уторак, 01. јул 2014.

СЛАВКА КЛИКОВАЦ: ЦРНА ГОРО МАЈКО ЊЕГОШЕВА

           ИСЦЈЕЉЕЊЕ МОЈЕ

Корачам ка теби Свети Оче Василије
Што на ребрима носиш острошке стијене
Ка Tеби што исконско божанство јеси
С надом за спас душе  измучене.

Ка Tеби корачам, надом  у дан сваки
Сунцу, вјером, што мит Бога крилиш
каменом ћутњом што исповијед чуваш
Плаветнилу неба, што видике шириш.

Корачам под теретом мајке, жене и удове
Молећи да искушење грешно ме мине,
У манастиру Острог, Ти, Острошки Василије,
Не дај да ме грешни, грешнијом учине.

Ка Теби корачам убогим ходом мученице,
Рођењем, клетвом и клеветом покривена,
мирисом тамјана и милошћу твојом  
пут ми покажи  кроз тешка времена. 

Корачам ка Теби, острошком страном.
Махове ми вјера у Бога даје
Мир и спокој пред ћивотом твојим живи
Просвијетлише ме силе Божје у Твоје одаје.

Кораке ми посрнуле, ломне мисли  бодре,
Погледе ми к висинама очи  носе твоје,
Надахнуће Ти си, мисао ми здравиш,
Свети Василије, исцељење моје.
 

ЦРНА ГОРО МАЈКО ЊЕГОШЕВА 

 Црна Горо стијење поносито
Са Ловћена  што гледаш Његуше
Два стољећа пет владика дичнијих
Петровића мајке ти родише.

Укриљена каменом и водом
стријеми ти поглед висинама                       
ко од ногом осјети ти камен
суочен је твојим врлинама.

 
Хридине ти соколима гнијезда
са муњама укрштају очи
Раде Томов  постаде владика
Са тирјанством нејак се суочи.

Посластице отровом справљене
братском руком у ждријело дома
Сипали су подли и невјерни
Чекајући вријеме слома

 И ти имаш своје огледало,
огледа се у њем историја
Маске нове, а душа ти иста
Колеба се свита и братија.

Црна Горо, мајко Његошева,
Сакупљаш ли олово по гори
зрно пушке да у ријеч срочиш
црногорском јунаштву да збори.

Треба ли ти његова десница   
Да наново Вијенац пише Горски
Света му је, остала је цијела
Да мелеми  народ црногорски.

Чуваш ли још  Ноћ скупљу вијека
Гђе се жена у небеса вије
И у  снове Мандушића Вука
Сјај очију снахе Анђелије.

С вјечним сном је  Пустињак цетињски
Сан од вила прекинут не смије
Гробницом му идеје још лете
Сила божија, нада сном му бдије. 

Сија свјетлост Луче микрокозма
Вјековима њен те грије пламен
Тирјани те кроз чибук гледали
Вјечног дома да отму ти камен.

На темеље Куле Ђуришића
Сања мајка тек приспјела сина
Да му она пуни џефердара,
Која земља такву мајку има?

Дах ти држи Чардак Алексића
Освајачи прићи му не смјеше,
И ту сила алаха призива
Црногорке пушке им отеше.

Црна Горо, Његошева бриго,
Капљо крви, што даде слободи,
Шћепан мали када пружа руку
Прихваташ ли да те она води?

Достојанство мудрост и љепоту
Његошево још носи вријеме
Црна Горо, Ловћеном поносна,
Посрћеш ли под јунаштва  бреме?

Бадњаци су симбол помирења
Сви на једно један точе пламен
Његошева мудрост да л ти треба,
Тврда вјера ко острошки камен?

 

 



Нема коментара:

Постави коментар