења. Помињу се: шанац у селу Лепенац, затим шанац у селу Батоте и шанац у селу Шошићи. Наиме из тог јужног правца у Жупску крај су већ у пролеће 1806. године упадали топлички Арнаути и турска војска на челу са Али пашом лесковачким. Копаонички правац, односно правац од Куршумлије преко јужног Копаоника 1807. године бранио је Павле Цукић који је сакупио око 1000 Срба, начинивши и подигавши поменуте шанчеве у Лепенцу, Шошићима и у Батоту. О тим шанчевима такође стручни кругови, званичне институције, не знају ништа.
Борбе су се водиле и у горњој Жупи. Тако када је 1808. године преко Јанкове клисуре, у Жупу, продрло, према неким подацима, са можда претераним бројкама, 10 000 Турака, на челу са Шашит пашом Лесковачким и Јашир пашом Приштинским, до сукоба Срба и Турака дошло је у Великој Врбници, у реци коју називају или Лесковичка рекај, по селу Лесковица или Вратарници, по селу Вратаре. Турци заплене стоку са 30 робова и врате се натраг у Топлицу. Тада се подигне сва крушевачка нахија те се скупи око 20 000 војника. Ову војску предводиле су војводе Петар Добрњац, Стеван Јаковљевић, Чолак Анта Симеоновић, Ђорђе Симић, Павле Цукић, Петар Ђукић.
У години 1809. Дошло је до боја на Жељину у коме је учествовало око 1500 Срба. Устаничком војском командовали су жупски војвода Павле Цукић и Петар Ђукић, а турском војском Осман Паша из Новог Пазара.
Поред наведених било је других чаркања између Османлија и Срба и мање важних бојева, зна се поузадно да је дошло до једног боја, код шанца на Ржаници, као и до још једног боја на Жељину.
Последње године устанка 1813. Године када је устанак малаксао у целој Србији, још су Жупљани пружали отпор у Кожетинском шанцу. пак на шанац опет крете Махмут паша Лесковачки, продре у шанац и направи себи стан у олтару кожетинске цркве.
На траси правца од Крушевца, према Жупи и Кожетину, па на изворишни део реке Топлице и према Куршумлији или, или што је још важније према превојима којима се прелазио Копаоник, у правцу ибарске долине, била су два већа шанца, један у Кожетину изграђен почетком 1806. године и други у Ржаници. Кожетински шанац је имао 200 људи и 4 топа од 2-3 фунте. Ржанички шанац који се највероватније као и кожетински налазио код данашње сеоске цркве, контролисао је и путеве који су из Жупе водили за Трстеник и Врњачку котлину и у централни део долине Западне Мореве у висини Почековине.
Историја Првог српског устанка везана за догађаје око шанца у Кожетину захтева посебну студију, али да укратко поменемо догађаје из 1809. године и 1812. године. Када је 1809. године везир Хуршид паша заузео Крушевац, цела турска војска преноћила је у Крушевцу. Сутрадан је је део војске на челу са Јашар пашом кренуо на Кожетин. Када су дошли надомак шанца Турци су почели топовима тући Кожетин. Срби су изашли на отворено поље да спрече топовску паљбу, али када је било јасно да нису у стању одолети и када су изгубили шест другова Срби се повуку натраг у свој шанац. Паша не могавши кренути даље на сам кожетински шанац, врати се мало натраг у Витково где је дочекао јутро. Сутрадан, Јашар паша опет покуша, изађе са војском на једно брдо одатле је било лакше гађање Кожетина. Паљба је трајала пола дана али није било никаквих резултата. Не могавши наставити опсаду јер је турска војска кретала даље преко Западне Мораве Јашар паша се вратио и придружио главнини војске Хуршид паше. Кожетин је остао слободан иако су истовремено пали и Крушевац и Јагодина.
Приликом турских напад 1812. године војска на челу са Махмут пашом Лесковачким покушала је зазети Кожетин. Дошло је до жестоког боја у коме је погинуо један од вођа жупских устаника капетан Ђока из Батота. На самом крају Првог српског устанка 1813. године када је пала цела Србија и кад је пао и Београд, још су у Кожетину Жупљани пружали отпор. Ипак шанац је морао пасти и Махмут паша Лесковачки је у олтару кожетинске цркве поставио свој штаб.
У години 1809. Дошло је до боја на Жељину у коме је учествовало око 1500 Срба. Устаничком војском командовали су жупски војвода Павле Цукић и Петар Ђукић, а турском војском Осман Паша из Новог Пазара.
Поред наведених било је других чаркања између Османлија и Срба и мање важних бојева, зна се поузадно да је дошло до једног боја, код шанца на Ржаници, као и до још једног боја на Жељину.
Последње године устанка 1813. Године када је устанак малаксао у целој Србији, још су Жупљани пружали отпор у Кожетинском шанцу. пак на шанац опет крете Махмут паша Лесковачки, продре у шанац и направи себи стан у олтару кожетинске цркве.
На траси правца од Крушевца, према Жупи и Кожетину, па на изворишни део реке Топлице и према Куршумлији или, или што је још важније према превојима којима се прелазио Копаоник, у правцу ибарске долине, била су два већа шанца, један у Кожетину изграђен почетком 1806. године и други у Ржаници. Кожетински шанац је имао 200 људи и 4 топа од 2-3 фунте. Ржанички шанац који се највероватније као и кожетински налазио код данашње сеоске цркве, контролисао је и путеве који су из Жупе водили за Трстеник и Врњачку котлину и у централни део долине Западне Мореве у висини Почековине.
 |
|
Руски
гроф Орурк,
иначе
ирског порекла.
|
Приликом турских напад 1812. године војска на челу са Махмут пашом Лесковачким покушала је зазети Кожетин. Дошло је до жестоког боја у коме је погинуо један од вођа жупских устаника капетан Ђока из Батота. На самом крају Првог српског устанка 1813. године када је пала цела Србија и кад је пао и Београд, још су у Кожетину Жупљани пружали отпор. Ипак шанац је морао пасти и Махмут паша Лесковачки је у олтару кожетинске цркве поставио свој штаб.
Шанчеви и утврђења у подјастребачком крају и у Жупи, о којима је речено пар речи, била су тек прва линија одбране од напада Османлија са југа и југозапада, према Шумадији. Постојала је и друга линија одбране слободне Србије постављена на самој левој обали Западне Мораве. Та друга одбрамбена линија дошла је донекле до изражаја 1809. године приликом поменутог заузеђа Крушевца од стране везира Рушид паше. Наиме након битке на Чегру 19. Маја 1809. године турска војска је продрла низ Мораву до Делиграда. Након тешких борби Турци су прешли на леву обалу Јужне Мораве и 28. јула дошли до Сталаћа. Тако су 3. аугуста Срби морали напустити и Делиград. Ова турска војска убрзо је заузела и Крушевац и пребацила се на другу обалу Западне Мораве па је чак заузела и Јагодину, која је пала 13. аугуста 1809. године. На срећу због офензиве Руса на Доњем Дунаву Турци су морали пребацити трупе на другу страну и Карађорђе је повратио све изгубљене територије.
Највише је поменута друга линија одбране Србије и Шумадије од Јасике до Варварина била на удару током турске офензиве аугуста-септембра 1810. године. Хуршид паша је заузевши Алексинац дошао под Крушевац који је заузео на јуриш. Срби су се повукли преко Западне Мораве и заузели положаје у већ саграђеним Јасичким шанчевима.
Идући од Крушевца на север преко Западне Мораве на Морави су била два главна прелаза са скелама на трасама путева који су водили за Крагујевац и за Јагодину, један код села Јасика, други код села Шанац. Било је наравно и газова који су такође кориштени.
Главни прелаз био је на траси пута Крушевац-Јасика. Прелаз је штитио шанац који се налазио на месту данашње јасичке цркве где је дошао сам Карађорђе и где је био руски командант гроф Орурк. На траси пута који је користио тзв. Гарски газ за прелаз преко Западне Мораве, у потоку Оџинац уз леву обалу Западне Мораве, у току битке била је руска козачка коњица.
На линији пута од Крушевца према Морави био је још један газ, у правцу села Шанац. Лошим, пољским друмом и данас се од Крушевца може ићи паралелно с левом обалом реке Расине, па скелом према Шанцу. Пут поред изграђених шанчева водио преко Грчке косе у село Бошњане и опет даље за Варварин и Јагодину. Конкретно шанац се налазио на брду северно изнад села Шанац. За време битке на Јасици и Варварину Турци овај шанац нису нападали.
Како је Западна Морава тог лета 1810. године била ниског водостаја Турци су могли лако прегазити и јуришати на српске положаје, који су се у Јасици простирали одкраја на крај села, од Оџинца до Јагодњака. Код брда Јагодњак и данас се могу видети некакви укопи који пресецају узвишење, с једне на другу страну, преко самог врха. Борбе на Јасици су биле више дневне. Знамо то нпр. на основу надгробног споменика Косте Симића код цркве Лазарица у Крушевцу где стоји да је Коста погинуо 12. аугуста 1810. године на Јасици у “битки с Турцима”. Након погибије Коста Симића је био сахрањен код цркве у Јасици. После коначног ослобођења Крушевца 1833. године, земни остаци Косте Симића су пренесени код цркве Лазарица у Крушевцу.
Главни напад углавном су ишли на шанац код јасичке цркве, где је и био прелаз преко Западне Мораве. Међутим борбе су се водила на широком фронту. Тако је један део Турака прешао Западну Мораву код Кукљина, на месту где се и данас налази скела за прелаз преко Западне Мораве. Турци су почели палити Белу Воду и Кукљин, да привуку мештане ових села, браниоце код Јасике, чије су куће гореле. Међутим на њих навале Левчани који су се ту налазили у резерви и после тешких борби Турци су били потиснути и у оном мањем делу код Беле Воде, одузет им је плен и ослобођено робље.
У помоћ Јасици Карађорђе и руска војска под командом грофа Орурка, кренули су 24. аугуста 1810. Кад су стигли било је већ много мртвих и српски шанчеви су били готово растурени. Ноћу су шанчеву били поправљени и Турци су сутрадан наишли на изненаћење. Дочекали су их Караћорће, Руси и бећари Хајдук Вељка. Ахмед Хуршид паша је јурнуо преко газа на Морави, али дочека их руска ладошка чета и артиљерија. Турци су изненађени стали бежати. Исамил бег, до тад у резерви на пољу између Крушевца и Западне Мораве, кад то виде крене у напад. Гроф Орурк Турке пусти да пређу реку и онда отвори паљбу, па навали са волињским уланским коњаницима и козацима. Битка је трајала укупно 7 сати. Хуршид паша се морао повући према прелазима код Бошњана и Маскара. Сутрадан након главне Јасичке битке поново је дошло до чаркања између Руса и Турака у коме је погинуо нећак руског заповедника грофа Орурка.
Како су се Турци пребацили надомак Варваринског поља тако су се Срби и Руси пребацили у варварински шанац који је саграђен још 1807. године. Постоје међутим различити подаци зашто је дошло до померања обе војске на простор испред Варварина. Ф. Каниц износи да су Срби морали напустити јасичке положаје због великог броја лешева у распадању. Објашњење вероватно лежи у томе што је Варваринско утврђење било једно од најтврђих српских фортификација у Првом устанку, по снази одмах иза Делиграда и у правом смислу речи последња одбрана Србије и Шумадије, у случају пада делиградског одбрамбеног система.
Везир Мехмед Рушид паша са 40 000 војника пребацио се преко Западне Мораве код Бошњана, а логор је подигао код села Маскара. Прелаз код Бошњана има стратешку важност јер се одатле у једном смеру може ићи за Шумадију, односно за Вратаре, Падеж, Парцане, Мареново и даље прена Левчу, или другим краком према селу Маскаре, Варварину за Јагодину, На српску и руску војску Турци су ударили 6. септембра 1810. године. Турске атлије су заузеле цело подручје широко око логора све до самог Варварина или Беле Цркве, како се тада звао Варварин. Мислили су да опколе логор и похватају све бранитеље. Јуриш Турака почео је у 7 сати ујутро, управо на делу где су били Руси. Руси су полегли да Турци не виде на кога јуришају, а руски коњаници који су били у јарузи “Коњуар” сишли су с коња. Кад су Турци дошли у непосредну близину Руси су отворили топовску ватру, а пешаци су испаљивали плотуне. На то су јурнули руски коњаници. Битка је трајала до 6 сати поподне Пораз Турака је био потпун. Настала је бежанија на све стране. Прешавши Западну Мораву у правцу Крушевца Турци су бежали преко Бошњана, Шанца, Сталаћа, највише је побегло преко Мрзенице. Прича се да су Срби потрошили сав, барут кажу остао им је само један фишек. Међу погинулим Србима био је старац Јован-Сава кнез Суводолски. Рањен је Хајдук Вељко. За време битке из Маскара је по српском шанцу деловао један турски топ, али је топ већ на почетку битке био погођен од стране топа из српског шанца и био одмах онеспособљен.
Турци су покушали напад и 22. септембра, када је турска коњица препливала Велику Мораву, али су безуспешно нападали мањи шанац ископан испред великог варвариснког шанца. Напокон 27. септембра 1810. године Турци су одустали и напустили Крушевац и крушевачки крај повукавши се према Нишу и Новом Пазару. Приликом повлачења Турци су у бесу због пораза похарали села у околини Куршевца и у Жупи.
Након варваринске битке Крушевац је још једном ослобођен, а за крушевачког капетана постављен је Милосав Петровић, који је у војним питањима био подређен Ђорђу Симићу. Војводе у крушевачкој нахији били су Ђорђе Симић, Павле Цукић, Чолак Анта Симоновић, Андрија Илић, војвода Стреља и војвода Здравко. Команду над њима од 1812. годуне имао је заповедник подручја од Моравице до Топољака Карађорђев зет Антоније Ристић звани Пљакић. Павле Цукић је доцније у жупи заменио Милош Шаранац.
Међутим и поред свих војних успеха за Србију су доалзили тешки дани. Зло је донела експанзији Француске и Наполеона, које се спремао за поход на Русију, највећи војни поход забележен у дотадашњој историји. Руси притиснути са свих страна, готово на ивици тоталног краха, угрожени опашношћу француске окупације целе Русије, били су присиљени на повлачење са Балкана. Тако је Србија у лето 1813. године доживела крах. Крајем аугуста 1813. године за великог везира је дошао нишки заповедник Хуршид паша који је до краја септембра заузео целу слободну Србију.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Душан С. Рашковић, музејски саветник, рођен је у административној републици Хрватској, у Шибенику, 2. октобра 1956. године у славној дрнишкој фамилији Рашковић.
Филозофски факултет, одељење за археологију и историју, завршио је у Задру.
Радио је у Дрнишу од 1986. до 1991. године.
У Народном музеју Крушевац, као кустос археолог, радио је од 1992. до 2014. године. Учествовао је, као члан екипе, или руководилац, на више значајних археолошких ископавања.
Аутор је више музејских изложби и више стручних и научних радова, са археолошком и историјском тематиком.
Од јануара 2014. године живи и ствара у Бечу.
Највише је поменута друга линија одбране Србије и Шумадије од Јасике до Варварина била на удару током турске офензиве аугуста-септембра 1810. године. Хуршид паша је заузевши Алексинац дошао под Крушевац који је заузео на јуриш. Срби су се повукли преко Западне Мораве и заузели положаје у већ саграђеним Јасичким шанчевима.
Идући од Крушевца на север преко Западне Мораве на Морави су била два главна прелаза са скелама на трасама путева који су водили за Крагујевац и за Јагодину, један код села Јасика, други код села Шанац. Било је наравно и газова који су такође кориштени.
Главни прелаз био је на траси пута Крушевац-Јасика. Прелаз је штитио шанац који се налазио на месту данашње јасичке цркве где је дошао сам Карађорђе и где је био руски командант гроф Орурк. На траси пута који је користио тзв. Гарски газ за прелаз преко Западне Мораве, у потоку Оџинац уз леву обалу Западне Мораве, у току битке била је руска козачка коњица.
На линији пута од Крушевца према Морави био је још један газ, у правцу села Шанац. Лошим, пољским друмом и данас се од Крушевца може ићи паралелно с левом обалом реке Расине, па скелом према Шанцу. Пут поред изграђених шанчева водио преко Грчке косе у село Бошњане и опет даље за Варварин и Јагодину. Конкретно шанац се налазио на брду северно изнад села Шанац. За време битке на Јасици и Варварину Турци овај шанац нису нападали.
Како је Западна Морава тог лета 1810. године била ниског водостаја Турци су могли лако прегазити и јуришати на српске положаје, који су се у Јасици простирали одкраја на крај села, од Оџинца до Јагодњака. Код брда Јагодњак и данас се могу видети некакви укопи који пресецају узвишење, с једне на другу страну, преко самог врха. Борбе на Јасици су биле више дневне. Знамо то нпр. на основу надгробног споменика Косте Симића код цркве Лазарица у Крушевцу где стоји да је Коста погинуо 12. аугуста 1810. године на Јасици у “битки с Турцима”. Након погибије Коста Симића је био сахрањен код цркве у Јасици. После коначног ослобођења Крушевца 1833. године, земни остаци Косте Симића су пренесени код цркве Лазарица у Крушевцу.
Главни напад углавном су ишли на шанац код јасичке цркве, где је и био прелаз преко Западне Мораве. Међутим борбе су се водила на широком фронту. Тако је један део Турака прешао Западну Мораву код Кукљина, на месту где се и данас налази скела за прелаз преко Западне Мораве. Турци су почели палити Белу Воду и Кукљин, да привуку мештане ових села, браниоце код Јасике, чије су куће гореле. Међутим на њих навале Левчани који су се ту налазили у резерви и после тешких борби Турци су били потиснути и у оном мањем делу код Беле Воде, одузет им је плен и ослобођено робље.
У помоћ Јасици Карађорђе и руска војска под командом грофа Орурка, кренули су 24. аугуста 1810. Кад су стигли било је већ много мртвих и српски шанчеви су били готово растурени. Ноћу су шанчеву били поправљени и Турци су сутрадан наишли на изненаћење. Дочекали су их Караћорће, Руси и бећари Хајдук Вељка. Ахмед Хуршид паша је јурнуо преко газа на Морави, али дочека их руска ладошка чета и артиљерија. Турци су изненађени стали бежати. Исамил бег, до тад у резерви на пољу између Крушевца и Западне Мораве, кад то виде крене у напад. Гроф Орурк Турке пусти да пређу реку и онда отвори паљбу, па навали са волињским уланским коњаницима и козацима. Битка је трајала укупно 7 сати. Хуршид паша се морао повући према прелазима код Бошњана и Маскара. Сутрадан након главне Јасичке битке поново је дошло до чаркања између Руса и Турака у коме је погинуо нећак руског заповедника грофа Орурка.
 |
|
Споменик
грофу Орурку
на
Саставцима код Варварина
|
Везир Мехмед Рушид паша са 40 000 војника пребацио се преко Западне Мораве код Бошњана, а логор је подигао код села Маскара. Прелаз код Бошњана има стратешку важност јер се одатле у једном смеру може ићи за Шумадију, односно за Вратаре, Падеж, Парцане, Мареново и даље прена Левчу, или другим краком према селу Маскаре, Варварину за Јагодину, На српску и руску војску Турци су ударили 6. септембра 1810. године. Турске атлије су заузеле цело подручје широко око логора све до самог Варварина или Беле Цркве, како се тада звао Варварин. Мислили су да опколе логор и похватају све бранитеље. Јуриш Турака почео је у 7 сати ујутро, управо на делу где су били Руси. Руси су полегли да Турци не виде на кога јуришају, а руски коњаници који су били у јарузи “Коњуар” сишли су с коња. Кад су Турци дошли у непосредну близину Руси су отворили топовску ватру, а пешаци су испаљивали плотуне. На то су јурнули руски коњаници. Битка је трајала до 6 сати поподне Пораз Турака је био потпун. Настала је бежанија на све стране. Прешавши Западну Мораву у правцу Крушевца Турци су бежали преко Бошњана, Шанца, Сталаћа, највише је побегло преко Мрзенице. Прича се да су Срби потрошили сав, барут кажу остао им је само један фишек. Међу погинулим Србима био је старац Јован-Сава кнез Суводолски. Рањен је Хајдук Вељко. За време битке из Маскара је по српском шанцу деловао један турски топ, али је топ већ на почетку битке био погођен од стране топа из српског шанца и био одмах онеспособљен.
Турци су покушали напад и 22. септембра, када је турска коњица препливала Велику Мораву, али су безуспешно нападали мањи шанац ископан испред великог варвариснког шанца. Напокон 27. септембра 1810. године Турци су одустали и напустили Крушевац и крушевачки крај повукавши се према Нишу и Новом Пазару. Приликом повлачења Турци су у бесу због пораза похарали села у околини Куршевца и у Жупи.
Након варваринске битке Крушевац је још једном ослобођен, а за крушевачког капетана постављен је Милосав Петровић, који је у војним питањима био подређен Ђорђу Симићу. Војводе у крушевачкој нахији били су Ђорђе Симић, Павле Цукић, Чолак Анта Симоновић, Андрија Илић, војвода Стреља и војвода Здравко. Команду над њима од 1812. годуне имао је заповедник подручја од Моравице до Топољака Карађорђев зет Антоније Ристић звани Пљакић. Павле Цукић је доцније у жупи заменио Милош Шаранац.
Међутим и поред свих војних успеха за Србију су доалзили тешки дани. Зло је донела експанзији Француске и Наполеона, које се спремао за поход на Русију, највећи војни поход забележен у дотадашњој историји. Руси притиснути са свих страна, готово на ивици тоталног краха, угрожени опашношћу француске окупације целе Русије, били су присиљени на повлачење са Балкана. Тако је Србија у лето 1813. године доживела крах. Крајем аугуста 1813. године за великог везира је дошао нишки заповедник Хуршид паша који је до краја септембра заузео целу слободну Србију.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ Душан С. Рашковић, музејски саветник, рођен је у административној републици Хрватској, у Шибенику, 2. октобра 1956. године у славној дрнишкој фамилији Рашковић.
Филозофски факултет, одељење за археологију и историју, завршио је у Задру.
Радио је у Дрнишу од 1986. до 1991. године.
У Народном музеју Крушевац, као кустос археолог, радио је од 1992. до 2014. године. Учествовао је, као члан екипе, или руководилац, на више значајних археолошких ископавања.
Аутор је више музејских изложби и више стручних и научних радова, са археолошком и историјском тематиком.
Од јануара 2014. године живи и ствара у Бечу.
Нема коментара:
Постави коментар