Маја Мацановић Голубовић: Критички осврт на Андрићево стваралаштво

Иво Андрић поред моста Мехгмед-паше Соколовића у Вишеграду

Српска књижевност између два рата спада у најживље и најдинамичније епохе у цијелој нашој историји. Социолошки је одређују супротности и сукоби тог времена и то политичке, националне и социјалне противуријечности екс Југославије на домаћој сцени. Динамизам друштвених кретања пренио се и на раван литературе и спојио се у шаренилу књижевних покрета и струјања. Двадесетих и тридесетих година прошлога вијека, јавили су се значајни књижевни покрети и то експресионизам са великом разноликошћу праваца и опређељења унутар себе, надреализам и социјална литература са четири скупине писаца: експресионисти, надреалисти, социјални писци и традиционалисти.

ДИВ МЕЂУ ГОРОСТАСИМА

       Писцима традиционалне орјентације биле су блиске реалистичке тежње новога покрета, а водећу улогу у књижевном опусу има Иво Андрић који је свој књижевни рад почео уочи Првог свјетског рата у духовној клими нове модерне, прошао кроз бурно раздобље послијератног модернизма да би се најбоље потврдио као мајстор писане ријечи у доба обновљеног реализма четрдесетих година двадесетога вијека. Духовни и књижевни коријени су му домаћи, аутохтони: завичајно босанско тло, српска књижевна традиција, југословенска политичка идеологија његове генерализације. Гледано у цјелини Андрићево дјело обухвата сљедеће области: поезију, поетско- медитативну прозу, есејистичко- критичку прозу и наративну (приповијетке и романе). Све што живот не може да му пружи, велики стваралац надокнађује поезијом. Његова поезија је наговијестила неке основне, путоказне смјернице.
У нешто више од седамдесет пјесама, колико их је написао, свега је неколико са елементима везаног стиха док су све остале у слободном или у прозном изразу. У раним пјесмама  до 1914. године, преовлађују меланхоличне слутње и суморна расположења  која у каснијим пјесмама уступају мјесто јасној и прецизној медитацији о смислу живота и неизбјежној смрти. Вук и Његош одиграли су пресудну улогу у његовом стварању, те им је посветио и есеје високе умјетничке вриједности. Књижевна критика је на самом почетку признала и препознала вриједност Андрићевог стваралаштва . Милан Богдановић је рекао да Андрића „чека роман, а можда и драма“.

       Посебну пажњу привлачи његово приповиједање у коме истиче прошлост и њену повезаност са саданошћу. Кључни појмови његове поетике су легенда и историја, с тим што је легенда примарнија за приповијетке, нарочито оне раније, а историја добија највише мјеста у каснијим дјелима, посебно романима. Иако се није ограничио само на Босну, већ је писао и о другим темама и поднебљима, о Београду између два рата, његовој окупацији и тешким искуствима дјетињства, доживљај Босне остао је трајна основа његове слике свијета. Босанско историјско искуство било је полазна тачка у његовом размишљању о потреби превладавања граница и успостављања мостова међу људима.

      Андрићев роман На Дрини ћуприја је ремек дјело српске прозе.Овај модерни роман – хроника има епско романсијерску форму, а то онемогућава да има један главни лик, једну фабулу и једну ма како сложену идеју. Хроничарско вријеме је интерполирано у епско уз сталне корекције историјских искустава.
 Глас свезнајућег приповједача у роману- хроници је глас мирног свједока посматрача који попут неког љетописца биљежи оно што се десило. Заузевши улогу љетописца, приповједач свједочи о различитим догађајима из даље и ближе прошлости и преноси казивање свједока.

      На Дрини ћуприја спада у најскладнија дјела српске књижевности, а то се огледа у како у равни збивања, у начину како је повезана општа и локална историја,колективна и индивидуална судбина народа у касаби, тако и у равни значења између историјске, психолошке и метафизичке димензије дјела.

       Андрићев стил карактерише јасност израза и одсуство метафоре у односу на мирно и једноставно казивање. Свака његова реченица је испитана, одмјерена, провјерена и са крајњом обазривошћу  „пуштена  у свијет“. Андрић не захвата грађу у комаду, у маси, већ је обуздава, распоређује и слаже у мозаичне детаље, епизоде, не умањујући тиме њену засићеност животом.

ЈАСНОСТ СТИЛА КАО МИСТЕРИЈА

       Његова прича никад не започиње бучно и драматично. Снага логике и моћ маште у себи чини његов стил довршеним, дакле, тачним и прецизним, што значи истинитим и у исти мах једноставним.

     Јасност стила је једна врста мистерије. Живот улази у тај стил као што тај стил битно даје том животу обличје и смисао. Андићев опис  задивљује богатством и прецизношћу чулних слика. „Његови описи су такве природе да имамо утисак да се оно сто је описано готово може видети и опипати“, рекао је Милош Бандић.

      Поређење у приповиједању заузимо главно стилско обиљежје. Његова поређења нијесу ни звучна, ни лирска ни нарочито зивописна, али зато ђелују пластицно и опипљиво. Његова приповједачка ријеч духовно зрачи када говори и о трагичним догађајима. Тим поводом је Исидора Секулић указала да Андрићеву прозу „читамо са оним чудним дрхтајем од којег нико од нас не бежи, и са дрхтајем од којег нам је уз правог песника и у паклу добро“.

      Романом На Дрини ћуприја‚ као највећом епском формом, српска књижевност је закорачила у свјетску, о чему свједочи Нобелова награда коју је добио. На тај начин Андрићево дјело је шездесетих година двадесетога вијека стекло широк међународни углед и превођено на многе језике у свијету.

 

Tweet