 |
| Мирослав Мишел Болтрес |
Крик црвене магле...
Камени цвет
У обећаној земљи
Смисао живота
Или елегије...
Еол предсказује
Једном белом ружом
Трагичан крај песме
Или песника...
ПЛАЧ КАМЕНА
Свио си гнездо
Тамо где га пре
Никада није било
Пољубио си камен
Мислећи да љубиш земљу
Затворио си очи
Склопио руке
Окренуо чело к' небу
Прошаптао себи
И Богу:
"Заувек ћу остати ту..."
Прошле су године...
Дошли су они
Ноћу
Уништили за трен
Сву муку, труд
И крвави зној
Ватра је горела...
Ватра је горела
Васцелу црну ноћ!
Нестао си у њој
Данима, након тога
На црвене руже
Падао је црни пепео
И по некад још
Кад из камена
Пробуди се ветар
Чујем молитву
Затворим очи
Склопим руке
Окренем чело к' небу
Прошапћем Теби
И Богу:
"Заувек ћу остати ту..."
ПОРУШЕНА КУЋА
Кућа у којој је живела
Девојка са очима боје меда
Не рађа више пепео крај огњишта
У малом врту некада белих ружа
Сад расте цвет Дан и Ноћ
Данима гледам сломљен кров
И кроз њега комадић неба
Не знам куда је отишла
Девојка са очима боје меда?
О њој размишљам и ноћ и дан...
СТРЊАК
Запалили смо поље кукуруза
Дуго је стрњика догоревала
Понека шашка, расута комушина
И спустила се мирна јесења ноћ
Без ветра, препуно небо звезда
Нас тројица чекали смо на међи
Запањени на три букова пања
Да се и последње искре згасну
Потезали смо из дедине чутурице
Неку мученицу од шљивовице
Ћутали, свако у својим мислима
Одбијали од себе димове цигарета
Некуда у даљини завијао је пас
Буљина хукну негде иза нас
И све нас из тишине прену у трену
Згледасмо се и деда тихо рече:
Ајмо роде кући, на починак,
Пепео је остао на њиви само
Биће добар догодине овај стњак...
И замакосмо низ ноћну стазу
Био је то први и последњи пут
Заједно бејаху на стрњаку
Запањени деда, отац и син
РАЗГОВОР С ЈЕСЕЊИНОМ
Ми нисмо рођени у истој кући,
Нисмо живели у исто време,
Нисмо певали песме о истој земљи
Било нам је заједничко само то
- Били смо душом Словени.
По угледу на Тебе друже
Данас лутам светом разбарушен
Ни Ти ниси био скроман тада,
Ни ја нисам сада скрушен
Нисмо волели ни исте жене,
Ал' смо волели и грешно и често
Ни исте нам крчме нису биле огњишта,
Ал' смо у многима вино пили
До зора нам будних и немили
И много и жестоко и често,
У свакој од њих знало се
И наш сто и наше место под њим
Писали смо стихове клете
И волели наша села родна
Патили смо до рођења за плавим
Даљинама и друмовима далеким
Ал' у градовима остали смо страници,
Били и тужни и пјани...
Ти - Јесењин
Знаменити поета Руски!
Ја - Болтрес
Непознати песник Српски!
И још да Ти кажем друже
Реч-две на крају:
Ти и ја, по први пут срешћемо се
У небеском завичају!...
Мирослав
Мишел Болтрес, боготражитељни песник сербски, рођен је трећег дана месеца
јулија 66. године двадесетог столећа на десној обали Дунава, у негдашњем
престолном, а данас уметнички утврђеном граду Смедереву.
Пише
класичну поезију, хаику, рубаије, кратке приче и записе, афоризме. Прву збирку
„365 хаику песама за добар дан и лаку ноћ“ објавио с јесени 2011.године
обележавајући 30 година књижевног рада.
Фрагментарно (са по пар песама) превођен на руски, италијански,
енглески, јапански и арапски језик. Заступљен у више зборника, руковети,
алманаха, присутан на бројним песничким манифестацијама, сусретима, митинзима,
промоцијама...
Учесник
Првог европског Фацебоок фестивала у Новом Саду 2010. године.
Почаствован са више књижевних награда и признања до данашњих дана.
Члан је
Савеза књижевника у отаџбини и расејању (СКОР-а) и председник Огранка
Смедерево, члан је и Удружења балканских уметника, Књижевног клуба „Мирослав
Мика Антић“ из Инђије, Хрватског књижевног друштва из Ријеке и Независног
удружења новинара Србије (НУНС-а).
Један је
од оснивача и председник Уметничког клуба РАСКОВНИК, Смедерево, Србија.
Данас
живи, пише и ствара, још увек, у граду Смедереву, на десној обали Дунава.
Нема коментара:
Постави коментар