 |
| Петар Милатовић |
Лежаше и гледаше у небо. Небо се полако претвараше у огледало. Кад је небо постало велико огледало изнад свих, сањаше да умире са осмехом. Кад виде свој осмех у oгледалу изнад свих, оно одједном поче да тамни од његовог уздаха олакшања...
Олакшања због тога што не припада саплићућим знаковима питања који избегавају живот, који су још у дјетињству престали да престали да буду деца, али који се никад нису усправили него су потрошили ограничено време, растући са њиховим страховима које су носили у костима и срцима, избегавајући да виде сопствена лица у огледалу које све казује и прећуткује!
Боље да нисте видели његову сахрану у сну. Дошла су сва братства и из свих кућа на сред пута, а све наше куће су такве.
Била је то наша сахрана. Пола народа је дошло да га искрено ожали, а пола да провери да ли је заиста умро. Ова друга половина која је јавно исказивала мржњу према њему, уопште га није мрзела него себе зато што су у њему видели одраз онога ког су желели да буде они!
Та врста мржње је најопаснија и најтрајнија.
Док су се око њега ходајући знакови питања сударали и међусобно саплитали, одмарао се од свих, посветивши се себи, јер је целог живота припадао свима.
Право да припада себи било му је увек ускраћено у прецизно исписаном протоколу репова и ожиљака.
Налазио се са свима у лавиринту који је поприште светлости и таме. Зато није никакво чудо што се од превелике светлости и превелике таме нису видели очи у очи. И светлост и тама су им били заштитни знакови иза којих су се крили једни од других.
Тај лавиринт искључиво је њихов. Још нико у свету није успео да га копира верно. Ненадмашни су у прављењу лавиринта који је толико савршен да никако не успевају да изађу из њега, иако су га сами створили... И зар је тешко било овима и онима, раније као што ће и касније, да им очи наизменично премрежавају светлошћу и тамом, дресирајући их само за црно-белу перцепцију, како би мимо њих, јер они су мимо осталог света, неопажено прошле све оне хиљаде нијанси за које је сам Бог очи створио?
Пристајући на црно-белу перцепцију пристали су да буду против Бога, па се после узалуд љутили што им Бог не помаже у најтежим историјским суновратима...
Гледао је и премјеравао у том лавиринту сву дубину људске плиткоће оних који су се образовали без образа, оне којима је Бог оду- век био узгредна спрдња, а касније заштитни знак њиховог лицемерства, оне од којих крокодили уче како да лију сузе.
У том онечовеченом и обездуховљеном злом нараштају, док су недужну земљу уместо кише натапале сузе, бујао је коров до те мере да им је премрежио све мождане вијуге у промајним главама, па човеку, који је склоп мисаоних и духовних вредности, који је одувек одбацивао медиокритетство као врховништво, нарочито онај који негује своју менталну хигијену и који се зналачки штити од простоте обезбожених и раздуховљених свезнајућих незналица, обогаћених пробисвета и осталог дна ове цивилизације, која све више тоне у властиту негацију, није преостало ништа друго до да одбаци унапред написани протокол ожиљака и репова који је био намењен свима, чак и пре рођења!
По том протоколу ожиљака и репова највећи греси су били: храброст, самопоштовање , интегритет личности, достојанство, а врлине кукавилук, самопрезирање, саморазарање и властита каљуга душе и мозга.
Баш у том лавиринту на његовој сахрани у сну видео је да сви плачу. Једни из душе, а други из обичаја. Ови други су оплакивали себе док су истовремено певали из душе. То су они који су увек разбраћивали братства, раскумљивали кумства, они који никад посте него кости глођу и крв пију својим рођеним.
Због ових других одлучио је на својој сахрани у сну да не умре, да проговори о ономе о чему сви храбро ћуте одани новој идеологији – ћутологији која залеђује вилице и у камен претвара мождане вијуге.
У сну на његовој сахрани много га уплашила гробна тишина прегласних који су се сами казивали и прећуткивали и тај страх у њему је јекнуо.
Устао је из ковчега и прозборио да се чује до неба и до пакла.
Речено вам је: озакоњено безакоње нека буде, у добу златних ковчега са свим симбо- лима окова и стега.
Речено вам је: нека владаре красе преваре, а поданике узалудне битке!
Речено вам је: нека буде што бити не треба по небеској земљи, на сред земаљског неба!
Речено вам је: син на оца, отац на сина у далекој близини из блиских даљина!
Речено вам је: прстом у око, ђоном у образ најлакше своме, касније као и раније!
Видим да сте кукавичја јаја увијали у чап- ре са својих образа и правили амајлије да вас не препознају и да вас ревносно чувају: себри и властелини, курве и трговци, водоноше и главокосци, свештеници и песници, сви могући плаћеници и разнобојни поданици!
Видим да сте скамењеним вилицама оглодали звоно на ивици неба и ревносно умирали пре него сте прогледали...
Видим да сте гробарске лопате унапред захвално љубили и гробари се чудили како су се људи из Јеванђеља Зла сами нудили...
И запамтите: У Јеванђељу Зла прецизно је записано: Пре него се родиш као богоугодник , или противник, замрси језик до неразумевања по којем ће те памтити сви они које си заборавио у прекраћеним годинама које си потрошио и пре него си своје било осетио.
Зато по Јеванђељу Зла све ово имамо што морамо! А морало није да у себи угостили нисмо сопствене крвопије и од смисла направили бесмислицу, а од невине земље општу плакаоницу!
Дакле, на његовој сахрани у сну одлучио је да проговори кад је чуо заглушну клетву предака од које је и камен коракнуо уместо људи који се претварају у камен!
Преци као да су чули шта је све видео и чуо на својој сахрани у сну.
Усред заглушујуће галаме ходајућих зна- кова питања чуо је цвиљење њиховог неро- ђеног потомства.
То цвиљење у свим деловима њиховог лавиринта претварало се брзином муње из тона у слику, затим још брже из слике у тон, па је сваки од три позната виолинска кључа морао да се распрсне у најстравичнијој композицији која није била састављање делова у целину, него растављање цјелине у најситније делове и та композиција га уплаши више него све могуће вештице, акрепи, вампири, јер су се све вештице, сви акрепи и сви вампири одједном претварали у гмазове са љуским обличјем и пливали кроз вене и артерије ходајућих знакова питања.
Видео је на својој сахрани у сну да се небо спустило до земље и да се земља од бола уздигла до неба. Видео је своје најближе као рођене странце! Оне који су браћу у братској крви давили и који су се са крвницима братимили. Оне који су захвално љубили гробарске лопате у напону животне снаге и, истовремено, својима ближњима копали грбове! Оне који су кумства раскумљивали и владари без глава остављали!
То је било довољно прецима да подвикну из гробова...
____________________________________________
Рођени странци, приповетке, Београд-Беч, 2013.
Издавачи: Удружење писаца ПОЕТА, Београд. улица Краљице Катарине 74а, Баново Брдо, 11030 Београд
Телефон: 011 2545 872; 062 25 25 98
Српски културно-информативни центар, Беч
Тел. ++ 43 650 680 81 22
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-32
ISBN 978-86-6319-031-3
COBISS.SR-ID 201435660
Издавачи: Удружење писаца ПОЕТА, Београд и Српски културно-информативни центар, Беч. За издавачe: Веселин П. Џелетовић и Владимир Стојановић. Уредник: Маг. Павле Џелетовић Иванов. Рецензенти: Милица Бакрач и Жарко Миленић. Компјутерска обрада: Зорица Андрић.
Нема коментара:
Постави коментар