 |
| Витомир Вито Николић (1934—1994) |
Како да објасним окупљеној маси
једну стару мисо што ми на ум падеи да притом спасим овај живот пасји
— пас му гребо матер и ко ми га даде.
Зна се рашта Новак оде у хајдуке
али шта толико осталих уради — и они су, ваљда, осјећали муке
кад Јерина Смедерево гради.
Зна се рашта Вито Николић урличе:
"Доље апсолутизам земљине теже!"али зар се никог сем њега не тиче
та несрећа вјечна што нас за тло веже.
Зна се, зна се и све ће се једном
знати много боље, тачније и љепшеи шта се бијели у гори зеленој
и који то оно добар јунак бјеше.
ДРУМОВИ
ЋЕ ПОЖЕЉЕТ ЛУДАКА
(Павлу Вујисићу)
Друмови
ће пожељет лудака,
а
лудака више бити неће,вјековима за њима ће плакат
ојађено небо и дрвеће.
На
градове удариће трава
и
завести своју страховладу,сви цвјетови остаће без глава
да би били са травом у складу.
Неће
бити тога ко ће смјети
да
посумња у све ко до сада,попут тешке оморине љети
свијетом ће владати досада.
И
људи ће поћи у повратак,
опчињени
минулим стољећем ...Друмови ће пожељет лудака,
а лудака више бити неће.
МЕЋАВА
Већ три дана не виђесмо дана,
тек помало у окну заруди,па се опет приповрати тама,
па се опет сневеселе људи.
Неврјеме — да не може горе ...
Сулуд вјетар у прозоре бије,као неког да зове напоље,
да изиђе ако курва није.
НОЋ. НОВЕМБАР
Ноћ. Новембар. Киша влажи, влажи ...
Помрчина згуснута до крика.У оџаку, ко да милост тражи,
вије вјетар болом бескућника.
Негђе некаква капија пјева,
с призвуком туге заборављених.У мени нешто дозријева,
чудно нешто ноћас зри у мени.
МИНУТ ЋУТАЊА ЗА ЖИВЕ
Ослушни, понекад, тако кришом,
и чућеш како кисну наше костипод неком тамо тамном кишом
у тој свијетлој будућности.
БЕЗ НАСЛОВА
Бјелим друмом очајно прободен
друмујем, скитач, без лијека.Идем куда ме очи воде.
У сан, у пјесму, у ријеч, у човјека ...
Једном ћу тако и у смрт да одем,
па ако, случајно, умрем — нека.
РЕКВИЈЕМ ЗА СКИТАЧА
Благословен ти, што се обестрви
у дивном пространству своје крвии одрече се повратка ко срама
уз скупу жртву себе сама.
На исти начин умиру сви дани:
сопственим сунцем свирепо заклани,пожарно лијепи дуго мру над друмом
развивши ко барјак свој честити умор.
Мир теби, скитачу, што се обестрви
заљубљен у ријеч с оне стране крви.
ЗИМА
Из таме сву ноћ снијег сипа
и ветар звижди — зима, зима ...Добро је, мила, добро је ипак,
што негђе постојиш, што те има.
СЛИКА ИЗ ЂЕТИЊСТВА
Господе, како памтим ту слику,
како је све то живо у сјећању— одсјекли су главу несрећнику,
а некаква је мува пала на њу.
И док је неповратно из зјеница
одлазио читав један свијет,та је мува мирно ишла преко лица
као да се ништа догодило није.
А тамо је негђе мирисала трава,
шуморио јасен, цвркутала птица— све је било исто, осим ова глава
са равнодушном мувом на сред лица.
Ћутао сам и док су остали
одлазили сити тог призора ратног,неко је викнуо ШТА ЧЕКАШ, МАЛИ!
НИШТА рекао сам сасвим матор.
УСПАВАНКА
Буји, паји,
гријеху мој мали,
спавај, моја лијепа срамото,
због тебе су ме протјерали
да туђе рубље простирем плотом.
Назвали су ме свачим редом
и клели,
и мене и тебе, сине,
као да ти нијеси чедо,
лијепе очи материне.
Буји, паји,
да порастеш наји,
велик као они јабланови,
снажан као они загрљаји,
лијеп као она мјесечина.
Спавај,
лијепа срамото материна.
ВИТОМИР
ВИТО НИКОЛИЋ
Мостар,
10.09.1934 — Подгорица, 10.09.1994)
"Рођен
сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из
Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живим у Титограду.
...
Људи су моје пјесме учили напамет, неко би их и објавио, а неки моји стихови
кружили су не само Југославијом. За један кажу да је можда и најпознатији
слоган у свијету. То је онај графит који пишу по зидовима: 'Зауставите планету,
ја хоћу да сиђем!'
...
Ја нијесам писао поезију да бих био славан писац. Желио сам, наравно, да та
поезија буде прихваћена. Али, никад, заиста, нијесам осјећао да сам 'славан',
већ да су људи разумјели шта сам хтио да кажем. Мислим да је сваки живи човјек
пјесник. Пјесник је у сваком људском створу. Ко није пјесник, тај је давно
мртав. Али, само неки успију овладати душама својих ближњих.
Друго
је то што сам понекад неком секретару комитета знао рећи да мој мандат траје
стотинама година, а његов само четири, и слично...
Никад
нијесам био спреман на ону врсту славе која се носи као транспарент кроз народ
и на учешће у снобовским манифестацијама. Од свих привилегија, које тај појам
подразумијева, користио сам само неко моје право да кажем нешто у невријеме.
Нешто што сматрам да је истина коју ће вријеме доказати. Као оно у Сарајеву
1971. године. Било је то кад су убили амбасадора Роловића. Ја сам ту био
учесник књижевних сусрета, и скочио сам на сто у сред хотела 'Европа' рекавши:
'Ово је пуцањ у Југославију! Наш амбасадор је убијен из мрачних ровова Осме
сједнице ЦК СК Хрватске'.
Одмах
су ме ухапсили. Неко је, међутим, позвао тадашње ауторитете и пустили су ме.
Или...
опет у Сарајеву, једне године, на Филозофском факултету. Говоре поезију и
разговарају писци. Мене са једном групом послали код војске и радника, јер су,
очигледно, сматрали да ја, са оно мало школе што сам завршио, не могу бити
интересантан студентима и професорима."*
ОБЈАВЉЕНЕ
КЊИГЕ:
• "Друмовања", Никшић,
1962.
• "Сунце, хладно ми је",
Никшић, 1968.
• "Стихови", Титоград
(Подгорица), 1981.
• "Старе и нове пјесме",
Никшић, 1991. (објавио Рајко Бабовић)
• "Посљедња пјесма", 1994.
(објавили Ободско слово и Скупштина општине Никшић)
• "Неђеља у граду Н", 1997.
• "Добри дух Никшића",
2002.
• "Реквијум за скитача"
2009. (објавили Ободско слово и Графо
Црна Гора, Подгорица)
"Пустите
ме, пустите да одем, без питања како и зашто и докле, друмови увијек некуда
воде, а ја сам номадском глађу проклет."
Довиђења
драги моји
Бјежим
браћо од свих зала
Међу
вама Бог нек стоји
Идем
идем свима хвала
*
Из записа Витомира Николића
Нема коментара:
Постави коментар