Шта је љубав? – можда траг од сјећања, бразда од сузе на образу, или једноставно Ништа? Одувјек сам жељела срести га на некој цести, како ме чека, са кишобраном у руци, покиснут и промрзао...али још увијек нисам срела цесту покислу од чекања...Знала сам сањати, али то је увијек имало трагичан крај. Сад након свега што је прошло, питам се: можда ја нисам спремна за покисло чекање. Моји проблеми настајали су у сну. Или је можда боље рећи - сневањем? Увијек бих упловила у снове у раним јутарњим часовима, ријетко се знало задесити да будем сневач раније... Много често сам знала заспати са алкохолом. То је пријало. Не, не умијем написати колико је пријало, тражиш превише у овом тренутку. Могу ти рећи да сам увијек гледала да заспим касније, јер ако бих заспала раније имала бих више разлога да се будим. И времена. Временом сам те дозивала. А то ми се није допадало. Кад бих се пробудила , знала сам видјети чашу вина уз узглавље. Знала сам да је ту због тебе, узела бих гутљај-два... «Кад будим се тражим те у постељи од бронзе, без сна, гутљај спор, струји кроз крв, буди дамар и убија дан» и након тога: Пад.
Зора је неких пута стизала без вина. Увијек сам се питала зашто долази а никад се нисам питала зашто је мрак. Док нисам упознала астралне падове, знала сам само за падове.
А онда се питам, зашто сам жељела , сјећала се, прије него што сам почела вољети. Прије свог првог пада.
У сновима или сневању играли смо Валцер, у соби сам гледала паука, могла сам чути како твоје усне плешу по мокрој кожи, могла сам да видим и демоне како бјеже од нас. Тада нисам осјећала задах смрти. То је био живот који сам живјела тајно. За тебе нико није знао.
Враћање у кревет из сањања је бољело. Они би ме бацили без питања, а исто то је радила и Љубав мом тијелу. Некада је осјећај падања пријао. Трајало је све то дуго и редовито. И увијек сам чујала шумове, макар и паука који се кобеља у рупици зида. Пуштам и чекам. Допуштам. И жалим за животом који сам оставила иза себе. А зашто? Опет видим сјећање како ми се руга из ћошка собе, попут дјетета је које никада нисам имала. Подмукло се смије мојим ранама из пада као и Љубав са ове стране Едемског врта. Никада ми није била намјера да кажем да су ти моји падови били слични паду човјека и човјечице из Едемског врта. Нису били то падови те врсте, али сјећање тих падова је било окрутно. Само уз пиће било је пријатно. Никако другачије. Било би окрутно кад бих у паду изгубила Тебе, тврдила сам свима. То су знали и они који су ме бацали, који су ме пуштали да падам.
Никад нисам била сигурна зашто су оштрице плесале по венама оне ноћи, зашто су плесом правиле твоје иницијале? Знаш ли Ти? Па ко зна!!! Чекам одговоре сваке ноћи. Надам се понекад да ће ми их некад нека травка дати, а травке - божији дарови учено ћуте...научио их је и Бог да ми окрену леђа...
Прије сневања, рекли су ми да се пазим страшних мјеста која могу срести. Држала сам се тог савјета вјерно, мало је фалило да буде и вјечно док нисам схватила да су та мјеста страшна и чудна због нас. Ми, љуштуре смо страшне, ми то чудно носимо у себи, то нам је највреднији дар који посједујемо и успјешно трујемо просторе са тим.
Зора је неких пута стизала без вина. Увијек сам се питала зашто долази а никад се нисам питала зашто је мрак. Док нисам упознала астралне падове, знала сам само за падове.
А онда се питам, зашто сам жељела , сјећала се, прије него што сам почела вољети. Прије свог првог пада.
У сновима или сневању играли смо Валцер, у соби сам гледала паука, могла сам чути како твоје усне плешу по мокрој кожи, могла сам да видим и демоне како бјеже од нас. Тада нисам осјећала задах смрти. То је био живот који сам живјела тајно. За тебе нико није знао.
Враћање у кревет из сањања је бољело. Они би ме бацили без питања, а исто то је радила и Љубав мом тијелу. Некада је осјећај падања пријао. Трајало је све то дуго и редовито. И увијек сам чујала шумове, макар и паука који се кобеља у рупици зида. Пуштам и чекам. Допуштам. И жалим за животом који сам оставила иза себе. А зашто? Опет видим сјећање како ми се руга из ћошка собе, попут дјетета је које никада нисам имала. Подмукло се смије мојим ранама из пада као и Љубав са ове стране Едемског врта. Никада ми није била намјера да кажем да су ти моји падови били слични паду човјека и човјечице из Едемског врта. Нису били то падови те врсте, али сјећање тих падова је било окрутно. Само уз пиће било је пријатно. Никако другачије. Било би окрутно кад бих у паду изгубила Тебе, тврдила сам свима. То су знали и они који су ме бацали, који су ме пуштали да падам.
Никад нисам била сигурна зашто су оштрице плесале по венама оне ноћи, зашто су плесом правиле твоје иницијале? Знаш ли Ти? Па ко зна!!! Чекам одговоре сваке ноћи. Надам се понекад да ће ми их некад нека травка дати, а травке - божији дарови учено ћуте...научио их је и Бог да ми окрену леђа...
Прије сневања, рекли су ми да се пазим страшних мјеста која могу срести. Држала сам се тог савјета вјерно, мало је фалило да буде и вјечно док нисам схватила да су та мјеста страшна и чудна због нас. Ми, љуштуре смо страшне, ми то чудно носимо у себи, то нам је највреднији дар који посједујемо и успјешно трујемо просторе са тим.
Мој први пад
Први пад десио се прије пар година, вољела сам, не први пут, већ узалуд. Своју тадашњу Љубав могла сам смјестити у оквире поетике композиције, да јој се радујем као формалист што се радује савршеној форми. Сводила сам је на савршенство илузорне форме. Иза свега остајале су само стилске фигуре, гомила која је лепршала зеленилом на бијелој подлози. Љубав се одупирала савршенству форме. Узалуд сам му писала да страст и даље кола црним сферама кроз вене, већ генерацијама које су проучавале композицију. Прије пада, са таблетом, без воде за спас и брзину, остали се нису интересовали за композицију, тек касније кад сам признала да је нема, одлучили су да притекну у помоћ. Пружили су своја пенкала за одбрану, али већ је било касно. Често сам губила живце, јер сам личила оксиморону, нисам признавала пад а била сам на поду. Одбијала сам све. Сваку ријеч сам куцала, нисам се додиривала са папирима, знала сам да ће ме ти папири расплакати и претворити ме у елегију, можда чак и прије у мелодраму. Личила сам му на комедију. Живјела сам онако како живе лудаци. И сад живим тако.
Хтјела сам му и овог љета подарити пјесму, макар пјесму која се зове «Крај» или «Сонет краја», али десило се нешто неочекивано. Одлазећи одузео ми је оно мало пјесничког дара. Остала сам нијема. Постарао се да не пјевам о њему, јер би она схватила колико неке композиционе структуре могу бити болне. Оставио је ћутњу да се дружи са празним редовима.
Свако ко је потписао уговор о почетку, уједно је потписао и уговор о завршетку, Бог ни у овом елементу није изоставио принцип Змије. Само је превидио Морије и Ђаволе. Заборавио се и допустио Ђаволима да скачу по крововима и Моријама да улазе кроз прозоре и краду дјецу. Као што је Бог превидио то, и Он је превидио да се ријечи могу организовати у континуираном писању, тако да сада захваљујући њему пишем ово. Имам још неких осам минута да напишем живот ове композиције.
Хтјела сам му и овог љета подарити пјесму, макар пјесму која се зове «Крај» или «Сонет краја», али десило се нешто неочекивано. Одлазећи одузео ми је оно мало пјесничког дара. Остала сам нијема. Постарао се да не пјевам о њему, јер би она схватила колико неке композиционе структуре могу бити болне. Оставио је ћутњу да се дружи са празним редовима.
Свако ко је потписао уговор о почетку, уједно је потписао и уговор о завршетку, Бог ни у овом елементу није изоставио принцип Змије. Само је превидио Морије и Ђаволе. Заборавио се и допустио Ђаволима да скачу по крововима и Моријама да улазе кроз прозоре и краду дјецу. Као што је Бог превидио то, и Он је превидио да се ријечи могу организовати у континуираном писању, тако да сада захваљујући њему пишем ово. Имам још неких осам минута да напишем живот ове композиције.
Други запис о сновима
Често сам се питала како да спречим улазак демона у круг сањања, онда сам се сјетила "бескрајни плави круг и у њему звезда". Због моје одвећ поремећене перцепције та формула није прихватљива. Познатија ми је у пракси као "бескрајни плави круг и у њему мрак". чудно али тако функционише. У ноћима насиља над звијездама нестало је сво постојање бивства... а самим тим и могућност за отварање астралног поља... тада сам користила мантру: ту у мом злу, живим без наде.
Вјероватно се питате, читаоче, у каквој су вези Љубав, Пад и Сан. Вјеруј ми не знам ни ја. Покушавајући да дотакнем опет неко савршенство, то јест склад форме и садржаја, оманула сам. Не својом или Ђаволовом грешком, већ смишљеним планом онога ког сам Вољела. Морам се демантовати с почетка ових редова, написала сам ја једну пјесму за крај, али је толико лоша да је не износим на видјело. А немам ни снаге да је средим. Чека ме међу пјесмама о њему, међу оним најсавршенијим композиционим структурама које сам сатворила у Љубавном заносу. Писање пјесама са његовим потписом је попут путености између двоје које се желе. Оманула сам.
Кажу нам да постоји живот након смрти. А послије тога кажу нам да постоји смрт. Мало ко зна шта значи та ријеч, шта крије а шта открива. Плашимо се смрти иако је не познајемо, не знамо њену употребу, њену особину, мудрост. А плашимо је се. Да ли сте размишљали о умирању? О свом умирању јесте, вјероватно сте се и исплакали. Доживјели катарзу, промијенили нулти дио себе. Али, да ли сте се запитали како умиру звијезде? Да ли их то боли, куда иду након смрти, због чега умиру. И ми смо звијезде. У вама је њихов дио свјетлости коју упрљасте (упрљасмо) постојањем.
Једне ноћи, опет уз алкохол осјетила сам да питам Некога да ли Звијезде живе. Да ли ако живе при умирању испуштају звуке... Плашила сам се постављања питања. Одувијек јер су доносила лоше одговоре. И сад при овом сумраку, сједим на тераси и питам се: какве су звијезде пред смрт? Да ли испуштају крике бола, да ли на својој кожи можемо осјетити њихов крик? Ако звијезда умире, коме је сметала? То нисам схватила и даље не могу схватити, а знам да је умирање звијезде попут умирања једне љубави. Али не објесне љубави, не прегласне смртности, већ достојанствености- нијемо за нас лажне посматраче.
Последњи запис
Зовем се Софија, имам превише година и мртва сам!
Драги Симоне, изгледа да сам отишла из твоје душе заувек. Боли. Опет и ово писмо почињем сјећањима, као и свако друго, а сећања су подла, за час те врате немирима смртника. Чекам твоја писма, чекам гласе из хладног Сибира, али ... Ништа! Украле су те подле нимфе. Симоне! Синоћ су по мојим венама плесале змије! Ах, како су биле дивне, плесале су наше плесове, биле су у почетку хладне док се нису загрејале, али касније, плесале су по мојој белој кожи као нико и никад!
Прво су заиграле двије змије на левој руци, увијале су се спретно једна око друге, пролазиле су раздрагано једна поред друге док се нису укрстиле и просуле свој плам по поду, тај црвени плам вечне боли, у облику слова С. Њихов прелазак са левог подијума на десни био је тежак. Теже су се одлучиле и више им је снаге требало него на првом подијуму. Умориле одлучно заиграше и ту, свјесне значаја њихове игре. Први кораци беху тешки и још хладнији, тешки попут окова- задавали су себи неке чудне плесачке задатке, тежили савршенству твог иницијала, али твоје нимфе прекинуше радост стварања. Падосмо на под. За собом су повукле све, повукле су громаде живота и утехе. Наде. Симоне! Колико пута кажем : међу нама је крај, себи, да бих схватила да је крај? Знам, знам да ме не волиш, и знам да су прошли сви четврти у месецу и да смо странци. Али, Симоне? Никад ми ниси одговорио на писма, а колико ли сам их само послала? Ма чекам, ионако немам шта друго радити међу ова четири болничка зида. И знам, нису ме замениле нимфе у твом загрљају.
Вјероватно се питате, читаоче, у каквој су вези Љубав, Пад и Сан. Вјеруј ми не знам ни ја. Покушавајући да дотакнем опет неко савршенство, то јест склад форме и садржаја, оманула сам. Не својом или Ђаволовом грешком, већ смишљеним планом онога ког сам Вољела. Морам се демантовати с почетка ових редова, написала сам ја једну пјесму за крај, али је толико лоша да је не износим на видјело. А немам ни снаге да је средим. Чека ме међу пјесмама о њему, међу оним најсавршенијим композиционим структурама које сам сатворила у Љубавном заносу. Писање пјесама са његовим потписом је попут путености између двоје које се желе. Оманула сам.
Кажу нам да постоји живот након смрти. А послије тога кажу нам да постоји смрт. Мало ко зна шта значи та ријеч, шта крије а шта открива. Плашимо се смрти иако је не познајемо, не знамо њену употребу, њену особину, мудрост. А плашимо је се. Да ли сте размишљали о умирању? О свом умирању јесте, вјероватно сте се и исплакали. Доживјели катарзу, промијенили нулти дио себе. Али, да ли сте се запитали како умиру звијезде? Да ли их то боли, куда иду након смрти, због чега умиру. И ми смо звијезде. У вама је њихов дио свјетлости коју упрљасте (упрљасмо) постојањем.
Једне ноћи, опет уз алкохол осјетила сам да питам Некога да ли Звијезде живе. Да ли ако живе при умирању испуштају звуке... Плашила сам се постављања питања. Одувијек јер су доносила лоше одговоре. И сад при овом сумраку, сједим на тераси и питам се: какве су звијезде пред смрт? Да ли испуштају крике бола, да ли на својој кожи можемо осјетити њихов крик? Ако звијезда умире, коме је сметала? То нисам схватила и даље не могу схватити, а знам да је умирање звијезде попут умирања једне љубави. Али не објесне љубави, не прегласне смртности, већ достојанствености- нијемо за нас лажне посматраче.
Последњи запис
Зовем се Софија, имам превише година и мртва сам!
Драги Симоне, изгледа да сам отишла из твоје душе заувек. Боли. Опет и ово писмо почињем сјећањима, као и свако друго, а сећања су подла, за час те врате немирима смртника. Чекам твоја писма, чекам гласе из хладног Сибира, али ... Ништа! Украле су те подле нимфе. Симоне! Синоћ су по мојим венама плесале змије! Ах, како су биле дивне, плесале су наше плесове, биле су у почетку хладне док се нису загрејале, али касније, плесале су по мојој белој кожи као нико и никад!
Прво су заиграле двије змије на левој руци, увијале су се спретно једна око друге, пролазиле су раздрагано једна поред друге док се нису укрстиле и просуле свој плам по поду, тај црвени плам вечне боли, у облику слова С. Њихов прелазак са левог подијума на десни био је тежак. Теже су се одлучиле и више им је снаге требало него на првом подијуму. Умориле одлучно заиграше и ту, свјесне значаја њихове игре. Први кораци беху тешки и још хладнији, тешки попут окова- задавали су себи неке чудне плесачке задатке, тежили савршенству твог иницијала, али твоје нимфе прекинуше радост стварања. Падосмо на под. За собом су повукле све, повукле су громаде живота и утехе. Наде. Симоне! Колико пута кажем : међу нама је крај, себи, да бих схватила да је крај? Знам, знам да ме не волиш, и знам да су прошли сви четврти у месецу и да смо странци. Али, Симоне? Никад ми ниси одговорио на писма, а колико ли сам их само послала? Ма чекам, ионако немам шта друго радити међу ова четири болничка зида. И знам, нису ме замениле нимфе у твом загрљају.
Нема коментара:
Постави коментар