недеља, 20. јул 2014.

Биљана (Китић) Чакар: Зрно среће и траг светла

        Биљана (Китић) Чакар
У СУСРЕТ ТЕБИ

Дели нас земља а небо спаја
Па и кад падам и тада летим
Месечев пут је стаза без краја
Кад видим дукат тебе се сетим


Пулсира месец на неба платну
Крстари тихо између звезда
И сипа стазом прашину златну
Где феникс птице свијају гнезда


Док певам ја мрем, ал’ се не бојим
Сваком сам песмом корак ти ближа
Зато што морам на земљи стојим
У небо гледам а све сам нижа


У твоме срцу чула сам своје
И мртво јоште за мене куца
Хаљину задњу суђаје кроје
Душа ми ноћу и у сну грца


И зато летим и када падам
Последња песма весела биће
Мртва ја нећу моћи да страдам
 
                                                                                     У смрти мени напокон свиће


ВЕЗ

Грцала на измаку ноћ док јутро омчу јој стеже
Исток је гутао таму да уступи место златном
За зору и сванули дан, име што нема га, веже
Од суза перле је везла нагнута над старим платном.

И свака суза што капну, гасила је боју тами
Ни за један корак њему није је могла примаћи
Корачала стазом у круг, бивствовала у осами
Зрно среће и траг светла, мислила је неће наћи.

Од очаја, тек танка нит, делила је здрави разум
Живела је живот у сну, у ишчекивању чуда
Безброј пута запитана, ко јој сном долази у ум

Да ли је и то још једна, жељом створена, заблуда.
Кад га је срела први пут, у трен је нестало мрака
Његово име по срми, везе од сунчевих зрака.


НА КРАЈУ ПУТА

Док се ноћ полако вуче своме крају
Одмота се клупко замршене пређе
Нема више пруге ту возови стају
Запитана стаје дигнуте јој веђе

Путника ниједног станица је празна
И кафана зјапи као црна рупа
Не чује се гласа нит’ ће ко да сазна
Ко замрачи небо и срце ишчупа

Она као авет сад прагове броји
Што водише некад обећаном рају
Као лист на ветру њише се ал’ стоји

Свесна је да иде властитоме крају
Затече је јутро бељу и од снега
Отворене очи жељне осташе га


ПОТОП

Надвио се облак и потопом прети
Зацрнило небо као крило вране
Зар већ нисмо доста и без тога клети
На све стране свађе претње и обмане

Брат на брата сада удара без стида
Комад проје оте онај што хлеб једе
На све стране олош као људска гњида
Земља наша поста огледало беде

Не даје ко има него скупља скуте
Цар похлепе влада у тој ситној души
За пружити нешто руке су му круте

А сиромах даје задњу кору хлеба
Па нек се од глади одмах после сруши
Удри громе једном ал' оног ког треба


ХЛАДНА ИСКРА

К'о птица без крила и стопа без друма
Рам изгубљене слике са наличја ума
Уклет сам једрењак без сидра и луке
Испружене ништавилу властите ми руке

Корачам сновима јер јавом не могу
Сенке ми друштво у мрачноме рогу
Пустопољином лутам не бих ли те срела
Док јеца поноћ к'о с давнога опела

Нема ни мене у данашњем дану
Сва ми радост у неком јуче плану
Прошлост ми не да у сутра да кренем

Сећања навиру, пођем па свенем
Бројим дане што нижу се тек реда ради
Искра сам која не греје никог већ хлади


УЗАЛУД

Разливене мисли колају ми умом
Дамари ми горе, близу тачке врења
А уштап на небу иде својим друмом
И није га брига за сва моја хтења

Залуд моје приче у ноћима дугим
Све речене тајне поверене њему
Сад ме немо гледа како тихо лудим
Равнодушан да л' је и он према свему

Док га звезде прате на ноћноме путу
Можда и сам крије своју муку љуту
Само гласа нема да ми тугу јави

Чемера споменик своме болу прави
И мене угради на поставу неба
Да постанем она која неком треба


СТАЗА БЕЗНАЂА

Ноћна проклетница опет ми сан краде
Гледам. Дан се рађа док умиру звезде
Месец иза брега у трену нестаде
Тек моји немири несаницом језде

Заробљена слика врлуда ми умом
Побећ' жели раму сећања што боли
Нечујно кренути заборава друмом
А рани на души додати још соли

У мору надања, још једна што тоне
Бродоломник уклет потопљене лађе
За небо још рано а звона већ звоне

Већ позната стаза. Зову је безнађе
Срешћемо се тамо путе ти већ прте
Идеш где безнађа стопе су утрте


СТРАНАЦ У РОДНОМ ГРАДУ

Нечујно корачам, стаза ми знана
Уздахе затомим, од људи кријем
За њих сам тек лице, особа страна
Док душа се ломи родни праг снијем

Зар странац у граду властитом бивам
Где одрастах и знам сваки Божји цвет
Куд оком да гледам, шта ћу да снивам
Овде данас ниче неки нови свет

Сваки ми тугом затрепери дамар
Поглед ме њихов милује к'о шамар
Не оста ми ништа, сем успомена

На нека срећнија, лепша времена
Пусто ми срце ту рањено оста
А суза моја... нека им је проста


ОТРЕЖЊЕЊЕ

Куд кренути сада кад путева нема
И кад сваком зором нова лађа тоне
Безнађа су стазе под папком сотоне
Невине би опет за обед да спрема

Залуд нам је памет ал' немоћне руке
Кораци су само изломљени клецај
А од гласа оста тек скривени јецај
Живимо на корак од сопствене бруке

Свака прича сврши и пре него почне
У по гласа, тихо, да не чује нико
Ни језиком више не можеш на моћне

Ал' њих није брига и кад би са криком
Забили смо главе као ној у песак
Кад ће да нам сине отрежњења блесак


МИЉАЦКА

У песми те тугом опеваше
Јер мостове рушиш и односиш,
Две обале и сада ме плаше
Сном се јавиш а на јави болиш.

У сањама ногом преко сваког
Што ћуприја, што мостова, десет,
Преко Коз'је а и Босмаловог
Корак лаган, а мени педест.

Кад са Пала и Кадиног села
Спојите се, Довлићи певају,
Жуборите, песмама са прела
Што у срцу заувек остају.

Два потока сада реку чине
Мило име носиш од давнина,
Миљеница, што кроз усек сине
Оку радост, животу истина.

Граду хрлиш, у наручје падаш
Обале си обе пригрлила,
Ниси знала да ћеш да пострадаш
Воду сузом ти си задојила.

Мирна течеш, ка увиру своме
Да л' те ране понекад заболе?
Седра данак узе каменоме
Прах посташе они што се воле.

Знам да има много лепших река
Што смарагдом сијају и теку,
Ал’ си родна, што ме у сну чека
Због које ме и сад сузе пеку.


РАЂАЊЕ ПЕСМЕ

Удахнеш стихом живот у брезу
Па гледаш лишће како трепери
Замислиш речи како се везу
И строфе нижу к'о она да збори

Гране ти пружа руке што хрле
Као да чујеш чекане речи
Жељне ког воле увек да грле
Да нема нико од тебе пречи

Ти нижеш слова а верса тече
Планински извор што реку рађа
Сунчеве зраке краде јој вече

Увиру иде никада млађа
Рођена песма већ дрхти зора
Извири Сунце над врхом бора


СУДБИНСКА

Не може хајдучка трава лечити ране живота
Ма како храбар да јеси у једном трену се сломиш
Залуд је отимати се ако је усуд страхота
Задњом снагом земљи клонеш и тихо се Богу молиш

По зидовима плес сенки к'о дављеник чекаш зору
Осетиш под грлом руку од невидљивог се браниш
Са страхом ишчекујеш ноћ и нову у тами мору
Прсте у месо зариваш и опет само себе раниш

Привиђења предсказања знамени од којих стрепиш
Чекаш испоруку поште коју ти шаље судбина
Са страхом док руке дрхте коверту црну одлепиш

У мрачни понор пропадаш на дну расквашена глина
На крају нерадо схватиш кад другог излаза нема
Иловача нас све чека док душа се за пут спрема


МЕРА ЗА ТУГУ

Кажи ми како се и чим туга мери
Да л' мера је суза што крене из ока
Ил' је у јауку туга предубока
Кад из грла крене, као урлик звери

Не плачем никада, суза ми је странац
А јаук сакријем у себи дубоко
Слика сам без тона, ал' боли жестоко
Од камена стена а на њој катанац

Ланци туге стежу, не могу да дишем
Откинем понекад тек жалобни уздах
Скупим зрно снаге и снове ти пишем

Стојиш испред мене, од сања оста прах
Кад кренем ка теби, обгрлим тишину
То је туга мера, кад грлиш празнину




БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ
        Биљана (Китић) Чакар, рођена 1962. године у Сарајеву. По занимању је инжењер организације и менаџмента. Живи и ствара у Прњавору (РС - БиХ).
       Све што је писала, а почела је  у 9. години, па до 33. нестало је у ратном вихору. Направила је паузу од пуних 15 година и тек прије 4 године се поново вратила писању.
       Радови су јој, до сада објављени у преко тридесет заједничких збирки поезије и у зборницима. Неколико пута је награђивана и похваљивана, како за поезију, тако и за кратку прозу. У припреми је збирка поезије „До неба и још више“



1 коментар: