 |
| Милан Милутиновић |
У мрачној улици без имена,
Ролетне где су увек спуштене,
Све мирше на кисели купус,
Воњ мачака и паса луталица.
Нашао сам у жутој кутији
Без натписа пластичну лутку.
Лутку без одела, леве руке и десне ноге
Лутку на батерије која гласно виче мама, мама.
Колико ће јој батерије трајати?
Ако прекријем њену голотињу
Мојом белом, памучном марамицом,
Оставим је испред затворених врата.
Хоће ли је неко узети, принети на груди?
Обући, очешљати наместити протезу?
Или ће остати напољу у тами, мачке и пси да је зубима растргну
И искористе као играчку између два лова?
Срце велеграда
Под левим крилом гугутке
У часу лепршања и узлетања
Прашина сива и црна нагомлава се у ваздуху
У облику иглица и звездица, лепи се за нос и грло
Речи постају горке, отровне.
Кожа нам је сува и храпава
Како кора дрвета без маховине и лишћа
Цвеће на балконима и у жадрњерама
Жути како да је пресовано у хербаијуму.
Мирисни женски веш на штрику поприма грао боју
Мушка бела одела окачена о нага тела пролазника постају црна.
Ред кашљача и кијача поред вратим болнице постаје све дужи.
Колона тролејбуса, трамваја и кола круже око семафора
У нади да ће имати довољно снаге да угризе властити реп.
Семафор чкиљи црвеним, жутим и зеленим оком
И чека да долети северац из даљне да усковитла ваздух
И очисти тмину и мрак с уморних погледа.
Сутон у велеграду
Одавно имам жељу
Да засучем рукаве
Уроним руке у ракију
Дезинфикујем грло
Удахнем дубоко
И извадим срце на
Порцелански тањир за супу.
Срце куца тик-так, тик-так
Око стола се мотају пас и мачка
Мами их крв која капље на под и прави барицу.
Умачем хлеб у со и храним срце
Један залогај дајем њему, један мени
Жваћемо гласно да обновимо снагу
Гледамо се право у очи
Као стари лавови и причамо о прошлости.
Пролеће велеградског медведа
Измамило ме сунце да изађем напоље,
Крмељив и мусав окренем се око себе
Да угледам своју сенку.
У плавој кошуљи и црним панталонама
Да напустим моју пећину,
Ушушкану и топлу са мирисом јабука колачара,
Крушака оскоруша и жутих дуња.
Да дигнем главу, развалим чељусти и рикнем
Уплашим вукове, лисице и јазавце
Очистим булеваре, улице и сокаке
Обележим територију воњем мушкости
У парку наберем букет љубичица, висибаба и кукурека
Мирисом намаим пчеле придошлице
Донете као златни дукати, у котарици са колачима и вином
На дар од рођака који миришу на топло млеко, млади сир
И немам страх да им покрадем сав мед са крила
И уживам и сладим се до дубоко у ноћ.
Врело велеграда
Увек када одврнем славину на чесми
Вода потече животом, као да има сто ногу,
Хрли кроз цеви, бетон и зидове.
Сто руку има да ме обгрли свежином
Сто пољубаца да ме умије
Дотичући са врхова Хималаја.
Снажна попут слапова Нијагаре
Надире низ моју кожу, остатке вучјег крзна
Између плућа, бубрега и јетре
Да здере сву прљавштину, блато с удова и костију
Израслих из снова 1966. године.
Увек када заврнем славину на чесми
Вода се повуче, понире далеко
У бескрајну таму и тишину,
На обале реке Стикса
Међу сенке изгубљених душа
Кербер док чува улаз у Хадово царство.
Моја велеградска сенка
Моја сенка је пљунути Ја
Налик је мом покојном оцу.
Мени, мојој нерођеној деци,
Добринки и Танасију.
Гладна је свежег меса.
Жедна је ждрепчеве крви.
Подригује после сваког залогаја
Не брине за манире, не познаје бон-тон.
Живот јој је узбудљив и кратак,
Траје таман онлико, колико је потребно
Сунцу да опкорачи Земљу са истока на запад
Пристави џезву за кафу са мало шећера
За ноћну смену звезда падалица.
Милан Милутновић
Светлост велеграда
Мисао је искра, жар
Вечни пламен света што изроди
Звезде, Месец, Сунце
Црну рупу и Млечни пут.
Мисао је бистра суза океана
Која изнедри облаке, кише
Мора, реке, животиње и људе,
Или су људи изродили животиње?
Промишљају и размишљају
Умне и седе главе
Опхрване и скрхане
Деменцијом и годинама
Мисао је фонема, реч
Која се наслеђује са првим плачем детета
Преноси се као залогај од уста до уста
Очи гладне да се нхране чинијом снова.
Милан Милутиновић
Велеградски ав-ав
Заборављен од свих
Који су га очима миловали,
Рукама грлили.
Док је био крзнена пуфна,
Жива игрчка за мамине и татине
Принцезе, принчеве и комшијску децу .
Брзо је одрстао у живу ватру
Светлост севера.
Могао је да буде вођа чопора
Господар леденог бескраја
Чувар иглоа.
Остављен под плашт ноћи
Међу бројне шумове и зукове
Мирисе и смрад
У страху сломњен
Њушио је усамњеност.
Даму бледих очију
Млечних сиса и снажних бедара која су га мамила
Да јој лиже ране, диже реп, пређе границу и постане део њеног чопора.
Њушио је глад која га изједа изнутра
Као легло мишева које му кидају кожу
Гризу месо, мрве кости кидајући му дах.
Сања кожни оковратник
Сребрне алке исплетене у дуги ланац
Пуну чинију масних костију
Чопор штненади и весело завијање на млади месец
И топлину прага свог ноћиста.
Велеградски видокруг
Језик ми је испао кроз златне зубе.
Очи испле на плави пладањ међу црни лук,
Гледам кроз прозор у покислу мачку на мокрој врби
Страх ме је од велике воде.
Вода трчи улицом, гола и хладна
Куца на врата, ломи браве, катанце и кључеве
Слива се преко прага и доксата,
Фотеље, телевизора с кога се чује музика.
Хоћемо ли ћемо постати пуноглавци?
Водоземци, рибе и жабе?
Да ли ће нам израсти шкрге, пераја и крљушт?
Откриће нам научници који дођу са прозирне стране Месеца
Кад уроне крваве дланове у муљ и блато
И осете откуцаје сраца у стогодишњој хибернацији.
Доручак у велеграду
Моје обе ноге су леве
Пут преда мном је поплочан бетоном и асфалтом
У даљини међу солитерима назире се црвено сунце.
Прво сунце тог јутра, ја корачам ногу пред ногу
У плавим сандалама, у белим чарапама
Зеленим бермудама, наг до појаса и леп као Аполон.
Желим да пређем раскрсницу између истока и запада
Севера и југа док на семафору још светли зелено светло за пешаке
Кућне љубимце и птице селице.
Да стигнем на врућ јутрњи бурек са месом
И јогуртом и пивом.
Са јогоуртом за средњошколце и студенте.
Са пивом за прву и трећу смену
Возача, новинара и анимир- дама.
Ја волим бурек са киселим млеком
И белим брковима од ува до ува,
Који скривају године и љубав према храни.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Милан (Војислава) Милутиновић рођен је 4. децембра 1966. године у Београду, где и данас живим и ствара. Члан је клуба : „ Миодраг В Шијаковић “
(од 1988.), књижевног клуба „Јесењин „( од 1996.) Удружења књижевника Србије од 2003. книжевног друштва „ Либеро Маркони “ од 2005, „СОКР-а“ од 2011. и Удружења писаца „ Поета“ од 2013.
Године 2009. освојио је другу песничку награду за песму „ Туга“ књижевног клуба „ Бранко Миљковић“ из Књажевца, 2010. године- трећу награду на педесетим Мајским сусретима у организацији књижевног клуба „ Ђуро Салај“ за песму „На зидинама Троје“ и 2011 диплому на десетом јавном конкурсу поводом Дана заљубљних на тему „ Љубав је песма најлепша“ за песму „ Мадам Јагода“ у организацији Клуба уметничких душа.
(од 1988.), књижевног клуба „Јесењин „( од 1996.) Удружења књижевника Србије од 2003. книжевног друштва „ Либеро Маркони “ од 2005, „СОКР-а“ од 2011. и Удружења писаца „ Поета“ од 2013.
Године 2009. освојио је другу песничку награду за песму „ Туга“ књижевног клуба „ Бранко Миљковић“ из Књажевца, 2010. године- трећу награду на педесетим Мајским сусретима у организацији књижевног клуба „ Ђуро Салај“ за песму „На зидинама Троје“ и 2011 диплому на десетом јавном конкурсу поводом Дана заљубљних на тему „ Љубав је песма најлепша“ за песму „ Мадам Јагода“ у организацији Клуба уметничких душа.
Нема коментара:
Постави коментар