Борисав – Бора Симић: Јахачица од Сибинског поља

Борисав – Бора Симић

ИСПОВЕСТ

Слепој мајци Љубици
Гвоздено детињство
ћути пред свилом среће.
Глушци, село моје,
што кујеш песму, мене.
Глушци, ватро угашена,
за студен тишине моје.

Један безноги путник
хода обалом Битве,
један бескрили голуб
ноћима стреми,
једна фрула тражи руже доброте
мајко, из очију твојих.
Мајка утехе узидала је
у мене злато јутра.

Срећа је понекад и горак хлеб,
изнад летине облак трновит
и јагње осмеха,
тужно јагње осмеха...
Једна фрула тражи руже доброте,
мајко, из очију твојих угаслих.

УСПАВАНКА

Слепој мајци Љубици
Сањај:
Походи те срећа као злато чедна
док цвеће осмеха по ливади пластиш
убога је тама дана недогледна.
Спавај:
Сруши се пуста кровињара брига,
спада тешко блато с точкова таљига,
избледела слова из свих црних књига...
Спавај у недоглед очима без вида
син твој будан сања кулу песме зида.


ОДЛАЗАК
 
Нестало је мелодије твојих корака
исчезла си.
Сенка твога тела, нестала у ваздуху,
на месту где си седела
мирисала је као јоргован.
Даљина те претворила у птицу,
у малу птицу без очију, без перја, без ногу.
На крају стрсиш ко локвањ
из далеке воде.
Најзад си ситно зрно осмеха
на обали сећања.


ПРЕНУЋЕ
Јулијани

Ливадом срца мога настаје зимска чама,
Зелен се јечам њише: бледа бешумна свила...
Гранале песме моје, луде, без стабла, саме,
на њима места има за сва славујска крила.
Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене,
измишљен грех безболан чежњом ко зора руди,
извита дуга небом пружила лук до мене,
стасалог да буду без руку загрљај срцем жудим.

Пастирке нежне и беле, а ти им чедна друга,
сунцу доброте пењу са твоје и моје стопе.
На моме путу сад је мртва коприва — туга.
Пољупци кише све више ђурђевску траву шкропе.
У нашем шору насањао се глушачки камен
што топлином греје све када је глуво прело.
Оснежио јаблане месечев сребри пламен,
разбежале се звезде, пробудило се село...


МАЧВАНКА

Јабуко сумрака над Битвом
луда хармонико уцветалих
ливада
глушачко пролеће...
Лепотице кажњеника
у логору песме
предобра душо...
Пењи се на моју добру пут
без страха.
Мироваћу као камен
волећу те до судњег дана.
У нашој љубави
расцветао се
од среће пламен.
И љубицу ружу уздисаја
сањаћу те испод небеског
грања.
Сад мислим да сам Бог тишине
или пречудан самац.
Мачванко! Мачванко!
са мојих груди скини
од туге претешки ланац
док нису на нас набацани
мађије и чини.
Још нам ноге гору
у слаткој прашини,
очи нам скакућу, скакућу,
по шареној месечини...


ЈАХАЧИЦА
ОД СИБИНСКОГ ПОЉА

Птице ветрова
играју се твојом
црном косом...
Када се лепота
мајке природе
уселила у тебе.
Па те зато воли
Сибинско поље.
Ти си јахачица
са њених ливада...
И глог са Битве
тебе сања
када Сунце
пушта своје јунце.


БИТВА У МЕНИ

Кад ме загрле твоје обале без бола
млеко Твог питомог неба
ороси моје стрњике очију
тад нисам жељан ни хлеба...
Кад вивак из шевара
постане звоно песме моје
у освит дана
тад ми у души пчеле се роје.
Кад пусто подне
пољима трешти у сјају
тад ми у души штенци врућине
гладни залају.
Кад јаблани јесење сањалице
и луди багреми
милују сребро звезда
тад ми се душа умрлих сећа
Кад ме загрле уједрале гране
Твог зеленог ћутања
душу тад цркви води путања...

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

       Борисав – Бора Симић Јоја је рођен на Крстовдан 27. септембра 1929. године у мачванском селу Глушци. "У глушачком заглушју блатњавих и прашњавих шорова" — како наглашава Др. Владета Кошутић 1967. године у Антологији српских сељака песника "Цветник". Несхваћен од средине у свим временима, Бору је родила мајка Љубица, рођена у истом селу, од фамилије Костадиновић. Презиме је добио од оца Душана, Солунца, рањеног у селу Стара Попадија, испред Кајмакчалана. Завршио је само четири разреда основне школе у родном селу, а касније читао искључиво са исцепаних новина, које је као чобанин налазио закачене на трновитим пољским жбуновима. Гутао је нејасне и испрекидане текстове, увек жељан нових сазнања о свету. Учитељ му је био Михаило Ђуричић, један маштовит човек који се касније запопио и Бори 1939. и 1940. предавао веронауку, што му је још више распаљивало машту, осигуравајући у будућности маштара у поезији. Тако читајући одуване папире новина са трња и трњина, скине Бора у Кућишту са таквог једног жбуна 1953. године репортажу из "Борбе" о најстаријем сељаку песнику Живану Стевановићу из Брестовца у Гружи. Кад је Бора прочитао наслов текста "Српски сељак слави тридесет година свог књижевног рада", то га је толико охрабрило да је одмах сео и написао по први пут у животу своју песму.

        ...Шездесетих година, заједно са Добрицом Ерићем, Даринком Јеврић, Момчилом Тешићем, Вукосавом Андрић, Миленом Јововић и Србољубом Митићем бива заступљен са већим бројем песама у антологијама и изборима песама у редакцији Драгише Витошевића, др Владете Кошутића и других, штампаних сем на српском и на италијанском, француском и шпанском језику. То су антологије: Орфеј међу шљивама, Крагујевац, 1963, Цветник, Просвета, Београд, Ризничари земље, Чачак, Мачванска лирика, Богатић, Посавска лира, Брчко, Антологија песама Шапчана и Подринаца, Шабац, 1994. и Српска сеоска поезија (на француском, у преводу песникиње Франсоаз Хан). У рукопису има више поема и монодрама.

Tweet